Usvojena sam kao beba od 2 nedelje! Evo zašto nikad nisam potražila svoje prave roditelje

0 225

Ova dirljiva priča devojčice koja nikad nije upoznala svoje prave roditelje dirnuće svačije srce.

Ispovest devojke koja je usvojena kao beba svakog će dirnuti u srce. Ona kaže da je srećna što je imala “roditelje” koji su je odgajili, ali niko od nas koji smo zaista imalo roditelje, ne može da zamisli kako to izgleda.

Krajem maja ove godine rodila sam Josipa. Nekoliko sati nakon porođaja na Fejsu sam objavila njegovu sliku. Odmah su krenuli komentari. Neki su tvrdili kako je mali isti ja, ima moj nos. Drugi su konstatovali da podseća na muža Mirka, a treći su pisali da je beba kopija dede Josipa, oca mog muža. Nismo mogli da ga uporedimo s nekim članom moje porodice. Ne znam ima li Josip sličnosti sa mojim biološkim roditeljima. Nikada ih nisam upoznala, jer sam usvojena kada sam imala dve nedelje.

Moja mama je predivna. Kad kažem mama, mislim na ženu koja me odgajila, ona je moja jedina mama. Uvek je bila iskrena. Nikada mi nije nametala priče o mom usvajanju, ali je uvek otvoreno odgovarala na svako moje pitanje, tako da danas znam sve o sebi. Odnosno, znam sve ono što me zanima. Moji roditelji, Marina i Vladimir Hoblaj, iz Murskog Središća, venčali su se krajem osamdesetih godina. Vrlo brzo ustanovili su da ne mogu imati dece. Zbog tate, koji je bio muzičar, često su bili na putu. Za vreme jedne evropske turneje su, u automobilu, doneli odluku da će usvojiti dete, piše Telegram.hr.

Postupak su pokrenuli ubrzo nakon povratka u Hrvatsku. Nedugo nakon toga usledio je telefonski poziv. Nazvala ih je žena iz jednog Centra za socijalnu zaštitu. Javila im je kako će se u jednom porodilištu uskoro roditi devojčica koju je mama dala na usvajanje. Rodila sam se 1990. godine. Imala sam 2.800 grama. Moja biološka majka napustila je bolnicu sama. Mene je ostavila na usvajanje. U bolnici sam zbog žutice ostala sledeće dve nedelje. Moji roditelji su me svakoga dana posećivali. Mama kaže da sam bila lepa beba, izrazito tamne puti i crne kose.

Dolazak sestre Ivane

Početkom devedesetih u porodilištima još nije bilo tzv. rooming in-a. Bebe nisu mogle celo vreme da borave sa svojim mamama. Bebe su ležale u jednoj zasebnoj prostoriji, a medicinske sestre su ih povremeno nosile na dojenje. Mama i tata su sedeli pored kreveca i povremeno ispitivali sestre kada će njihova Barbara ići kući. Nakon isteka vremena posete, sestre su bebe odnosile majkama na dojenje. Ja bih tada ostala sama u prostoriji. Mama kaže da je to bio prilično tužan prizor.

Moji roditelji uvek govore kako uopšte nisam bila zahtevna beba. Brzo sam se navikla na dinamičan život moje porodice. Kod nas je uvek bilo glasno. Tata je stalno svirao ili slušao muziku. Osim toga, naša kuća se nalazila na glavnoj gradskoj ulici pa je kod nas uvek bilo gostiju. Svi su svraćali u prolazu. Mama kaže da sam najbolje spavala u galami, a budila sam se kada je atmosfera u kući utihnula, kada bi se gosti razišli, a tata otišao na probu. Kada sam napunila godinu dana, moji su roditelji odlučili da usvoje dvogodišnju Ivanu.

Zaključili su da mi treba sestra, jer bih kao jedinica mogla da postanem razmažena. I ja sam učestvovala u njenom usvajanju. S roditeljima sam dolazila u bolnicu, u kojoj je je Ivana boravila od rođenja. Imala je groznih problema s varenjem, kasnije joj je dijagnostikovana celijaklija. Doktori su nam objasnili da Ivana još nije spremna za odlazak kući. Morali smo biti strpljivi. Mama mi je pričala kako sam svaku medicinsku sestru redom molila da mi daju moju seku. Ivana se malo teže prilagodila životu u našoj porodici. U početku je bila prilično borbena. Konstantno je tražila pažnju, gurala se u prvi plan i svaku igračku sebično držala za sebe. Mama i tata su znali da će to jednom proći.

Nisam imala krizu identiteta

To je bila posledica dvogodišnjeg boravka u bolnici. Bili su sigurni da će se Ivana uskoro navići na porodični život. Kada sam napunila šest godina, moji su roditelji usvojili petogodišnjeg Nenada, dečaka s poteškoćama u razvoju, a nakon toga i dve biološke sestre, Nikolinu i Elizabetu. Sve zajedno, usvojili su petoro i udomili još sedmoro dece. Sve sam ih zvala braćom i sestrama. Pre nekoliko godina, kada sam još bila studentkinja, u našu kuću došla je tromesečna beba. Ubrzo je postala moja mezimica. Znala sam da je udomljena i da je kod nas samo privremeno, ali sam se jako vezala uz ovu devojčicu.

