Tada nam je rečeno da su dve bebe jako ugrožene i da se boje da neće preživeti, da je treća malo jača ali da opet nisu sigurni ni za nju
I tako prođe godina… Ovo je jedna divna , teška i hrabra priča o najmedenijim trojkama :*
foto.privatna arhiva mame Marine
15 og Augusta sam dobila uputnicu na detaljne preglede jer kao visoko rizična trudnoća bilo je neophodno strogo praćenje i mene i bebica. Bila sam 26a sedmica. Tu smo nadobijali vitamina i injekcije za prerano sazrevanje pluća, pregledi svaki dan kao i injekcije protiv tromboze ali ništa to nije posebno teško padalo. 20-tog mi je muž bio cijeli dan samnom bila sam sva u crvenim flekama i žalila sam se na disanje kao da me nešto gusilo. Bio je do kasno ali je oko 22h morao ići jer sutra od 6h radi. Međutim, pokušavajući da legnem osetila sam neki topao mlaz vode među nogama i to sam rekla cimerki u sobi, ona me upozorila da ne ustajem samo da pozvonim sestrama. One su odmah došle i samo par minuta bilo je dovoljno da shvate da se zapravo radi o plodovoj vodi.
Počela sam da se tresem. Rekli su da će zvati specijalistu da mirno ležim. Uspela sam drhtavim rukama da nazovem muža i da mu kažem. Priključili su mi nekih infuzija za koje ni dan danas ne znam šta su. Kroz sat vremena stigao je i muž i doktor.
Naša drama je počela.
Potvrdio je da je najmanja beba probila placentu i da porođaj može početi ali da to još ništa nije toliko strašno i da se to još može zaustaviti jer joj voda pristiže od druge bebe. U stanju izgubljenosti samo sam klimala glavom i potpuno povjerenje imala sam u njih a od muža nisam mogla očekivati ni da mi sve prevodi jer je i on bio prilično izgubljen.
Zbog nedostatka mjesta i uslova za doček 3 male bebe odlučili su nas poslati u bolnicu Driten Orden koja ispunjava sve te uslove. Ubrzo je i hitna stigla. Bolova nije bilo sem samog straha i drhtavice. I sada se naježim kad čujem zvuk hitnih kola, prisjeti me na neizvjesnost i zabrinutost koju sam tada osjećala. Tamo smo primljeni i cijelu noć su uslijedili pregledi i konsultacije, anesteziolog objašnjava da je nemoguća totalna anestezija, hirurg crta kako će me sjeci svi zahtjevaju odobrenje za svaki korak koji će raditi.
Doktori su se smjenjivali svaki sat, pregledali i vadili krv, bojali su se trovanja krvi. Čitav dan i noć mi nisu dali da jedem jer ni sami nisu znali šta da očekuju.
Oko 17h došli su svi zajedno da nam obrazlože moje stanje. Tada nam je rečeno da su dvije bebe jako ugrožene i da se boje da neće preživjeti, da je treća malo jača ali da opet nisu sigurni ni za nju jer su jako mali. Pitali su da li ja mogu još izdržati (jer su kontrakcije počele ali nisam se puno otvorila)jer svaki dan je za njih bitan.
Muž i ja smo pristali iako je on stalno samo ponavljao da moj život ne dovode u pitanje. Međutim, oko 20h kontrakcije su postale učestalije, ja sam stiskala zubima i trpjela čak su mi govorili da vrištim jer je lakše, nisam mogla pokušavajuću i samu bol da nadjačam kao da ću time zaustaviti sve .
Dolaskom doktorica je ustanovila da sam se puno otvorila i da moram na hitni carski rez. Odmah su me prevezli u salu, dali epidural. Oko mene je bilo baš dosta osoblja a ja sam drhtala toliko da sam odskakala od stola. Sjećam se da sam im se izvinjavala ali su rekli da je to normalno. Rekli su da će početi da me sijeku i ukoliko osjetim da im dam znak. Ništa nisam osjetila i uveli su muža. On mi je pričao kako će sve biti u redu kako ćemo sa našom djecom ići gdje god poželimo.
