Šta je to onlajn čas?! PISMO MAME IZ BEOGRADA !

0 133

Priča se mnogo ovih dana o učenicima koji, otkako je počela onlajn nastava zapitkuju onda kad nije radno vreme nastavnika.

O nama, roditeljima, koji očekujemo previše. Nama koji smo svoju decu razmazili i naučili da sve umesto njih radimo pa oni sad, eto, ne znaju da uče sami i misle da se svet vrti oko njih. Da se razumemo, nije to potpuno bez osnova. Radno vreme koje ponekad bude i po 10 sati, smene zbog kojih mnogi roditelji decu ne vide i po nekoliko dana, uzimaju danak. Danak u disciplini i radnim navikama. Ne kažem da nema i roditelja koji imaju vremena, ali ne žele da se bave svojom decom, prebacujući lopticu na školu i društvo.

Moje dete rođeno je sa unutrašnjom motivacijom. Voli da uči. Radoznala je i nije joj ništa teško. Od prvog dana škole nijedan domaći s njom nisam uradila. Možda me je, svega nekoliko puta, pitala da joj pojasnim nešto što ne razume. Do ove onlajn nastave.

Ovde želim da iznesem svoje iskustvo, kao roditelja, sa onlajn nastave u jednoj od tri najbolje gimnazije u Beogradu.

Moja ćerka ide u prvi razred gimnazije i prošlog ponedeljka je, kao i svi srednjoškolci, prešla na onlajn nastavu. Ali, to ne znači ono što mnogi možda misle. Onlajn nastava ne znači da će se nastavnik uključiti i održati onlajn lekciju. Ne znači čak ni da će snimiti sebe kako predaje lekciju i taj snimak poslati đacima.

Evo kako je to izgledalo u našem slučaju, a napominjem da je reč o jednoj od NAJBOLJIH škola u Beogradu.

Posle sedam dana onlajn nastave u kojoj nam je poneki nastavnik sporadično slao lekcije, neko samo zadatke, javila se razredna, u subotu, da kaže da onlajn nastava počinje u ponedeljak (juče) u 7i30. Deca su se “nacrtala” ispred ekrana i čekala. Od sedam časova koje je tog dana trebalo da imaju, javio se jedan nastavnik. Niko drugi nije poslao link za predavanje. Niko nije poslao čak ni mejl ili poruku da će u narednih 45 minuta svog časa bar biti na raspolaganju za pitanja.

Jedan od nastavnika rekao je još pre toga da neće imati onlajn časove, da se deca samo dvaput nedeljno snimaju i šalju mu to što su radili. Za ovu nedelju je pravi onlajn čas zakazalo 5 profesora, od 17 koliko ih ima. Kao roditelj, zahvalna sam im na trudu. Znam da nije lako stati pred kameru, da to nije isto što i živ čas. Da je i priprema drugačija i napor veći.

Iz većine predmeta, ipak, deca su dobila samo zadatke, bez lekcija ili zadatke uz linkove ka lekcijama ili fotografije stranica iz knjige.

S druge strane, u osnovnoj školi koju pohađaju moji rođaci, situacija je potpuno drugačija. Časovi se održavaju onlajn ili su učitelji i nastavnici na raspolaganju u vreme kada je njihov čas i zaista odgovaraju na pitanja đaka.

Želim da kažem da ne stavljam sve nastavnike u isti koš i da mi je potpuno jasno da vrednih, kreativnih, predanih ljudi u prosveti i te kako ima. Zato me i ljuti kad vidim da se njihov rad tretira isto kao rad onih koji su onlajn nastavu prihvatili kao raspust.

Primera radi, u prvom razredu gimnazije društvenog smera koji pohađa moje dete, jedan od zadataka koji su deca dobila iz biologije je sledeći:

Modifikacije histona obezbeđuju: a) viši stepen povezivanja sa DNK; b)lakši pristup genu; v) kontrolišu ekspresiju gena u ćeliji; g) sve tvrdnje su tačne.

Pre ovog pitanja nije stigla nikakva onlajn lekcija, nikakvo predavanje niti objašnjenje nastavne jedinice. Stigla je fotografija stranice iz knjige.

Naravno da je moja ćerka od nastavnice tražila da joj pojasni jer se nikad nije srela sa ovim pojmovima. Odgovor? Potraži u knjizi.

Moje dete ima 15 godina i nikad u životu nisam gledala njene domaće zadatke. Bila je Vukovac u osnovnoj školi, a da se ja nisam uključivala uopšte.

U prvom razredu gimnazije ona ima 17 predmeta i 17 profesora. Osim onih pet koji su zaista primer svojoj profesiji, za mene, kao roditelja, veliko je razočaranje što se niko nije javio čak ni da kaže da će u terminu svog časa biti dostupan za eventualna pitanja o lekciji. Ne bismo mi nikom slali poruke u 9 uveče, nikako, ali bi za đake bilo korisno da bar znaju kada to mogu i kada će im nastavnik zaista biti na raspolaganju za pitanja.

Kao roditelj i bivši prosvetni radnik, ja neću držati lekcije ovim nastavnicima. Neću ih vaspitavati. Neću čak ni da poverujem da u celom obrazovnom sistemu čine većinu, verovaću da je naša gimnazija na glasu zbog stare slave.

Ali ne mogu da se ne zapitam – kako se onlajn nastava u kojoj se samo šalju slike lekcija ili video-snimci sa Jutjuba i zadaci razlikuje od nemanja bilo kakve nastave? Kako je moguće da istu platu primi nastavnik koji samo pošalje zadatke i onaj koji sate svakog dana provodi ispred ekrana, praveći lekcije i odgovarajući na pitanja svojih đaka?

Kako može bilo ko meni, koja se do sad nisam uključivala u rad mog deteta, da kaže da sam ja odgovorna što sada moram da učim s njom, kad se nije potrudio da joj sam objasni ono što je njegov posao? Kako može neko da kaže da sam nevaspitana a moje dete razmaženo što traži odgovore na pitanja i pokušava da se u ovom ludilu zvanom “nastava” bar nekako snađe? Kako možemo da osuđujemo decu kojoj najavimo onlajn nastavu, a onda se uopšte ne pojavimo?

I, na kraju, kako očekujemo da učenik zna odgovor na pitanje šta obezbeđuje modifikacija histona, ako mu to nismo nacrtali i objasnili? I ako, posle svega toga, ne želimo ni da odgovaramo na postavljena pitanja?

Razumem da nastavnici imaju svoj privatni život i svoje vreme. Ali u svakom drugom poslu, taj život i to vreme počinju kada obavite svoj posao. A, u ovom slučaju, to bi barem moglo da bude 45 minuta dnevno kada je nastavnik onlajn za odgovaranje na pitanja. Od mnogih nastavnika, mi ni to nismo dobili.

Naučiće ona tu modifikaciju histona, ne brinem za svoje dete. Brinem za ovo društvo i ovaj obrazovni sistem gde u jednoj od najboljih škola u gradu ima nastavnika koji veruju da je poslata fotografija lekcije iz knjige – održan onlajn čas.

Foto freepik
Autor/Izvor Zlena učionica
Komentara
Loading...