Ušla sam u Institut za radiologiju i onkologiju Srbije očekujući pakao: Dočekalo me je stanje o kojem nisam smela ni da sanjam

August 25, 2018 | Postavio | Komentar More
Potražite članak....
Exact matches only
Search in title
Search in content
Search in comments
Search in excerpt
Filter by Custom Post Type

Mirjana Mimica je rešila da na svom blogu mahlat.rs podeli iskustvo sa hirurgije na Institutu za radiologiju i onkologiju Srbije. Ono što je napisala mnogima će puno značiti, a mi njen post prenosimo u celosti.

Neki od vas su primetili da me slabo ima poslednjih mesec dana. Tih mesec dana sam procesuirala dijagnozu sa kojom sam se našla oči u oči, nož na nož, zub na zub – kancer. Teška dijagnoza u svakom smislu, naročito u zemlji u kojoj je zdravstveni sistem u raspadanju, u kojoj ćete o zdravstvenom sistemu i lekarima pročitati tek ako dođe do propusta i greške, ako je neko primio mito, u zemlji koju masovno napuštaju i lekari i ostalo medicinsko osoblje, u zemlji u kojoj vlada mišljenje da je većina onih koji su ostali bahata, ohola, nezainteresovana i nemotivisana za rad sa pacijentima. Prepadnuta od dijagnoze, dodatno sam se isprepadala ko će me lečiti, kako će me lečiti, da li će me otaljavati kao statistički broj, da li će me uopšte neko pogledati.

Tek pet dana od operacije, najvažnije mi je da vam ispričam nešto o tome, guglala sam i ne pronađoh da je iko išta napisao.

Od dana kad mi je postavljena dijagnoza do dana kad me „taksi“ uveo u operacionu salu prošlo je 35 dana. Biopsija, snimanja, rezultati, rezultati, sve u svemu nekih nedelju dana, moja doktorka opšte prakse je zakazivala, ja odlazila, završavala. Konzilijum, čekanje na operaciju. Svi i svuda su bili ljubazni, puni utešnih reči, ali… posebna priča je

Hirurgija na Instutu za radiologiju i onkologiju Srbije…

U mojoj glavi to je bio odlazak u pakao. Što od straha od operacije, što od misli – sad će se tamo drati, brecati na mene, kukumavčiti na male plate, kafenisati dok ja umirem na rate od svega.

Pre toga, ja sam kao i svako, pretpostavljam, pokušala da dođem do najboljeg hirurga. Tako to ide, čula da tako treba. Dobila sam informaciju da su tamo svi hirurzi najbolji i tako sam otišla bez unapred obezbeđenih hirurga i anesteziologa, pa kome zapadnem, to jest – ko mi zapadne.

Ušla u pakao koji sam projektovala u glavi. Sa ogromnim strahom od uvođenja u anesteziju jer ja sam pušač, pušim kao da me za to plaćaju, a zadnjih mesec dana sam pušila još više.

Tamo…

Ne znam kako bih vam rekla sem – to je jedno uređeno odeljenje i na to odeljenje treba da se ugleda kompletan zdravstveni sistem ove zemlje. Na to odeljenje treba voditi „ekskurzije“ medicinskih radnika da vide da se može, da nije sve do sistema, da nešto zavisi i od ljudi.

Svaka soba ima klimu, TV, tečni sapun, dezinfekciono sredstvo za ruke, papirne ubruse. U prečistim toaletima i toalet papir. Ćebići nisu oni vojnički, nego meki, paperjasti. Ali to je samo tehnički deo.

Onaj najvažniji su ljudi, od higijeničarki preko servirki, do medicinskih sestara, tehničara i doktora.

Tamo ne postoji ništa sem osmeha i blage reči.

Sestre i pacijenti su međusobno na ti, nemate pojma koliko to utiče na osećaj da ste njihovi, da su vaši. Ženama, svim, do bake od preko osamdeset, obraćaju se sa – devojko! Neverovatna psihološka podrška – nisi ti žena, ti si devojka pred kojom je toliko toga, bez obzira zbog čega si došla.

Osoblje toliko mlado da se prestravite. Sestre su od 21 do 30 godina, uglavnom. Lekar koji me je operisao ima 35. Mogu mama da mu budem, kako da me operiše neko ko je toliko mlad. I kako uopšte o meni da vode računa tako mlade devojke, pa gde je tu iskustvo. O, kako sam se prevarila.

Kada je pred operaciju došao da mi objasni da će možda morati da mi radi mastektomiju, da mogu da odbijem, ali da će on raditi u mom interesu, ni tren nisam razmišljala, ma imam dve dojke a jednu glavu. Ali sam plakala. I sreo me uplakanu na hodniku. I nije prošao pored mene nego me zaustavio i objasnio mi da nemam čega da se plašim. Ne brinite, nećete ništa osetiti, samo ćete slušati odličnu muziku.

U svemirskom brodu od operacione sale pevaju Rolingstonsi. To je poslednje čega se sećam. Kad su me probudili, došao je da mi kaže – sačuvali smo dojku. Anesteziološkinja me obavestila da sam bila divna i da se zakašljala nisam. Probudila sam se kao u svom krevetu.

