Agresivno dete

Teško povezati nevinu sliku nasmejanog deteta sa slikom deteta koje namerno lomi tuđe stvari, tuče drugu decu, muči životinje.

7df8f70df030d8331db5d319782866da

Pa opet, to i nije tako retka pojava. Naučnici ističu mnoge razloge zašto je agresivnost u porastu nalazeći krivce u svemu redom od genetike preko roditelja i nastavnika, do medija. Mi se ovde nećemo baviti statistikom, merama učestalosti javljanja agresivnog ponašanja kod dece. Statistika po prirodi čini da previdimo individuu, a to je ono što mi ne želimo da uradimo. Naša je taktika da obratimo pažnju na svaki pojedinačni slučaj i da se ne vodimo generalizacijama.

- Oglasi -

Roditeljima, međutim, jako znači da ukoliko postoji problem kod deteta imaju barem neku listu potencijalnih „krivaca“ za problem. Traženje „krivca“ kao da olakšava strepnju i neizvesnost. Problem je taj što, kao i za najveći broj drugih problema raznovrsnih razloga ima pregršt.

Evo liste nekih od mogućih razloga za agresivno ponašanje:

  • Genetika (agresivnost kao „crta“ je prema istraživanjima nasledna, ali se isto tako svaki nasledni materijal oblikuje iskustvima). Geni sami po sebi ne mogu da proizvedu agresivno ponašanje.
  • Nesigurno vezivanje za primarne brigujuće figure može da pojača nivoe agresivnosti u detetu. Ukoliko nemaš zaštitu ni od koga zasigurno, impuls je da se zaštitiš, je l’?
  • Nedostatak strategija nošenja sa negativnim mislima i emocijama.
  • Dete nema iskustava sa figurama koje „demonstriraju“ primere neagresivnog ponašanja.
  • Iskustvo sa nasiljem u porodici, gde je nasilje sredstvo komunikacije: autoritativan, grub roditelj
  • Iskustvo sa mogućnostima da sve što dete uradi prođe nesankcionisano ili ignorisano. (Pritom, agresivnost može biti način da se privuče pažnja roditelja koji inače ne obraća pažnju na dete. Detetov „problem“ onda postaje nešto čime se roditelj aktivno bavi. I nekakva pažnja je bolja od nikakve)
  • Neurološki poremećaj, povreda mozga. Agresivno ponašanje može da bude posledica traumatskog oštećenja mozga ukoliko je dete imalo ozbiljniju povredu glave. (U tom slučaju, obavezno konsultujte neurologa).

Sva deca su povremeno ljuta ili prkosna, i svako dete se nekad može ponašati agresivno. Deca (a i odrasli) testiraju granice u odnosima, ograničenja koja su nametnuta, preispituju autoritet. Izvesno preispitivanje autoriteta može ukazivati na razvijanje nezavisnosti. Neka deca nisu naučena kako da se ponašaju, te smatraju da je svaki oblik ponašanja dozvoljen. Međutim, u nekim slučajevima, kada uprokos pokušajima roditelja negativni oblici ponašanja ostaju, možda možemo govoriti o nekom mentalnom ili neurološkom poremećaju. Deca sa poremećajem pažnje i hiperaktivnosti,ADHDse često dovode u vezu sa destruktivnim poremećajima ponašanja jer „loša samokontrola“ navodi da se opiru disciplini.

Deca ne znaju pravila dok ih njima ne naučimo (na ovaj ili na onaj način). Mi smo ti koji uvodimo decu u socijalne norme, pritom mnogo više delima nego rečima. Deca su najčešće modeli ponašanja roditelja. Ako se vi sami ponašate agresivno kada se nosite sa različitim socijalnim situacijama, velika je verovatnoća je da će to deca kopirati. Kada iz deteta izleti rečenica „Ti zaslužuješ kaznu! Sad ćeš dobiti batine“, mala je verovatnoća da je dete, ma koliko tvrdili da je pametno, samo došlo do toga.

Šta još može da bude motor za agresivno ponašanje?

Mlađa deca se ponekad ponašaju agresivno zato što im nedostaje jezik da podele ono što osećaju ili ono što im je potrebno da bi zadovoljili svoje potrebe. Dakle, umesto da kažu „Vrati mi moju igračku“ oni mogu ugristi ili udariti. Zbog toga, kada osudite određeno ponašanje, kada ga pred detetom definišete kao loše, probajte da sa detetom elaborišete šta je osećalo u tom trenutku. “ Jesi li želeo da ti vrati igračku?“ Koristite momenat da naučite dete drugačijem načinu.

