Još više razočarana odlazim kući, kako sam puno očekivala, a nikakvo objašnjenje ni ništa nisam dobila…

0 192

Evo i ja svoju priču da podijelim sa vama…

Godinu dana pokušavanja da ostanem u drugom stanu, svaki put neuspješno… Promijenim ginekologa, koji me psihički mnogo opterećivao sa tim, govoreći mi svaki put koji dan i u koje vrijeme trebam imati odnose sa suprugom da bih ostala u drugom stanju.Pa nisam robot, kad dođe to vrijeme, ja bih najradje razgulila jaukati… muka ti kad baš znaš da moraš, a tad ti se baš ne da…

Odemo suprug i ja u privatnu kliniku početkom februara prošle godine, koja se smatra međju najjačom u našoj državi, da bi moj ulazak u ordinaciju, davanje ličnih podataka, skidanje, ginekološki pregled, uzimanje papa nalaza, UZV pregled i kucanje nalaza trajao samo 15min. i na kraju pregleda doktorica mi kaže da će mi javiti rezultat papa nalaza, a ako ne ostanem u drugom stanju da se njima ponovo obratim na jesen.Ja izlazim iz ordinacije muž kaže šta ti treba, ja odgovaram gotov pregled idemo, on u šoku, ne može da vijeruje da sam se uspijela i skinuti u nekoliko minuta, a kamo li da me je mogla pregledati..

Još više razočarana odlazim kući, kako sam puno očekivala, a nikakvo objašnjenje ni ništa nisam dobila… Inače po zanimanju sam medicinska sestra, moja glavna sestra u Domu zdravlja u kojem sam tada radila, me poziva da vidi kako mi je prošao pregled, i ja uplakana pričam o tom svemu, ona mi predlaže jednu jako staru doktoricu koja sada radi privatno u našem malom gradiću, a koja je bila prvi ginekolog koji je počeo da radi u tom Domu zdravlja… I ja odlučim da odem…

Moj prvi pregled kod te doktorice je trajao sat vremena, ona mi je objasnila uz crtež sve od mog mozga do jajnika, rasteretila me maksimalno i kreće borba za bebicu, počinjemo pratiti razvijanje folikula… i ona polako počinje da isključuje neke uzroke zbog kojih ne dolazi do oplodnje… prvu terapiju koju mi je dala je Utrogestan vaginalno, ja ne ostajem u drugom stanu, vidi ona da sam se ja preopteretila psihički, nakon toga mi uključuje Utrogestan oralno, i govori mi da taj mjesec neće sigurno doći do oplodnje jer mi se folikul nije dobro razvijao, nejasan joj je skroz, ali da po dogovoru uradim test

01.06. ja potpuno rasterećena, znam da taj mjesec nema ništa od trudnoće, hop uzimam test ujutru prvo mokrenje (zoru smo jedva dočekali suprug i ja) u 5h ujutru odlazim u toalet, radim test, ide jedna linija, rek’o ništa, nisam ni razočarana, jer mi je rekla da neću ostati u drugom stanju sigurno,dok sam se obukla i oprala ruke, još jednom pogledam u onaj test, kad kao malo se nazire i druga linija, ali ja i dalje smatram da to nije ništa, i ostavim test na mašini za veš… ulazim u sobu, muž sjedi i čeka i kaze sav ushićen I ŠTA JE, ja onako lijezem i kažem ne znam i jeste i nije, ne znam… kaze on kako ne znaš jesi trudna ili ne, ne možeš biti malo trudna i smije se…

Ustaje diže i mene iz kreveta i idemo mi gledati test u kupatilo, oko njega smo tu skakutali sat vremena, potom idemo u sobu ali i test sa sobom nosimo, stavljamo ga na noćni ormarić, ukucavamo na googlu pozitivni testovi i vidimo da svaka manja trudnoća je jedva vidljiva linija i tako do 8h ujutro… jedva čekamo da odemo kod doktorice, zovemo ju i krećemo kod nje…

Oko 50km puta smo imali, do tamo, tajac u autu niko ne progovara, samo ponekad jedno drugom kažemo šta ti misliš je l’ jeste ili nije, ovo drugo se nesmije i slegne ramenima… odlazimo doktorica potvrdjuje trudnoću i govori mi da mi je namjerno rekla da od trudnoće nema ništa samo da bih se ja psihički malo rasteretila… nema veće steće i veće radosti, odmah babe i dede odvedemo na piće da im saopštimo ☺️☺️☺️

Trudnoća super ide, u 4mj doktorica isključuje Utrogestan, meni krivo stomak nikako da počne rast, pa ga ja još onako napirim koliko mogu i oblačim helanke i one rastezljive uske majice da se on što više vidi… sve super…

PORODILA SAM SE SAMA CARSKIM REZOM !!