Čula sam jedan mali pisak kao pileta malog. Nekako je sve brzo prošlo iako je trajalo 2 sata.Ja sam u sebi čvrsto vjerovala da je sve biti uredu i da ne može drugačije biti. Rekli su mi da su bebe u rukama najboljih pedijatara i da će nam javljati za dalje. Kroz sat vremena pozvali su nas da vidimo naše bebe, muž me na krevetu odvezao.Došli smo u intezivno odjeljenje. Taj trenutak nema rječi kojim se može opisati. Bili su svi tako mali, nejaki a moji, dio mene. Skoro da ih nisam vidjela od silnih onih kabala okačenih na sve strane ali bez obzira, bila sam sretna.
Rekla sam svakome pojedinačno da izguraju samo to a mama će sve ostalo. U priči dok sam ih pitala hoćete li mi porasti ,Lazar je digao ruku ja sam to doživjela kao potvrdu. Vjerovala sam u njih. Onako male sada kada pomislim mogla bi plakati, tada nisam ni suzu pustila. Smiješila sam se malim bicima i pjevušila im. Kroz par minuta me već sve savladalo i odvezli su me u sobu, zaspala sam odmah.
foto.privatna arhiva mame Marine
To je početak naše borbe.
Mama je rodila junake, mama je rodila prave male lavove. Naša borba je trajala još 3 mjeseca, od 5 ml moga mlijeka koje su pili od početka pa do velikih flašica bio je dug put. Radovali smo se svakom novom ml. Svaki dan ih držali svakoga po 3 sata na grudima pjevali im pjesme i pričali o planovima kako bi znali da moraju biti jaki. Ni za ta 3 mjeseca nismo nijednom zaplakali ni bili neraspoloženi.
Sjećam se jedna sestra nam je rekla da misle da smo drogirani jer smo raspoloženi a djeca nam se bore za život. Ja nisam želela da me gledaju ni da osjete da sam tužna, smijala sam se da vide da ih sa radošću čekamo. Da znaju da će život sa nama u smijehu da žive. U mojoj glavi nije bila opcija da tu može nešto loše da krene, samo da je to jedna prolazna faza u kojoj opet mi treba da damo sve od sebe.
I sa strane je bilo pitanja da li mi znamo da se naša djeca bore za život. Mi smo odlično znali ali smo znali i da im naše suze neće pomoći a osmijeh, miran otkucaj srca, ljubav i vjera u njih da će pobjediti sve. Bilo je tu i transfuzija i infekcija ali ništa to nije poljuljalo moju vjeru u njih. I znate šta: Nisu me izdali! Danas slavimo 1 godinu danas slavimo ljubav.
foto.privatna arhiva mame Marine
Hvala Mami Marini na priči nisam uspela pre da je uradim ali nikad nije kasno 😉 Pratim je još od samog porođaja , i sama znam šta je sve prošla koliko se borila , stalno mi se javljala i iskreno molila sam se svim srcem za nju i jedva čeala srećnu priču . To su moje omiljene trojke koje ja prosto obožavam . Pravi lavovi !!! Želim im divno i bezbrižno detinjstvo i da ih samo sreća prati , jer oni će sigurna sam izrasti u divne ljude i hrabre !
autor priče : mama Marina
izvor. devetmeseci.net
priču i interviju radila : urednica Sonja Milekić
Svako uzimanje i zloupotreba fotografija i kopiranja priče strogo je zabranjeno zakonom ! Poštujte autora !
- Samo dva dana pred porođaj lekari su rekli majci da nosi blizance. A to nije bio kraj zaprepašćenjima!
- Roditelji iz Nove Pazove očekivali su blizance, a onda je i njih i lekare iznenadila Lenka REKORDERKA
- NAJTUŽNIJI OKTOBAR :Bog mi je svedok
PRATITE NAS I NA INSTAGRAM!!