JAKO VAŽNO !! U ovim slučajevima je važno kazniti dete?

0 154

Po mom mišljenju, glavne dečje krivice, zbog kojih mora da sledi stroga kazna, su bezobrazluk u odnosu na odrasle ljude, laž i demonstrativna neposlušnost.

Život ide dalje, a ako se za neke promene može reći da postaju primetne odmah ili gotovo odmah, onda se za druge može reći da postepeno sazrevaju. Kao dečja bolest tipa šarlah, koja ima svoj inkubacioni period, a zatim se odjednom otkriva po osipu ili nekim drugim karakterističnim simptomima.

Po mom mišljenju, takav “šarlah” je postala liberalizacija stavova roditelja o problemu kažnjavanja. Još krajem 90ih godina diskusija na ovu temu u roditeljskom auditorijumu nije izazivala ni veliko uzbuđenje, ni posebna neslaganja. Svi su shvatali da bez kažnjavanja, avaj, ne može da se izađe na kraj, i bili su obično zainteresovani za konkretne stvari: da li je “pedagoški” da se dete pljusne po debelom mesu ili je bolje da se s njim prestane razgovarati. E, i ponekad je neko mogao da se požali da je njegov potomak “nepodložan vaspitanju” nikakva kazna na njega ne deluje. (Pri neposrednom razmatranju obično bi se pokazalo da stvar nije u detetu, već u greškama roditelja). Ali daleko su veće interesovanje izazivale sasvim druge teme: opasnost od ranog seksualnog vaspitanja, zašto deci treba patriotizam, treba li deci od malih nogu usađivati “tržišnu psihologiju”, zašto je bolje gledati naše, domaće crtane filmove.

A danas aktuelnost gore pomenutih tema veoma zavisi od sastava publike. Pravoslavni roditelji mnoge stvari razumeju i bez dodatnih objašnjenja. Pa i ljudi koji su daleko od Crkve već su primetno ohladneli prema mnogim zapadnim novotarijama, videvši kako su one tesno povezane sa takozvanom “kulturom droge-seksa-rokenrola”. A neko se čak uverio u tu vezu na gorkom iskustvu svoje starije dece ili mlađe braće.

Ali zato danas, kad se povede reč o neophodnosti kažnjavanja, to izaziva efekat tempirane bombe. Vidi se po licima da su ljudi potreseni, pa čak i šokirani, a zatim se sa svih strana razležu pitanja, uzvici, počinje žučna diskusija… Naišavši prvi put na takvu reakciju, pripisala sam je slučajnosti. Zatim “zakonu parnih slučaja”. Ali kad je “bomba” počela da eksplodira praktično u bilo kojoj publici, shvatila sam da je došlo do ozbiljnih promena. Dok smo se protiv liberalizma borili na jednom frontu, on je otvorio drugi i obišao nas s leđa.

Paralelno jačaju žalbe roditelja zbog dečje neposlušnosti, agresivnosti, grubosti. I tu nema ničeg čudnog, pa ne izgradivši kako treba sistem podsticanja i kažnjavanja, roditelji se lišavaju poluga uticaja na dete. Tako da je sad ova tema postala, može se reći, “hit sezone”.

Dopire kao do žirafe ili je stvar u nečemu drugom?

Ne, naravno, ko osporava? Bolje je da se na kraj izađe bez kažnjavanja. Divno je kad se detetu sve može objasniti. A još je divnije ako vas ono razume i bez suvišnih objašnjenja. Samo se malo namrštiš i incident je okončan. Nevolja je samo u tome što je takve dece razumne, osetljive, mirne, popustljive, danas prilično malo. I to obično nisu dečaci. Uostalom, i među devojčicama nekako u poslednje vreme sve je više onih koje bi u potpunosti mogle da posluže Šekspiru kao uzorak za lik junakinje njegovog čuvenog komada “Ukroćena goropad”.

I uopšte, zar se deca loše ponašaju zato što ne shvataju? Ili je stvar u nečemu drugom?

