-Fakultet sam završio u roku.Položio sam i pravosudni ispit, ali posao nikako ne mogu da nađem. Imam devojku koja koja deli istu priču. Oboje želimo brak i decu, ali kako? I ona i ja živim kod roditelja, jer nemamo para da iznajmimo stan. Lako je napraviti dete, ali gde će to date da raste, šta će da jede, da obuče? Ne želim ja nikakav luksuz, ali isto tako ne želim da se moja deca muče. Tek kada budem mogao da im obezbedim barem onoliko koliko sam ja imao kada sam bio mali, razmišljaću o potomstvu. Plaši me samo da se to nikada neće desiti – priča Miloš Danilović.

-Ma kakva bre deca? To me trenutno uopšte ne zanima. Ja želim da putujem, izlazim, uživam… Pa tek “krckam” tridesete, ima vremena za sve. Toliko toga nisam videla i doživela, ne želim ništa da propustim. Imam posao, stan koji sam nasledila od bake, živim sa dečkom koji razmišlja isto kao i ja. Svoj život volim takav kakav je. Ne bih ga menjala. Ma zanima me šta će biti sutra, ja živim danas za danas – kaže Ivana Bajić.

I naravno, Ivana i Miloš žive onako kako žele i to tako i treba da bude. Ipak, zbog svojih životnih odluka, oboje su deo statistike koja pokazuju da je Srbija zemlja koja polako umire.

Naime, prema podacima Republičkog zavda za statistiku, od 2006. do 2016. godine broj stanovnika u Srbiji je samo na osnovu prirodnog priraštaja, smanjen je za oko 385.000. Svake godine u proseku umre 102.455 ljudi, a rodi se tek 67.459 mališana, što zapravo znači da svake godine izgubimo grad veličine Prijepolja, Bečeja ili opštine Savski venac.

Trećina porodica u Srbiji ostaje bez potomstva
TREĆINA PORODICA U SRBIJI OSTAJE BEZ POTOMSTVA
FOTO: PROFIMEDIA

Uz sve to jedna trećina porodica u Srbiji je bez potomstva, a broj porodica sa jednim detetom vrtoglavo povećava.

Priznaćete da zvuči zabrinjavajuće. Ima li nam pomoći?

Činjenice kažu da bez sistemskih mera, koje bi predstavljale podršku budućim majkama i majkama sa decom, u smislu olakšavanja svakodnevnog života i mogućnosti da usklade rad i roditeljstvo, mi nećemo imati nikakav pomak.

Milan Radovanović, psihološki savetnik i terapeut, kaže da mladi masovno pate od sindroma “drvene noge” i da to na neki način i najbolje objašnjava Miloševu situaciju.

– Ja sam nemoćan, bespomoćan, imam “drvenu nogu”, ne mogu sam sebi da pomognem. Pomozi mi mama, tata, državo… E, moraćeš nešto sam da uradiš za sebe. Evo, pitao bih Miloša šta ti još znaš osim što si završio fakultet? Po čemu se ti razlikuješ od hiljadu drugih pravnika koji poput tebe ne mogu da pronađu posao. Upiši neki kurs, Nacionalna služba za zapošljavanje organizuje ih besplatno, čitaj knjige o samopomoći, za početak prihvati bilo kakakv posao samo da bi se makao sa mrtve tačke. Prihvati odgovornost za svoj život, kreni u akciju bez prebacivanja odgovornosti. Ok, imaš sindrom “drvene noge”, ali hajde ne kukaj, budi novi Vuk Stefanović Karadžić.

A Ivanu Milan Radovanović ovako savetuje:

-Lepo je to što uživaš i treba da uživaš, ali pokušaj da zastaneš na trenutak i razmisli o potencijalnim posledicama. Šta ako za deset godina budeš želela, ali ne budeš mogla da se udaš ili ne budeš mogla da rodiš decu? Ako su tvoji odgovori na ovo pitanje isti kao i danas, okej, ali ako te ipak malo štrecnu i ne budeš znala šta da odgovoriš, onda moraš da imaš plan B za sve to što će možda da se desi u budućnosti, da ne bi mnogo patila.

Opštine za primer

Jedine opštine u zemlji koje imaju pozitivne stope prirodnog priraštaja jesu Sjenica (1,1), Novi Sad (1,3), Preševo (3,1), Novi Pazar (6) i Tutin (7,9).

JELENA VUKELIĆ