Svakodnevno sam joj menjala pelene, hranila je i vodila u šetnju. S nama je bila 16 meseci. Jedne večeri mama mi je rekla da ju je nazvala socijalna radnica. Usvojitelji dolaze da vide devojčicu. Znali smo da se moramo oprostiti. Pomilovala sam je po kosi i razmišljala o njenoj budućnosti, zamišljala sam šta je čeka. Hoće li ona, poput mene, imati sreće s porodicom. Malena je otišla, više je nikada nisam videla. Ponekad je se setim, zamišljam kako izgleda. Možda je već krenula u školu.

Foto: Facebook/Barbara Hamp

Foto: Facebook/Barbara Hamp

Većina usvojene dece prolazi kroz krizu identiteta. Najgore je onima kojima roditelji nisu rekli istinu o njihovom poreklu. Upoznala sam mlade ljude koji su u pubertetu proživljavali strašne krize i postali depresivni. Meni se, srećom, to nije dogodilo. Nikada se nisam osećala prevareno ili odbačeno. Odrastala sam s činjenicom da sam usvojena. Moji roditelji su mi od početka, dok sam još bila vrlo mala, govorili kako me rodila jedna teta, a oni su me usvojili. Kasnije, kako sam postajala starija, davali su mi nove, odnosno proširene informacije.

Možda me je rodila Severina

Odgovarali su na svako moje pitanje, ali su odgovore uvek prilagođavali mom uzrastu. Sećam se kako sam kao klinka sa sestrom Ivanom vodila dečje razgovore o našim biološkim majkama. Na televiziji smo ugledale neku poznatu osobu. Onda smo se zezale kako bi upravo ona mogla biti naša mama, uglavnom zbog boje očiju ili oblika nosa. Jednom je na TV-u bila Severina. Ivana je izjavila kako je ona sigurno moja mama jer imamo istu boju kose.

Barbara se udala za Mirka 2014. godine

Dosta živo se sećam prvog razgovora s mamom. Vodile smo ga u leto 2008. godine, kad sam upravo napunila 18 godina. Vozile smo se u autu, mislim da smo se vraćale iz Čakovca. Mama je, kao i uvek, vozila izuzetno oprezno, a ja sam sedela na suvozačkom mestu. – Želiš li da znaš nešto više o svojoj biološkoj majci – pitala me. Objasnila mi je kako je upoznata s još nekim detaljima koje mi nikada nije ispričala. Čekala je da je pitam. Ali, kako se to nikada nije dogodilo, odlučila je sama da mi kaže. Tada sam saznala ime i prezime žene koja me je rodila. Mama mi je ispričala sve okolnosti pod kojima je ta žena ostala trudna i rodila devojčicu. Molila me je da je ne osuđujem. Niko ne zna zašto je morala da me ostavi.

Mama me je na kraju podsetila da sam postala punoletna, što je značilo da sam u Centru za socijalnu zaštitu mogla da nabavim njenu adresu. Mama je rekla da se neće uvrediti ukoliko poželim da je upoznam. Ipak, imala je jedan uslov. Zamolila me je da bude prisutna prilikom našeg prvog susreta. Rekla mi je da želi da bude uz mene, podrži me i zaštiti, ali i zahvali ženi koja joj je pružila priliku da postane roditelj. Sve što sam tada saznala nije me nimalo pogodilo. Doživela sam to kao jedan običan razgovor u vožnji. I dalje nisam htela da upoznam svoju biološku majku. Ne zato što sam joj nešto zamerala, nego jednostavno nisam imala takvu potrebu.

Foto: Facebook/Barbara Hamp

Foto: Facebook/Barbara Hamp

Zašto ne želim da upoznam svoju biološku mamu

Bila sam svesna da ima mnogo usvojene dece koja, kao odrasli ljudi, žele da istraže svoje poreklo, upoznaju biološke roditelje i postave im neka pitanja. Ja nisam takva. Zahvalna sam na onome što imam i nije mi trebalo više od toga. Odrasla sam s požrtvovnim roditeljima, koji su me u svemu podržavali. Realno, svesna sam koliko sam tvrdoglava, znam da im ponekad nije bilo lako. Odrastala sam uz fenomenalnu sestru Ivanu koja mi je, zbog male razlike u godinama, bila kao bliznakinja. Nenadu, Nikolini i Elizabeti bila sam starija sestra i to me sigurno učinilo odgovornijom osobom. Stvarno nikada nisam imala potrebu da upoznam svoju biološku porodicu.
Mama i ja uskoro smo stigle u Mursko Središće pa je naš razgovor prestao.

Parkirale smo auto ispred kuće i nastavile sa uobičajenim poslovima. Posle sam dugo razmišljala koliko sam srećna što imam tako nesebične roditelje. Oni su autentični hrišćani, ljudi koji su delima svedočili svoju veru. S 13 godina snažno sam poverovala da je Isus moj spasitelj. Mislim da mi je to pomoglo da pronađem svoj identitet. Sigurna sam da je Bog isplanirao moje rođenje, pronašao moje usvojitelje, upoznao me s mužem Mirkom i darovao nam dete.