Deca u školskom uzrastu mogu imati problema sa regulacijom emocija te zbog toga, ne znajući kako da se smire, mogu da „eksplodiraju“ u besu. Ne shvatajte „problem sa regulacijom emocija“ kao nešto što je unutar deteta i nepromenljivo. Ako ga tako posmatramo, tako će i ostati. To je nešto što mi učimo. Na kraju krajeva, iako osećamo različite senzacije u telu, dok nam neko senzacije ne označi imenicom „bes“ mi ne znamo šta je to. Mi uvodimo dete u poredak, mi učimo dete da komunicira da umesto da abreaguje kaže „Osećam se jako ljuto sada“.

Ponekad se deca ponašaju agresivno zato što to „radi“ za njih. Na primer, ako dete maltreitira svog brata, brat može da mu da šta ono želi. Mislim da je ovo poznata taktika ne samo deci. važno je za roditelje da prepoznaju ovakvo „korišćenje“ agresivnosti i da uvere dete da ništa time neće dobiti.

Neki od predloga šta činiti

Važno je da ni jedna agresivna reakcija ne prođe ignorisano. (Ne želimo da učimo dete da za loša ponašanja može da se provuče.) Korisno je imati plan posledica u vezi sa takvim ponašanjima. Koristite odgovarajuće „disciplinske strategije“. Naime, kod dece, do uzrasta od 10 godina, korisno je koristiti„tajm-aut“. On dozvoljava da se dete udalji od onoga što radi, bude neko vreme samo i smiri se. (To daje i vama vremena da smislite kakav razgovor sledi nakon toga) Posledica mora biti „logična“. Naime, ako smo nekome izazvali bol, logično bi bilo da učinimo šta možemo da taj bol smanjimo. Neka dete pozajmi svoju omiljenu igračku onome koga je udarilo, uvredilo… Ukoliko je u pitanju brat, ili sestra, uvek može da ga/je odmeni u nekom kućnom poslu. Istući dete je loše rešenje jer time roditelj opet postaje model za agresivno ponašanje koje će dete podražavati.

Gubitak privilegija takođe može da bude dobro sredstvo. „Pošto si joj polomio igračku, mislim da je fer da se ti ne igraš svojom.“ Nasuprot tome, ukoliko vidite da dete čini napor da razreši konflikt kroz razgovor, podržite to, pohvalite ga.

Izbegavajte „podržavanje“ agresivnog ponašanja kroz davanje dodatne pažnje. Često takvo ponašanje biva ohrabreno time što se o njemu stalno priča, što budi određene reakcije, emocije, raspoloženje kod odraslih. „Ohladite“ atmosferu. Odreagujte smireno. Ne uvodite dete na teren na kome može dodatno da se svađa i da prkosi. Smirenim tonom odgovarajte tako da detetu bude očigledno da ne može da vas izvede iz kontrole.

Ponekad agresivno ponašanje, kao što smo pomenuli, može biti način da se dobije pažnja roditelja. Ukoliko naslutite da je o tome reč, porazgovarajte sa svojim detetom, posvetite mu vremena, učinite napor da se ne oseća zanemareno. Pričajte sa detetom o emocijama. Ukoliko verbalno ne može da izrazi šta oseća, podstičite crtanje, muziku, šta god da otvara put ka tome.

Kada razgovarate sa detetom, korisno je da grabite prilike da drugačije interpretirate nečije ponašanje. „Ne da mi igračku. Bezobrazan je“. „Možda je tek dobio igračku koju je dugo čekao i želi da se prvo sam poigra“.

Odigravanje situacije, „kao da“ je došlo do konflikta. Gluma može da bude korisno sredstvo za vežbanje i za uvide da postoje i druge strategije sem agresivnih.

Jedan od najvećih problema sa kojima se suočavamo jeste da neki roditelji zapravo ne veruju da se agresivnim ponašanjem ništa neće dobiti. Smatraju da je važno da dete nauči da „vrati“ drugome i da se zaštiti. Čini nam se kao da je često to jedna od važnih lekcija koja se mora preneti deci, posebno muškoj.

Naravno da želite da naučite dete da se zaštiti, ali morate imati u vidu da „odbrana“, „zaštita“, „napad“ kod dece (ali i kod nas odraslih) vrlo lako postaju etikete koje se stavljaju na veliki broj situacija. Sve može biti napad i sve može biti odbrana. S toga, na sve se može reagovati agresivno. Decu treba učiti najpre mirnom rešavanju sukoba pa tek onda borilačkim veštinama. U školici sporta kažemo često da najbolji karatisti se najređe tuku. Učimo decu da rešavanje konflikta bez tuče i uvreda ne znači da si slab, da se povlačiš, već baš naprotiv, da se najjači „brane“ razgovorom.

izvor:pokretzaokret.rs

Komentara
Loading...