Postoje, svakako, slučajevi neshvatanja situacije. Recimo, dete je donelo iz vrtiće psovke. Ali ako ono i pošto ste mu deset puta objasnili da su to “ružne reči” nastavi da ih ponavlja, pa uz to još izazovno gledajući odrasle, zar vredi da se nastavi sa agitacijom?

A evo i druge situacije. Petogodišnji Goša po sto puta dnevno čuje da je loše biti drzak prema mami. I svejedno je drzak, pa čak i u tuču uleće. Pitaš: “I kako ga kaznite zbog toga?” A kao odgovor – zbunjena pauza.

– Mi? Pa, ponekad ga izgrdimo, iako to, naravno, nije pedagoški. Ali, uglavnom, razgovaramo, sugerišemo da tako ne sme da se ponaša.

– I to odavno?

– Šta odavno?

– Sugerišete.

– Ma već dve godine ali nekako nikako da dopre do njega!

A dete je, međutim, već naučilo i da čita. To je nekako “doprlo” do njega. Ma spreman je i da diskutuje, nema dlake na jeziku, traži svoja prava, skoro kao adolescent. A evo, to, zašto mamu ne sme da udara, nikako da “dopre” do jadnička.

I roditelje već potpuno zapanjuje to da njihova neposlušna deca kao da sama naleću na kaznu. Koliko sam puta bila u situaciji da slušam otprilike sledeće govore: “Ja trpim-trpim, zatim puknem, izderem se, udarim a on miran kao bubica. Ne mogu da se otmem utisku da mu čak bude lakše. Meni posle toga pola dana kamen leži na srcu, a on… Znate, ponekad mi se čini da je čak zadovoljan što je kažnjen! Je l’ da je to nenormalna reakcija?”

Roditelji tačno primećuju: nabasavši, najzad, na odbijanje, dete zaista uzdiše sa olakšanjem. Pa deca veoma često ne slušaju ni najmanje iz razloga što ne razumeju kako treba da se ponašaju, već zbog toga što ne žele da razumeju. Žele da ostanu pri svome, da pokažu da su ona važnija. Međutim, u dubini duše svako dete je svesno da loše postupa. Pa svako ima savest. A u dečjoj duši, koja još nije stvarno pokvarena porocima, glas savesti se čuje daleko jasnije nego kod odraslih. Stid izaziva uznemirenost. Pa i osećaj da je jače od roditelja ne doprinosi jačanju dečje psihe. Takva deca uvek imaju mnogo strahova, pošto ako mama i tata mogu da se ne slušaju, znači da njihova reč nema nikakvog značaja.

Dakle, roditelji su slabi ljudi, bez autoriteta. A kako te može zaštititi slab čovek? Eto, tako i ispada da dete izjedaju strah, uzrujanost, osećaj krivice, koje ono podsvesno pokušava da ublaži usplahirenošću, luckastošću, kreveljenjem, agresijom.

I kad odrastao čovek ipak stavi do znanja ko je u porodici glavni, dete se smiruje. Znači, svet još nije poludeo. Znači, to nije potpuni haos, u njemu je ostao bar poneki oslonac. Pa čak i najneobuzdanija, najneposlušnija deca zapravo čeznu za harmonijom i redom. Čeznu da porodične uloge budu pravilno raspoređene i da sve bude kao u normalnom svetu.

Sve je dozvoljeno = psihotrauma

A poslednjih godina na mom vidiku se sve češće pojavljuju predšksolska deca, čije ponašanje u početku izaziva najtužnije misli toliko su ona agresivna, neposlušna, neadekvatna. Poželim smesta da ih pošaljem psihijatru, ali već znam da ne vredi žuriti se. Vrlo je moguće da su to prosto žrtve “slobodne pedagogije” deca, koju su do četvrte godine vaspitavali “bez neugodnosti”, ništa im nisu zabranjivali niti su ih kažnjavali. A u slučaju demonstrativnog nepovinovanja bespomoćno su širili ruke, ili čak počeli da se plaše deteta. I da se ne bi upuštali u razgovor s njim, spremni su bili da mu bukvalno u svemu popuste.

