Postala sam najbolja verzija sebe 10. oktobra 2015. godine kada sam donekla na svet dve devojčice – Violet En i Lilu Nikol. Iako sam bila preplavljena radošću, prvih nekoliko meseci je bilo teško.

Rođene su veoma male i prvih mesec dana provele su u bolnici, a pri povratku kući bila sam svesna da postoji rizik od SIDS-a (sindrom iznenadne smrti odojčeta): pak, pregurali smo to – danas su to dve lepe, neverovatne i pametne trogodišnje devojčice.

U decembru 2016. saznala sam da sma ponovo trudna, ovog puta nosila sam dečaka. Porodila sam se u avgustu prošle godine i postala sam bogatija za mog malog čoveka – Mejsona Majkla. On je bio svetlo našeg života, beba koja je imala osmeh u svakom trenutku. Voleo je život, vole je svoje sestre – pratio ih je pogledom uvek i bio radoznao čime se to one zanimaju. Uvek je želeo da bude deo onoga što se dešava oko njega. Videla sam njegovu budućnost. Videla sam sve: kako uči da vozi bicikl, kako se zaljubljuje, kako ide na matursku zabavu… Videla sam sve u ovom srećnom, zdravom i jakom dečaku.

Mog sinčića delilo je samo četiri dana od punih osam meseca, nikada nije imao nijedan zdravstveni problem, napredovao je na svim poljama, bio je svetliji od samog sunca. Živela sam u blaženstvu. A onda je sve odjednom nestalo… Jedan telefonski poziv me je uništio – rekli su mi da moj sin ne diše. Lekari su učinili sve što je u njihovoj mpoći, ali moj slatki muškarac je nestao. Sećam se trčanja u Hitnu pomoć, kako sam uletela u ordinaciju doktora, koji me je samo pogledao i rekao “Žao mi je”. Bila sam slomljena na hiljadu komadića. Otišla sam u sobu u kojoj je ležao moj sin, tako miran, izgledao je kao da spava. Ušuškala sam se pored njega, želela sam da poslednji put legnem pored njega. Bio je tako hladan, a ja sam ga umotavala u ćebad da bih ga utoplila, iako je već bio sa Bogom. Sećam se kako sam rekla sestri da mora da mi otme sina iz ruku, jer ja nisam htela da joj ga predam… Moja majka mi je kasnije rekla da nikada neće zaboraviti krike bola koje sma ispuštala kada su mi ga odveli.

Loading...

Preklinjala sam Boga da ga vrati među žive, da mene uzme, da se probudim iz ove noćne more, ali nije bilo spasa… Kako se desilo da moj srećni, savršeno zdravi dečačić jednog dana zaspi na kratko, i samo se više nikada ne probudi? Nismo čak ni imali šansu da ga spasimo…

Ovo je stvarnost SIDS-a. Nema pravila. Moj sin je imao skoro osam meseci i nikada nećemo razumeti kako se desilo da tek tako umre od toga. Tog dana bila sam prisiljena da postanem majka deteta koje je SIDS odneo. Postala sam ožalošćen roditelj, ono što nikada nikome ne bih poželela. Većina ljudi ne može ni da pojmi koliko je nezamisliv bol koji te obuzima svakog dana. Poslednjih 5 meseci živim u šoku i potpuno očajna. Moje mentalno zdravlje je čak u jednom trenutku bilo upitno – jednostavno više nisam mogla da se nosim sa bolom.

Morala sam da počnem da uzimam lekove samo kako bih mogla da izađem iz kreveta. Faze tuge su različite – nekada te obuzima celog, nekad si ljut, nekad depresivan, ponekad imam snage da pronađem nadu i veru i da zamrznem bol. Nisam imala izbora – shvatila sam da mu nikada neću proslaviti rođenan niti ću praviti tortu za mog Mejsona.

Jednog dana sam ipak dobila ideju – odlučila sam da ipak organizujem njegov rođendan. Uvek ću ga slaviti, uvek ću slaviti činjenicu što se uopšte rodio. Njegovo ime, njegov osmeh – to se nikada neće zaboraviti, to mogu da kontrolišem.

Možda ćemo jednog dana shvatiti zašto smo izgubili naš najsjajniji cvet, ali to ćemo teško učiniti ako ne pričamo o tome. Teško je i neprijatno, ali nekad baš takvi razgovori mogu da dovedu do neverovatnih promena. Svi vodimo neke svoje bitke, ali to nikada ne treba da radimo sami. Budite ljuubazni prema drugima, nikada ne znate šta se slučajnom strancu pored vas dešava u životu. Neću dozvoliti da se moj Mejson zaboravi i koristiću njegovo ime da napravim bar neku promenu u našiem društvu.