U gimnaziji sam maštala kako ću jednog dana upisati medicinu i specijalizovati hirurgiju. Tek sam u četvrtom srednje shvatila da želim da radim kao učiteljica i budem okružena decom. Želela sam da ih pripremam za život. Upisala sam Učiteljski fakultet u Čakovcu. Na prvoj godini faksa među mojim kolegama se proširila priča da sam usvojena. Dobila sam priliku za zanimljive razgovore. Kolege su bile znatiželjne, zanimala ih je moja priča. Prilazili su mi sa zadrškom, strahovali su kako ću reagovati, nisu znali da da ja otvoreno pričam o tome.

Pismo koje ću možda napisati mami

Često kažem da mi je to kao dobar dan, nešto potpuno normalno. Kolege si mi postavljale pitanja i onda proučavale moje ponašanje. Spremno sam im odgovarala. Pričala sam im o svojim roditeljima, o njihovoj hrabrosti, nesebičnosti i iskrenosti. S njima sam podelila i sve informacije koje sam imala o svojoj biološkoj majci. Na kraju ih je zanimalo kako se obraćam svojim usvojiteljima. – Pa, zovem ih mama i tata! Kako drugačije? – Odgovorila bih. Već dugo znam u kom gradu živi moja biološka majka. Poznato mi je i da imam starijeg biološkog brata. Često boravim u gradu u kojem oni žive.

Međutim, nikada mi nije palo na pamet da se osvrćem po ulici kako bih pronašla nekoga sličnog sebi, ko bi mogao biti moj brat. Ipak, nedavno sam pomislila kako bih svojoj biološkoj majci mogla da pošaljem pismo. U njemu bih joj ukratko opisala svoj život. Napisala bih joj da sam srećna, da sam imala predivno djetinjstvo i roditelje koji su se brinuli o meni. Priuštili su mi sve što mi je bilo potrebno. Nikada mi ništa nije nedostajalo. Završila sam fakultet, sada sam učiteljica, udala sam se i rodila bebu. Živim u Siraču pokraj Daruvara. Zahvalila bih joj se na životu koji mi je darovala.

Želela bih da je to pismo donese mir, da joj zatvori krug, da nekakav zaključak. Volela bih da zna da joj ništa ne zameram. Sigurna sam da postoji neki bolan, za nju verovatno opravdan, razlog zbog čega me je pre 26 godina ostavila u porodilištu. Nikada joj ne bih pozvonila na vrata, jer ne znam kako bi mogla reagovati. Možda niko u njenoj porodici ne zna šta je učinila. Zbog toga sam se odlučila da napišem pismo, koje može da pročita i baci u smeće. Ne želim da se upoznajem s njom. Mislim da je pismo dovoljno.

Nezgodno pitanje u porodilištu

Kada sam pre mesec i po zakoračila u Pakračko porodilište, doktori su me najpre upitali za porodičnu anamnezu. Rekla sam im da ne znam, ja sam usvojena. Odmah su se počeli izvinjavati. Razgovor su vešto prebacili na drugu temu. Kasnije sam razmislila o njihovom pitanju. Možda ne bi bilo loše od biološke majke saznati porodičnu anamnezu. To me zanima isključivo zbog Josipa. Volela bih da znam je li u mojoj biološkoj porodici bilo alergija, dijabetesa, respiratornih ili srčanih problema.

Foto: Facebook/Barbara Hamp

Foto: Facebook/Barbara Hamp

Josipa sam rodila u pola devet ujutru. Mirko je istog momenta mojima u Međimurju javio da je porođaj prošao okej. Mama je odmah sela u auto i krenula prema Pakracu. Htela je da me iznenadi. Toga sam je jutra nazvala. Rekla mi je da ne može sa mnom da razgovara, jer je upravo vozila sestru kući. Bližilo se vreme posete. Zazvonio je telefon. – Barbara, gde si ti? – Pitala me mama. – Gde sam? Pa u bolnici sam. Gde bih bila? Na prvom spratu – odgovorila sam.

Za nekoliko minuta mama se pojavila u sobi. Poželela je da uzme bebu u ruke, ali nije bila sigurna hoće li znati pravilno da je drži. Već je bila zaboravila kako se drže male bebe. Uzela sam Josipa i nežno ga spustila u njeno krilo. U tome sam prepoznala neku simboliku. Ja sam joj kao ćerka predala svoje dete. Darovala sam joj unuka. Nakon pet dana otpustili su nas iz bolnice. Bila sam euforična. Mislim da sve žene koje su se rodile znaju tačno o čemu pričam. U rukama sam držala svoje dete. Na trenutak sam pomislila na svoju biološku majku. Ona je iz bolnice izašla sama. Pre toga me nije nijednom podojila. Verovatno nije htela dodatno da se vezuje za mene. Sumnjam da ju je neko dočekao pred rodilištem. Ne mogu ni da pretpostavim kako se osećala.”

Komentara
Loading...