Reklo bi se da su to izuzetno komforni uslovi, a zapravo su oni najokrutnija psihološka trauma, pri čemu permanentna. Dok takav brod bez kormila i jedra juri samo po porodičnom pristaništu, on se još manje-više drži na vodi. (I to, ako u porodici postoji drugo dete ili baka i deka, koji još nisu zaboravili da se deca ne smeju raspustiti, u pristaništu je stalno oluja). Ali neizbežan izlazak na otvoreno more u društvo preti brodolomom.

Kako mogu tuđi odrasli ljudi da reaguju na divlje ispade takvog slobodoljupca? Ako nagovaranja ne pomažu, onda obično preostaje samo jedan način odbacivanje. A dete je baš, naprotiv, naviklo da bude u centru pažnje, tako da ono svoje izgnanstvo doživljava naročito teško. Neuspesi rađaju uvrede i novi nalet agresije… Izlazak iz začaranog kruga je u promeni stava roditelja. Ako se oni na vreme dosete, izgrade jasan sistem podsticanja i kažnjavanja, dete može da se promeni nabolje skoro toliko da ne može da se prepozna. (S ranim psiho-traumama se tako dešava, ma roditelji još nisu stigli ni da saznaju kakvo je zapravo njihovo dete, a njegov pravi karakter se već izobličio pod uticajem psiho-traume).

A ako se zadrži proces “slobodnog vaspitanja”, veoma je moguće da će poseta psihijatru biti neizbežna, i stvar se neće svesti na jedan sastanak.

Ali ponekad (srećom, zasad još uvek retko) roditelji su tako prožeti liberalizmom, da im je lakše da odu kod lekara i da kljukaju dete tabletama, nego da promene svoje stavove. Jedna moja poznanica je došla da se posavetuje zbog svog šestogodišnjeg sina, koji je više puta bio uhvaćen u krađi. Uglavnom je krao raznorazne sitnice, ali to nije menjalo stvar. Situacija svejedno nije bila baš prijatna. Na moje pitanje kako su Igorišku prvi put kaznili, majka je neočekivano grubo odgovorila: “Ja ga nikad nisam kaznila i nemam nameru da ga kažnjavam. To je moj principijelan stav”. I koliko god sam pokušavala da joj sugerišem prostodušnu misao o tome da u školi, u koju će Igoriška da pođe za pola godine, niko neće gledati njegovim “malim nestašlucima” kroz prste, a od lošeg glasa se posle teško može osloboditi, mama je tvrdoglavo ponavljala svoje. Najzad sam, misleći da ću je time uplašiti, predložila da joj dam podatke dečjeg psihijatra. Možda dete treba ozbiljno da se leči? A kakvo je bilo moje iznenađenje kad se mama lako i čak radosno složila s tim! Pa Igoriška nije bio bolestan. Prosto, kako se u stara vremena govorilo, “dete nije videlo batine”. Ali mami je bilo jednostavnije da ga prijavi kao psihički bolesnog, nego da razljuti idola slobode, kojem se tako revnosno i nesmotreno poklanjala.

Hijerarhija zabrana

Zabrane moraju da postoje. Pa i odrasli takođe, makar voleli da porazgovaraju o tome da je zabranjeno voće najslađe, ipak razumeju da bi bez zakona (tj. pravno utvrđenih propisa, čije kršenje je zabranjeno pod pretnjom određene kazne) svet bio do guše u haosu. I bez obzira na svoja liberalna razmišljanja, sami nikad nisu prekršili mnoge zabrane i nemaju nameru da ih krše. Na primer, ne pljačkaju tuđe stanove, ne ubijaju u jeku svađe uvredioca, ne učestvuju u terorističkim napadima. A mnogi poštuju čak i nepisane zakone, moralne zabrane: ne varaju svoje supružnike (iako zbog toga ne sledi nikakva pravna kazna), ne prepuštaju bolesnu decu ili veoma stare roditelje sudbini na milost i nemilost, ne tuku se, ne psuju, ne pijanče, ne uzimaju drogu. Ako bi slatkoća zabranjenog voća bila tako neizrecivo primamljiva, kao što je to uobičajeno da se kaže, svi bi do jednog postali zločinci.

