Legla sam na krevet, rade mi UZ u 20-oj nedelji trudnoće, i onda muk. Dva minuta najneprijatnije tišine, i onda rečenica koju nikada neću zaboraviti

0 332

Ja sam jedna 25-godišnjakinja koju život nije mazio.

foto.pixabay.com

Imala sam puno životnih problema, a onda jedne večeri, u kafiću, srela sam momka, koji je prelep. On je poznanik moje drugarice, i tako smo svi zajedno bili na piću. Ja sa svojom drugaricom, on sa svojim drugom.

Počeli smo priču, a onda mi je tražio broj telefona. On je bio na odmoru u Srbiji, inače živi u Skandinaviji. Izlazili smo u tih par dana, a onda je morao da se vrati. Nakon mesec dana, kupio mi je kartu, i otišla sam na 20 dana. Bila sam jako zaljubljena, čovek o kakvom sam oduvek maštala. On je takodje bio zaljubljen u mene.

Vratila sam se u Srbiju, i mislila sam da od toga nema ništa. A onda nakon mesec dana, on je došao, i tako smo mi nakon 3 meseca od upoznavanja napravili svadbu, koju smo organizovali za 2 nedelje, i bilo je 90 gostiju.

Prvi mesec smo počeli da ne koristimo zaštitu. Ja sam se osećala čudno tih dana, i kupim dva testa da uradim, iako imam neregularne cikluse, medjutim oba negativna.

Nakon nedelju dana, meni se zavrtelo u glavi, uradim test, opet negativan. Nakon 20 dana uradim test, kad ono pozitivan. Našoj sreći kraja nije bilo. Prva beba, pa iz ogromne ljubavi.

Išli smo na uz, i potvrdjena srčana radnja. Mislili smo da smo dobili sve što smo želeli. Sa 9 nedelja, na UZ videli smo kako se pomera malo zlato. Sa 12 nedelja opet UZ, sve je bilo divno. Dobio je odlike bebe. Duge nogice, i jako aktivna beba.

Došla je Nova godina, a ja nisam imala šta vise da poželim, jer se ostvarilo sve što sam ikada želela. Došao je Bozić, i kada smo bili u crkvi, osetila sam prve udarce bebe. Neverovatan osećaj. Za 20 dana ćemo imati UZ, i konstantno smo pogadjali pol, i smišljali imena.

Meni je bilo čudno što mi stomak ne raste, ali svi su govorili da ja ne mogu da primetim, jer sam krupnije gradje. Ja sam bila najsrećnija žena, blistala sam. Trudnoća za poželeti, jedino mi se gadilo meso. Nijednom nisam povratila, samo malo jutarnje mučnine.

Došao je 24 januar, zakazan UZ. Otišli smo, i čekamo da nas prozovu. Ulazimo, i kažemo da želimo da nam kažu pol. Nije bitno kog je pola, nego smo želeli da znamo zbog imena, i da bi kupili opremu. Voleli bi smo isto i muško i žensko. Mada sam ja možda malo više želela devojčicu.

Legla sam na krevet, rade mi UZ u 20-oj nedelji trudnoće, i onda muk. Dva minuta najneprijatnije tišine, i onda rečenica koju nikada neću zaboraviti: “njegovo srce više ne kuca, žao mi je”. Ceo svet se srušio. I suprug i ja smo plakali. Deo mene je umro zajedno sa bebom.

Za 3 dana su mi zakazali porodjaj. Kada sam ga rodila, umrla sam. Ti porodjajni bolovi nisu bili ništa, koliko me je duša bolela. Pokazali su nam ga, nakon što su ga okupali. Doneli su ga u kolevki, prekrstenih rukica. On je bio preslikan moj muž. Bio je tako predivan. Sve vreme ja sam pustila neku suzu, ali nekako nisam imala snage da plačem. Bio je to veliki šok za mene. Posteljica nije želela da izadje, izgubila sam puno krvi, ali odjednom, više me nije bilo briga hoću li preživeti. Molila sam Boga da umrem.

- Advertisement -

Pustili su me kući, i sve je bilo ok. A onda niste ni svesni šta je sve moglo da me rasplače. Kada vidim malo dete, kada vidim trudnicu, kada vidim reklamu za bebu, kada vidim da neka žena želi abortus. Bila sam ljubomorna na svaku ženu koja je trudna, ili ima dete. Uh.

Onda je posle tačno 30 dana došla prva menstruacija. A sa njom, i pad mog raspoloženja. Sledeći mesec je bila nova faza, zašto baš meni, i da li sam negde pogrešila. Uradila sam testove, i ispostavilo se da imam trombofiliju, pored prisutne insulinske rezistencije.

Trećeg meseca, sam već bila bolje. Svi naši prijatelji i rodbina su se udaljili čim smo rekli šta se desilo. Odjednom bilo je samo nas dvoje. Uz more komentara:imaćete vi još dece, to se dešava, nije to ništa, pa onda oni znaju ovog ili onog kome se to desilo. Niko njih nije pitao za mišljenje, ali tom svojom “podrškom” pogoršavali su.

Znamo mi da ćemo imati drugo dete, ali i ovo je bilo naše. Nije to izvadjen zub, pa ce proći, neće to proći nikada. To je bio naš sin. Dali smo mu ime, Filip. Filip je trebao da se rodi 20.06.2019. I bio je najvoljenija, i najisčekivanija beba na svetu.

PORUKA ZA MAME 

Ako imate u okolini nekoga ko je izgubio bebu, zovite ih na kafu. Pokažite razumevanje, i poštujte njihovu bol.
A vi, kojima se to desilo. Plačite, izbacite iz sebe. Teško je, i biće teško prvih nekoliko meseci. Onda postaje lakše. Valjda čovek prihvati činjenicu. Ali nemojte se zatvarati u kući. Idite napolje, na more. Izadjite u kafić, diskoteku.

Znajte da niste sami na ovom svetu. Volite se, i jedno drugom budite podrška. Jednog dana, sijaće Sunce, i bebe će biti.💕💕💕

Eto, u mi isčekujemo našu Duginu bebu. Kažem Duginu, jer je bilo previše kiše za nas. Pa doći će Duga, a sa njom i Sunce.💕💕💕

Verujte, i ne odustajte, nikada!! Sigurna sam da puno beba čeka da im baš mi budemo roditelji.💕💕💕

Bravo draga moja . Lavica prava ! Želim im svu sreću ovoga sveta . Ljubi te tvoja urednica Sonja ! Čekamo nestrpljivo tvoju bebicu 💕💕💕

autor priče . anonimna čitateljka devetmeseci

pripremila . urednica Sonja Milekić 

izvor.devetmeseci.net

Sva prava na priču zadržava naš portal devet meseci ! Svako kopiranje i zloupotreba kažnjeno je zakonom ! Poštujte autora .

 

Komentara
Loading...