PRIČA O MALOM VIDU : Borac zna da je život lep

0 314

Sećate se mene? Ja sam onaj mali Vid, a veliki borac. Mama je obećala da će vam ispričati priču o tome koliko sam hrabar.

14123566_10209998929599367_1128960425_o

Foto : privatna arhiva mame Marine ( mali borac Vid ) ( osmeh i samo osmeh 🙂

Mama i tata su se posle mesec i po dana zabaljanja verili, odredili datum svadbe I poželeli su odmah da imaju bebu. U maju su saznali divnu vest da ću se roditi i bili su najsrećniji na svetu. Ja sam rastao i bio sam baš velika beba. Mama i tata su se šalili i zvali su me “Slonče” jer sam u nekim trenucima bio čak duplo veći od proseka. Mama se brinula o meni i išla je na sve kontrole i uvek je sve bilo u redu. Čekali su januar da se rodim. Ali… (ostalo će vam ispričati moja mama)

Desetog novembra smo moj suprug i ja krenuli po rezultate krvne slike. Bila sam jako srećna što je sve u redu, jer mi je u jednom trenutku opalo gvozđe. Prošetali smo gradom i seli u kafić da popijemo toplu čokoladu. Počeo je stomak da me boli, ali ja sam to pripisivala lažnim kontrakcijama, jer samo što sam ušla u 32.nedelju. Kada su počele da se javljaju kontrakcije na pet minuta shvatila sam da je ipak ozbiljnije nego što sam mislila. Pošto mi je relativno blizu bio Dom zdravlja krenuli smo na pregled. Doktorka me je pregledala i rekla da požurim u porodilište, nemam mnogo vremena, već sam 4 prsta otvorena. Tada sam shvatila da svi oni strahovi zbog porođaja nisu ništa i odmah sam ih zaboravila usled mnogo većeg straha da li će biti sve u redu sa bebom.

Ušla sam u osmi mesec, a to je rizičnije za bebu nego da se rodila u sedmom. Na prijemu u porodilište već sam bila otvorena osam prstiju i prebacili su me odmah u salu. Nije bilo vremena ni za kakve pripreme, mali miš se rodio veoma brzo. Pokazali su mi ga samo da vidim da li je dečak ili devojčica i odveli ga. Ubrzo su ga doneli da uporedimo brojeve na narukvici, približili su mi glavicu da ga poljubim i odveli ga. Dugo sam na usnama osećala njegovu toplu kožu. Ležala sam sama i gledala kako donose bebe drugim mama da se upoznaju i maze. O mojoj bebi nisam ništa znala. Kad god sam pitala nekog, govorili su da pitam pedijatra (samo pedijatra nigde nije bilo, a ja, naravno, nisam mogla da ustajem). Tek posle dva i po sata suprug je uspeo da sazna da je beba na Intenzivnoj, na aparatima. Mogla sam tek sutradan da odem da ga vidim.

Taj trenutak nikada neću zaboraviti. Majušno stvorenjce leži u inkubatoru sa priključenim svim mogućim aparatima. Zvali smo ga “Slonče”, a rodio se mali miš sa 1700grama i 40cm. Nije se ni video od aparata. Taj dan bio je relativno stabinlo.Drugi dan od porođaja meni kažu da idem kući, jer nema dovoljno mesta u bolnici, a moja beba ko zna kad ce kući. Dok sam čekala Otpusnu listu, suprug i ja smo otišli kod bebe. Stajali smo pored inkubatora i čekali doktorku da nam kaže kako je beba. Prišla nam je i počela najteži monolog koji sam ikad čula.

Beba je dva puta prestajala da diše, ne prihvata hranu, počeo je stomak da joj otiče, daju sve od sebe, ali i dalje je visokorizično i nisu optimisti da će se izvući, da idemo kući i da ostavimo broj telefona. Srušio mi se čitav svet. To je bilo najteže ostavljanje broja telefona i samo molbe bogu da ga nikad ne upotrebe. Jad, očaj, najveća bol u životu. A onda i najteži trenutak koji može majka da ima, izlazak iz porodilišta bez bebe. Dok sam čekala Otpusnu listu gledala sam kako se mame sređuju za svečani čin izlaska iz porodilišta. Spremaju se za fotografisanje sa bebom i porodicom, za fotografisanje bebe kada se prvi put oblači i odelance koje su sa mnogo ljubavi i pažnje birali i pripremili za ovaj trenutak. Ja sam izašla sama. U spavaćici i papučama. Po mene su došli suprug i ujak.

Ušla sam u auto i ćutali smo…svi…sve vreme. Svakoga dana stizale su sve lošije vesti. Prebačen je na Institut za majku i dete na hirurgiju – moguća operacija. Izašla mu je neka infekcija ispod pazuha – moguća operacija. Meni nisu dali da idem da ga vidim zbog rane od Epiziotomije. Mnogo su me sekli da se beba ne bi povredila, jer je nejaka. Suprug je odlazio svakog dana. A ja sam ostajala kod kuće i razmišljala kako da mu pomognem. Shvatila sam da mu ja ne mogu pomoći, sve je na njemu i lekarima. Jedino što sam mogla da uradim jeste da stavim njega ispred svog stresa i sačuvam mleko. Znala sam da je moja beba borac, verovala sam u njegovu snagu i dala sam sve od sebe da, kada počne da prihvata hranu, odmah pije moje mleko, jer je to najbolje za njegov imunitet.

Budila sam se na dva sata da se izmlazam, jela sve što su preporučivali, meditirala, molila se, mentalno slala snagu i podršku mom mišiću. Polako su počele da stižu bolje vesti. Beba se ukakila. Nije bilo veće sreće nego kad smo to čuli. To je značilo da je u stomaku sve u redu, da ništa nije puklo i da je sistem organa za varenje počeo da radi. Počeo je da jede, nosili smo moje mleko, pa je počeo sa tri mililitra. Infekcija se povukla. Počeo je samostalno da diše. Kada sam uspela da odem kod njega već su mi rekli dobru vest da će ga prebaciti na Odeljenje neonatologije i da ću moći da budem sa njim. Moj miš se izborio.

Deset dana po rođenju prvi put sam ga držala u naručju I privila uz sebe. Spavao je u izoleti pored mog kreveta, čuvala sam ga, mazila ga i pričala mu. Svakog dana je ručkao po mililitar-dva više, polako napredovao i posle 27 dana doživela sam najveću sreću – dovela sam ga kući. Obično kažu da je dan porođaja najsrećniji dan u životu majke, ali meni je bio najsrećniji taj “Otpust dan” (sve mame prevremeno rođene dece složiće se sa mnom). To je značilo da je sve u redu i da se mišić izborio da ostane sa nama i ulepša nam živote. Ostali su neki mali zdravstveni problemi, ali nije ništa strašno. Vremenom će se i to srediti. Svi koji su ga znaju rekli su da nisu videli nasmejaniju bebu. Smeje se, igra se, raste, napreduje i uživa. I treba! Izborio se za to. Gotovo da ne plače, a i zašto bi. On zna da je život lep!line9

Duša draga šta reći a ne zaplakati !! BORCI . Ugledajte se na njih , oni su ponos oni su dokaz koliko je život lep !!

Malom Vidu želim divno i bezbrižno detinjstvo , a mami se zahvaljujem što on krasi naš sajt sa ovom pričom . Ponosna sam na njega :*

autor priče . mama Marina

izvor.devetmeseci.net

PODELITE DALJE DA VIDI CEO SVET NAŠE MALE BORCE !!

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !!

Pročitajte i ove priče

Save

Komentara
Loading...