Tako da je i dečji nagon za neposlušnošću jako preuveličan. Ali da bi zabrane važile, mora da ih ima malo. Ako se korak desno, korak levo oceni kao bekstvo, dete će pre ili kasnije početi da se buni. Dete ne sme da se pritisne tako da ne može da diše. Kad čoveka guše, on se grčevito trza, pokušavajući da se izvuče. Tako i dete, koje je suviše priklješteno u stege roditeljske strogosti, počinje da se joguni bez razloga, da ispoljava agresivnost, da demonstrativno ne sluša.

Pored toga, neophodno je uspostaviti hijerarhiju zabrana.

Danas se u ovoj oblasti najčešće vidi sledeća papazjanija: dete sa istom strogošću (ili snishodljivošću) prekorevaju zbog hirova pri umivanju, zbog odbijanja da uči slova i zbog bezobraznog ponašanja sa bakom. A dešava se da se zbog bezobrazluka i grubosti uopšte i ne kazni, potpuno se usredsredivši na pitanja poštovanja domaće higijene i na pravila ponašanja za stolom. A dvojka iz engleskog smatra se bezmalo kao zločin protiv čovečnosti! Zbog nje i u liberalnoj porodici dete može da dobije prekor.

A u stvari neoprani zubi ili nepojedena do kraja supa su sitnice u poređenju sa uzvicima: “Mama je loša! Beži od mene!” (Pa čak i oštrije, tipa: “Mama je đubre! Ubiću je! Mrzim je!” Poslednjih godina deca čak i iz intelektualnih porodica povremeno imaju slične “bisere”). Grubost u odnosu prema odraslima nije samo nepoštovanje svakodnevne discipline.

To je grub prekršaj zapovesti (“Poštuj oca tvojega i mater tvoju”). Pa malo dete ne krši skoro nijednu drugu zapovest.

Ono ne ubija, ne čini preljube, ne krade, ne želi ženu bližnjega svoga. Tako da je nepoštovanje roditelja sigurno najteži greh, za koji su kriva deca.

I kad se ovaj težak greh izjednači sa sitnom krivicom, dete gubi vrednosne orijentire. Ono raste u izopačenom, pa čak i potpuno preokrenutom sistemu vrednosti. Njegove predstave o crnom i belom (i prema tome, ponašanju) se izopačavaju. Savest šapuće da tu nešto nije kako treba, ali dete ne može da se snađe samo u toliko složenim pitanjima. Nastaju hronična razdraženost, uznemirenost, strah, koji se istresaju ipak pre svega na najbližim ljudima. Odnosi u porodici se kvare.

Zbog toga, ako želite da vaše reči imaju za dete težinu, pre svega sastavite za sebe (najbolje pismeno) spisak zabrana, rasporedivši ih po hijerarhijskom poretku.

Po mom mišljenju, glavne dečje krivice, zbog kojih mora da sledi stroga kazna, su bezobrazluk u odnosu na odrasle ljude, laž i demonstrativna neposlušnost.

U poslednjem slučaju obavezno treba razumeti da li je to zaista demonstrativnost ili nešto drugo. Pa dete može da vas ne posluša iz različitih razloga. Možda je umorno, preterano uzbuđeno ili prosto nesposobno da poštuje određena pravila. Na primer, besmisleno je kazniti hiperaktivnog dečaka zbog toga što se vrti na času i smeta drugovima. Zbog specifičnosti svog nervnog sistema on nije u stanju da četrdeset minuta sedi na jednom mestu. Ovde se kaznama postiže upravo suprotan efekat.

Ali ako mama brani sinu da satima gleda televizor, a on krši njenu zabranu, to je već demonstrativna neposlušnost, koja ni u kom slučaju ne sme da ostane bez kazne.