31nedelja naveče se okupam i krenem na spavanje osjetim nekakav pritisak jak u dnu stomaka, ma rek’o možda sam danas duže stajala nije to ništa, ućutim se legnem ništa ne govorim suprugu, on ujutru odlazi na posao, a kako je komercijalista imao stalno je negdje na terenu… ja ustanem, a ono haos, ne mogu koraka napraviti koliko pritisak imam, nazovem doktoricu kaže ona ne smiješ puno sjediti nego sedi u auto i dodji.. Ja odem, ona pregleda odmah uputnicu za bolnicu, kaže otidji kući po stvari… ali ja i dalje to ne shvatam ozbiljno… kao idem samo na još jedna pregled, jer je mene doktorica sa osmjehom ispratila…

Odlazim tamo, u bolnici me prima jedan toliko ljubazan i dobar doktor za koga imam samo sve riječi pohvale… pregleda me i kaže: pozvao bih i Vašeg supruga da i njemu sve objasnimo, ulazi suprug sad već i ja uspaničena ko osudjenici sjedimo na stolicama, on polako nama objašnjava da ostajem u bolnici sutradan me spuštaju u operacionu i on se ipak odlučuje za serklaz, jer jedino pod tim uslovima bebu može da zadrži još koju nedelju…

Pristajemo oboje, ja ostajem, neću da plačem a suze liju… pozivam svoju majku govorim joj sve… to je 01.12. a meni termin poroda 29.01. Svi mi odmah dolaze u posjetu… a meni neopisivo teško jer sam jako uplašena, tu je i doktor koji me neprestano obilazi i smiruje i tješi da to nije ništa i da će to sve u najboljem redu završiti… sutradan ujutru u 11h odlazim u operacionu, u glavi mi samo da i ako se nešto iskomplikuje moja beba ostane živa, a ja da nisam bitna, jer dosta teško podnosim anesteziju… pod opštom anestezijom mi rade serklaz, budim se u operacionoj, odvoze me u sobu, bolove tolike imam da sam do naveče skakala po krevetu od groznice i bolova… to se sve smiri, sve ide kako treba, nakon tri dana puštaju me kući, dolazim kući i nakon dva dana prokrvarim i po malo me kao nešto opet boli,

Vrate me u bolnicu, smire sve to, i onda kažu ujutru u viziti nakon 5dana ležanja sutra ideš kući sve je dobro, meni dolazi posjeta, a meni kreću kontrakcije na 5min. skupiše se doktori i sestre oko mene, injekcije, infuzija, smiriše oni to sve, i ostanem tada 15dana u bolnici… vratim se kući, sve opet dobro.. dogovoreno skidanje serklaza u bolnici, doktor nasmijan, vedar i toliko ljubazan me prima, skida mi serklaz, moja bebica kao da samo propade i uzvrati se neopisivo u stomaku…

Odlazim kući, i krenu neopisivi bolovi taj dio gdje je serklaz skinut, ja mirujem i ležim, ali kad trebam do toaleta, neko mora da mi spusti noge i kada liježem da ih digne na krevet… onda jedan dan krene nevjerovatan bol, odlazim ponovo u bolnicu, oni me ostave na posmatranju, to se smiri, vrate me kući, i dogovore mi prirodan porod, u cetvrtak 26.01., uz epiduralnu koju sam ja zahtjevala…

Dolazim dan prije u bolnicu, smještaju me u sobu sa trudnicama koje čekaju na porod, krevet do mene, žena hrče nenormalno, cijelu noć sam provela hodajući po hodniku, tek oko 3h noći neku odvezu u radjaonu, a ja predjem u njenu sobu i samo sat vremena odspavam u njenom krevetu da niko ne zna, da bih se samo malo odmorila i pripremila za porod…

U 5h klistiranje, još jedna žena i ja zajedno idemo u radjaonu, u 6h uključuju drip, u pola sedam dolazi moj doktor probija mi vodenjak, i kreću bolovi, ali konstantni, dogovor bio u 8h epidural… dolazi anesteziolog do mene kaže sa vama je dogovoren epidural, mislim sama u sebi ženo daj taj epidural oči mi iskaču, ona ode po nekakav materijal i anestetičarku, i nema je i nema, a meni minuti vječnost, sat stalno na istom mjestu stoji, dolazi oko 9h ali nema anestetičarke, ponovo izlazi ide nju da traži, ja hvatam svog doktora za ruku i kažem koliko će još trajati porod, on odgovara sat-sat ipo… rek’o recite joj da neću epidural, kad sam sve ovo izdržala mogu još i sat ipo…

SUPER 🙂 Ako čekate prvu bebu, ovih pet trikova morate da znate!

On se nasmija, oduševljen i kaže svaka čast, to sam htjeo i da ti predložim, moj suprug i moji roditelji su došli ranom zorom i čekaju me… polako sve okupljaju oko mene, još jedan doktor i još dvoje babice i beba kreće, nakon tri napona, moja princeza dolazi na svijet, bez epiziotomije, ja pogledah odmah u nju a ona kao miš malena, stavljaju mi ju na grudi, ona otvorila okice i usmjerila ih pravo u mene i vrišti… ? neopisiv osjećaj… ?❤️ predivno… moja princeza, živa zdrava i dobra beba, nakon svega, dobijamo visoke ocijene na porodu… najveći a najljepši bol… porod pamtim kao nešto najljepše, kao i cijelu trudnoću, one sve ružne stvari se zaborave, kad se vidi ovo maleno preslatko stvorenje… suprug kada nas je prvi pit vidio iskreno, ja ne znam kako bih ga opisala, kakve je face slagao i koliko oduševljenja i ljubavi je bilo u njegovim očima… ❤️

a ja sve ovo dok pišem moje pilence spava pored mene i drži me za prstić… ❤️

Hvala mami Verici na priči a njenoj malenoj princezici želim divno i bezbrižno detinjstvo . ❤️

autor priče . mama Verica

priču pripremila. urednica sajta Sonja Milekić

izvor. devetmeseci.net

Sva prava na priču zadržava devet meseci i nema prava da se nađe na drugim portalima ! Svako kopiranje je strogo zabranjeno ! Poštujte autora

Za sve majke koje se tripuju. Dojiš li nemajko?

Komentara
Loading...