Sve posle toga… Neprekidni obilasci, sestre koje su toliko ažurne da sam imala utisak da na jednu sobu dođe jedna sestra. Nežne ruke. Strpljivi odgovori na sva pitanja – da li ovo treba ovako, da li je ovo normalno… Treba li ti nešto, kako se osećaš, da li ti je muka, hoćeš li nešto za bolove… Praćenje do toaleta i dežuranje ispred vrata.

Na odeljenju nema dovikivanja, doktori i sestre ne urlaju po hodnicima, ne čuju se, da je vreme terapije čuje se tek po kloparanju točkova kolica.

S obzirom da smo operisane u različito vreme pa je i vreme terapije za svaku različito, u toku noći, sestre ne pale svetlo, ćoretaju uz pomoć svetla iz hodnika, šapuću da ne probude ostale pacijente.

U toku dana, ko god da je ušao, bilo je priče o vremenu, običnim stvarima, potpuno razbijanje sterilne bolničke atmosfere, da se osećaš kao čovek, a ne, kako već pomenuh, kao statistički broj.

Sestra me je upozorila da slobodno tražim konsultacije sa psihologom ukoliko mi bude bilo potrebno, ma kakvi, tamo su svi psiholozi.

Drugu noć od operacije sam tražila da mi daju nešto protiv bolova. Sestra me je do jutra obilazila, proveravala da li spavam i da li mi je potrebna još jedna doza.

Na dežurstvima rade samo 3 sestre na stotinak ležaja i otprilike toliko pacijenata. Imate utisak da ih ima 133. Glavna sestra ginekološkog dela, upala sam u ginekološku sobu, radi barabar sa svojim sestrama, priprema, donosi, odnosi, deli terapiju, zateže krevet, namešta vam jastuk da vam bude što udobnije, ne sedi i ne glumi velikog šefa. I sve to sa osmehom oko glave koji je nesebično delila svima nama. I ona i svi ostali, sve one devojčice lakih ruku koje sve vreme zapitkuju – boli, peče, koje pedantno objašnjavaju – sad ću ti dati to i to, a ne da dođu i zakrkaju ti iglu pa ti misli čime te pune.

Ako vam još nije jasno kako sam se tamo osećala – kao da sam bila jedina i kao da su svi tamo bili samo zbog mene. Nema boljeg objašnjenja.

Mane…

Hrana je standardno bolnička, mislim da se to nije promenilo decenijama, ali je jestiva i to nije mana odeljenja već mana sistema. Prava mana u vezi sa tom hranom (kakva god da je, rekoh, jestiva je, ukusna, na oko je bezukusna) je – medicinskom osoblju na dežurstvima je ukinut obrok. Da izađu sa odeljenja da nešto pojedu, ne smeju. Pa, evo, mene interesuje, koliko zdravstveni sistem Srbije košta to što bi nekoliko doktora i sestara na dežurstvu dobilo obrok. Da li sistem smatra da su im plate dovoljno velike da mogu da naručuju svaki put da im se nešto donese. Neka neko upita ministra zdravlja ili nekoga ko lupa šakom o sto da ne da veće plate, koga god.

Nema više mana.

Ovaj tekst sam napisala za sve one koji će, nažalost, možda morati da legnu na ovo odeljenje i koji će možda guglati. Idite i ne brinite.

Ovaj tekst sam napisala jer je mnogo kritika, premalo pohvala na račun medicinskih radnika.

Ovaj tekst sam napisala jer ne znam kako drugačije da se zahvalim.

Ovaj tekst sam napisala jer ovakav treba da bude zdravstveni sistem Srbije.

Izljubila sam glavnu sestru kad sam juče odlazila. Izljubila bih i ostale, ali ih nisam videla.

Ako neko od vas sa odeljenja pročita, šta drugo da kažem sem – hvala na tome što odgovorno i časno obavljate svoj posao.

(mahlat.rs)FOTO: RAS SRBIJA

mahlat.rs/Mirjana Mimica

loading...

Komentari

Komentara

Tagovi:

Kategorija: Poučne priče

avatar

O Autoru ()

Postavi komentar

Read previous post:
EMOTIVNO . Pamtim, majko kako se nikada nisam privila uz tebe, ležala na grudima i pričala ti o svojim ranama

Pamtim, majko kako se nikada nisam privila uz tebe, ležala na grudima i pričala ti o svojim ranama. Sada bih...

LEK ZA NEPLODNOST , ODLIČAN I ZA TRUDNICE I PREVENTIVA BROJNIH BOLESTI

Mnogo smo se puta do sada osvedočili da je priroda dragocena riznica, u kojoj se kriju rešenja za različite zdravstvene...

Popularna dečja igračka opasna po zdravlje! Evo i zašto !!!

Igračke „skviši“ koje su veoma popularne u Srbiji, mogu da budu opasne po život dece! Igračke „skviši“ koje su veoma...

Počeo je Gospojinski post: Čak iako ne postite, ovo obavezno uradite!

Post traje 14 dana, posti se na vodi i ulju, izuzev praznika Preobraženja Gospodnjeg 19. avgusta, kada je dozvoljeno jesti...

Close