Naravno, u red najtežih krivica treba svrstati i pokušaje lopovluka. Hvala Bogu, u ovome ni izdaleka ne greše sva deca, pošto se normalni roditelji obično veoma rano trude da usade detetu poštovanje prema tuđoj svojini. Bilo koji mališan od godinu i po-dve, igrajući se u pesku, praktično može da zgrabi tuđu igračku. Ali mama (ako je ona makar malo zabrinuta za problem njegovog vaspitanja) će je oduzeti i reći da se tuđe ne sme uzimati bez pitanja. Pre ili kasnije većina predškolske dece nauči ove prostodušne lekcije i ne popušta pred sablazni da nešto ukrade.

Ne treba svrstati u ništavne greške i bezobrazne ispade. Samo ipak definišite ono što ćete nazvati bezobrazlukom. Bila sam ne jednom u situaciji da naiđem na roditelje, koji su smatrali da je dečja enureza… bezobrazluk. I grdili su (pa čak i kaznili!) dete zbog vlažne postelje (govorila sam ti: “Ne pij noću, a ti…”). Neki ne baš pažljivi odrasli ljudi smatraju da su tikovi, koji izobličavaju lice deteta, kreveljenje, kazne ga zbog neurotičnih ispoljavanja nemira, kao što su to navika da se grickaju nokti i sisa okovratnik košulje (navodno, ono to u inat).

Ali ako se dete plazi odraslim ljudima, krevelji umesto odgovora na primedbu, pljuje na pod, pravi nepristojne gestove, kukuriče na času i sl., prema takvim “nestašlucima” ne treba ispoljavati snishodljivost. Čak ni veoma nervozna, ali normalno vaspitana deca ne dozvoljavaju sebi slične ispade.

Da bi kazna delovala

Da bi kazna delovala, roditelji moraju da budu dosledni. Ne smeju da za neki prekršaj danas kazne, a sutra, kad mama ne bude imala vremena, da na to isto ne obrate pažnju. Verujte, dete neće ceniti maminu plemenitost, već će zaključiti da je prosto potrebno da malo duže plače, da bude tvrdoglavije, da udara nogama pa će postići šta je htelo.

Važan je i porodičan konsenzus u pogledu zahteva, koji se postavljaju pred dete. Ako ne sme znači, ne sme, i zbog prekršaja zabrane neizostavno sledi kazna. Inače će dete navići da manipuliše odraslima, te će kao rezultat autoritet svih članova porodice biti poljuljan.

Ali pre nego što se nešto zabrani, upitajte se: da li je to zaista tako neophodno? I videćete da veoma mnogo toga može da se ne zabrani, već da se nađe razuman kompromis ili čak prosto, bez ikakvih uslova, da se složi sa željom deteta. Recimo, dete ne želi da ruča, a vi insistirate, smatrajući da treba poštovati režim ishrane. A sad probajte ovu situaciju na sebi i zamislite se: da li se uvek hranite u određeno vreme ili, pak, jedete kad ogladnite? Zar vam se ne dešava da je došlo vreme ručka, a vi niste gladni? I šta onda? Pa, sigurno, ne punite svoj stomak silom. A ako je tako, zašto onda ne date analogno pravo detetu? Pa ni ono nije automat, već živi čovek, ni njegov organizam, kao ni vaš sopstveni, nikako ne radi uvek po “dnevnom redu”.

Može se navesti mnoštvo sličnih primera. Smanjivši broj signala zabrana na vaspitnoj trasi, nećete suviše ljutiti dete, i postaće mu lakše da poštuje vaše zahteve. Ne pretvarajte ga u vozača, koji dospe u “traku na crveno” i koji je prinuđen da se zaustavlja na svakoj raskrsnici. Čak i odrastao čovek u takvoj situaciji pre ili kasnije počinje da se žesti, i, obazrevši se na sve strane nije li milicioner blizu, ponekad projuri kroz crveno. A dete ima i slabije nerve, ta i vi, kakav god strog izraz lica pravili, ipak ne ličite na zvaničnog čuvara reda.

Piše: Tatajana Šišova

Izvor: svetosavlje.org

Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća  PROČITAJTE

Save

Komentara
Loading...