Una je doživela pravu životnu dramu u Zaječaru, a savesni i profesionalni lekari uspeli su da joj spase život.

0 195

Post koji je na Fejsbuku objavila blogerka iz Beograda Una Ratković munjevitom brzinom širi se društvenim mrežama, a razlog za to nije nimalo naivan. Njena priča sutra može nekoj od vas da se desi i treba da pročitate .

Njenu priču prenosimo u celosti.

KAKO SAM (OVAJ PUT) IZBEGLA SMRT

U momentu kada je zabeležena ova fotografija ja slavim svoj 32. rođendan. Srećna i puna života, tog 27. jula 2017. godine, nisam ni slutila da ću za samo nedelju dana doći u situaciju da nekoga pitam: Doktore, da li ću preživeti?

Nisam ni slutila da će mi crvenu haljinu iseći makazama kao od šale i da ću gubiti svest na pola sata. Lagala bih ako bih rekla da nikada nisam razmišljala o kraju, ali nisam ga tako zamišljala. Nisam zamišljala da ću imati samo par sekundi da se oprostim sa ovozemaljskim životom, jer krv više ne dolazi do mozga.

Nisam zamišljala da neću dočekati prvu godišnjicu braka. Da neću uspeti svima koje volim da kažem da ih VOLIM i da se oprostim. Ta spoznaja da možda umireš i nemaš vremena ni za zbogom je jeziva. Jedino što znaš je da su te bosu izneli u ćebetu iz kuće i da kažu da ti je stomak pun krvi, kao i da sekunde odlučuju da li ću iskrvariti na smrt.

I sve to se baš zalomi u nekom Zajčaru, gradu koji u stvari nije moj grad.Tu ne žive moji ljudi. Ja sam samo stranac. Doduše, potpuno nemoćni stranac. Nije u noći, beše jutro. Svanulo je.

I dogodi se svetlost. Primi me zaječarski doktor Roško i pokloni mi život. Za manje od minut je shvatio o čemu se radi, viknuo hitno sala, seci haljinu, nađi venu, odmah!

– Doktore, da li ću preživeti?

Tajac.

Pogledi preplašenih sestara uprti u mene.

– Naravno da hoćeš Una.

I nije me slagao. Bukvalno mi je spasio život. U bolnici koja nije moderno opremljena i u kojoj nema svih sredstava za rad. Sa nedovoljnim brojem sestara. Nije me slagao! Spasio mi je život. U bolnici u kojoj rade profesionalci.

Kada sam se probudila iz anestezije široko sam se osmehnula, bez obzira što boli rana kad se smejem. A oni, zaječarski doktori i sestre su mi danima pružali negu i davali ljubav. Da, svu svoju ljubav na dlanu kako bih što pre ozdravila.

Predivne sestre Sneki, Ivana, Zorana i dr. su bdele nad mojim krevetom. Iza osmeha su skrivale umor i pospanost. Nisam mogla da poverujem da postoji takva požrtvovanost koja se hrani odgovorom “Dobro sam sestro”. I nisam samo ja imala takav tretman, već svako ko je ležao tamo. Ja sam samo bila najteži slučaj, pa su možda malo više vremena posvetile meni.

Jednako radne, požrtvovane i divne su žene koje su zadužene za higijenu bolnice i za donošenje hrane. Kad sam već mogla da jedem, davale su sve što su imale da ponude. Skromno, ali nisu žalile da daju sve sa čim raspolažu. Čak pitaju mleko, jogurt ili čaj…kao u hotelu 🙂 Izvine se ako te probude dok ti čiste sobu….

I to se sve događa u Srbiji. I to se sve događa u Zaječaru. Samo što nemamo često prilike da saznamo da postoje ovakvi ljudi, jer nisu bučni. Ne bune se, već vredno rade svoj posao.

– Doktore, hvala vam što ste mi spasili život.

– Nemoj da mi se zahvaljuješ. Nisam ja zaslužan, već sreća.

Iz ovog kratkog dijaloga vam je jasno o kakvim veličinama je reč. O onima koji ne veličaju svoje uspehe, već nastave još bolje da rade kao da se uspeh nije dogodio.

p.s. Molim vas zapamtite ime: DOKTOR ZORAN ROŠKO. To je moj heroj!

BRAVO ZA UNU !! BRAVO ZA DOKTORE ! DELITE DALJE DA SE OVO VIDI ! HVALA VAM .

autorka priče . Una Ratković

PROČITAJTE I OVE PRIČE

Komentara
Loading...