Ispovest Beograđanke: Pet godina sam bila kao Kvazimodo s grbom na stomaku

0 151

Ako rađate decu, odma’ da znate: treba da imate konjske živce i konjske mišiće. Na rukama, na nogama i, najvažnije, na stomaku! Zorana Šokorac (39) zna zašto.

stomak4 privatna arhiva_1000x0Danas izgleda ovako, Foto: privatni album

Odmah da se razumemo: ne mislim da je moj slučaj najgori, ali za mene je jedan od traumatičnijih.

Prvo dete sam rodila 2011. godine, posle dva spontana pobačaja i uz gomilu injekcija za održavanje trudnoće. Imala sam trudnički dijabetes (ne krkajte slatkiše i pice) i sklonost ka trombofiliji (koja me je posle drugog porođaja 2013. godine umalo koštala ostanka u bolnici kad su mi pinkle već bile spakovane, a ja se zaglavila na vratima da krenem kući).

Prvu trudnoću sam super podnela, ali sam se ugojila kao prase i sa 65 kg dogurala do 90. Beba je bila velika i bio je carski rez (koji sam i htela). Na porođaj sam zvala moju doktorku (usluga koja se plaća) i platila sam duplo: iz nekog hira nisu dali da me porodi od 15h u nedelju do šest ujutru sledećeg dana.

Neću da vas smaram žuticama i ostalim sr….. koje smo S. i ja prošli. Nije važno. Uživali smo, šetali, slušali tango i učili se životu.

Kilaža mi je spala i to bogme 25 kilograma. Ali je ostao trudnički stonak, veliki kao lubenica. I kila.

Zamislite da pet godina nosite ovakav teret

Zamislite da pet godina nosite ovakav teret, Foto: privatni album

Vukla sam kolica i do osmog sprata kad ne radi lift, penjala ga na drvo, nosila, teglila kese iz prodavnice, dizala, spuštala i radila sve čega je trebalo da se čuvam.

Jer sam glupa i nisam slušala mamu.

S. je imao već godinu, a dokone babe po Rakovici i glupe žene su piljile u moj stomak i pitale me, sa još glupljim kezom oko glave: Jaaaaao, je l’ to drugo već na putu?

Plakala sam kao kiša jer sam se osećala k’o gov.., ali onda sam skapirala da mi je stomak propusnica do šaltera i kase i besplatne vožnje busom, pa sam ga rabila. I pravila sam se da mi ništa to na samopouzdanje ne deluje.

Ne, na ovoj slici nije trudna

Ne, na ovoj slici nije trudna, Foto: privatni album

Onda je stvarno drugo bilo na putu. Sa N. u stomaku sam vucarala S. na sankanje, na drveće, na tobogane i klackalice, iznosila i unosila uz kola i do osmog sprata (da, opet ne radi lift). Kao mazga sam teglila kolica, torbe, autiće, kamione, dete na krkače i bebu u somaku.

I opet sam se porodila i posle godinu dana izgledala kao da ću sutra opet na porođaj. I opet su me saplitali pitanjima koja udaraju pravo u srce: Jaaaaao, je l’ to treće na putu?

U međuvremenu, kao i svakoj pravoj kevi koja se lomi oko dece, otekle su mi noge, bolela su me kolena, bolela me je kičma i boleo me je stomak. O bolovima u duši zbog izgleda neću ni da pričam.

Bolelo me je to što sam mislila da sam debela krava koja ne može da smrša i koja izgleda kao karikatura.
Prestala sam da se sređujem. Prestala sam da gledam svoje telo u ogledalu. Prestala sam da mislim na to da sam žena i da sam u suštini super riba.

Počela sam da plačem i da mrzim sebe. Žena u meni je umrla. Bukvalno. Ja sam je sahranila i pomirila se s tim da je više nikad neću videti.

Ne prevrćite očima, ako to niste doživele, ne znate kako je. A teško je. Mnogo.

Onda sam otišla na skener koji je utvrdio da imam kilu i masno tkivo na stomaku. Doca na Prvoj hirurškoj rek’o da to nije ništa i da će laserom da sredi, ali kaže ( i protrese mi oklembešeni stomak pun strija), salo ne može da sredi.

I ja, inetrna kakvu me bog dao, počnem da odlažem operaciju. Jer, računam, što da skidam kilu kad mi ostaje lopta od stomaka. Ionako sam odvratna, sa i bez kile.

I krajem prošle godine potegne se neka priča sa mojim ginekologom oko trećeg deteta i ona mi kaže da bi to moglo, a da se posle radi plastična hirurgija.

I plastični hirurg mi kaže da je to ok, sa sve tom mojom stomačinom, da ja uđem u trudnoću. Ali, ne uđem.

Umesto toga, pitam koliko košta to, da mi skinu taj balast sa tela i oni lepo kažu. Kilu mogu džabe, država to pokriva, a za ostalo državu boli uvo. Za to što ti izgledaš k’o Kvazimodo, samo sa grbom napred, ko ti kriv.

I snađemo se nekako za lovu jer je već doteralo cara do duvara.

I odem na pregled i dogovor u tu privatnu kliniku u kojoj radi državni doktor i njegov maestralni kolega i koji su među najboljima u zemlji.

Zorana neposredno pre operacije

Zorana, jutro pre operacije, Foto: privatni album

Tog jutra sam popila kafu i popušila pljugu i rekla sebi (a nisam paničarka): Dobro, ako umreš, bar ćeš u sanduk da staneš i moći će da te obuku u tvoju omiljenu haljinu, i pljugu si popušila, pa ćeš bar srećna i lepa da gekneš.

Nisam geknula. Probudila sam se iz anestezije bez stomaka. Bez užasa koji mi je četiri godine pritiskao dušu i telo. Konačno mogu da vidim svoje noge i patos.

A onda sam saznala da je kila mogla se uklješti u svakom trenutku, pa da geknem u kratkom roku. I mišići su se razdvojili kao zavesa na pozornici i creva su bila na putu da izađu. Koža na stomaku je bila kao flis papir, a sala skoro da nisam ni imala (a to malo što sam imala je zadržalo sve iznutra da ne izađe).

I doktor se uprpio, ali su me lepo zakrpili. I sad imam dva ožiljka i jedinu brigu- da l’ će da prođu do sledećeg leta da mogu u bikini.

Imam još nekoliko kilograma da skinem do moje stare kilaže. Imam, doduše i celulit na nogama, ali ko ga nema u 39. godini?

Mama kaže da više nemam onu sivu mrtvačku boju i da sam lepa kao slika.

Gledam se u ogledalo svakog jutra.

Nosim mini suknje i šortseve. Uske haljine i majice. Ispravim leđa. Smejem se. Od sreće.

Sledećeg leta - hop u bikini!

Sledećeg leta – hop u bikini!, Foto: privatni album

Jer sam opet dobra riba. Jer su moja deca srećna kad me vide doteranu i istu kao druge mame u parkiću, one koje nemaju stomak.

Smejem se jer mi se polako vraća osećaj da sam žena. A kad tog osećaja nema, onda vam je sve badava. Kao i da niste živi.

izvor:24sata.rs

Komentara
Loading...