PRIČA JEDNE MAME : Babice, odmažu ili pomažu?!

0

Termin mi je bio 20.januara. Cela trudnoća besprekorna, kretala se do zadnjeg dana. Naravno, malo više ležala ali moglo bi se reći da sam bila aktivna trudnica.

babice odmažu ili pomažu

Sve teče po planu, krvna slika odlična, svaki ultrazvuk odličan, svi rezultati, ctg, sve kako i treba da bude. Dani prolaze, čekam svoju devojčicu. Badnji dan, 6. januar, odlazim na pregled, kažu otvorena dva prsta, ali samo što nije, očekuju čak tu noć-eventualno sutra. Nema veće sreće, prva beba, uzbudjenje. Ne mogu da krijem da sam se obradovala. I čekala… Čekala danas, sutra, prekosutra…

14. Januar u pola tri kreću kontrakcije na svakih 15-20min. Torba spremljena, polako se istuširala, muža za ruku i u porodilište. Ista doktorka me prima, opet ja otvorena 2 prsta, opet kažu samo što nije, a obzirom da sam udaljena od porodilišta 20km reše da me zadrže u bolnici jer očekuju da će porodjaj u toku noći. Kontrakcije i dalje traju, nekad blaže nekad jače, uglavnom ne bole. Prolazi noć, dolazi novi dan, dolazi nova noć, dolazi i doktorka i kaže, ja za vikend neću biti tu, ne mogu ja da te poradjam.

Eto ga i 16. januar, ja i dalje sa stomakom. Stomak boli oko pupka i povraćam, malo krvarim. Već osećam da nešto nije u redu. Druga doktorka ne pregleda oko 14h i kaže mi da, kao i svaki put do sada, beba samo što nije. Primećujem da mi je beba visoko, ali ne komentarišem ništa, jer računam da oni znaju šta rade. Spremam se polako jer mi je rekla da će doći po mene u pola 5. Javljam mužu i našoj sreći nema kraja. Jedva smo dočekali. Kontrakcije čas imam čas nemam, na ctg ih nema, nisu bolne, ali opet računam da oni znaju šta rade.

Odradjene su mu sve pripreme za porodjaj i tu sam konačno, na stolu, uključili mi indukciju i ja spokojnija nego ikad. Upoznaću moju princezu. Babica mi uključila ctg i indukciju, do 7 sati ništa. Čak sam uspela i da odspavam. Doktorke nema, u drugoj je salu jer ima još jednu intervenciju, kasnije saznajem da je imala 17intervencija tog dana, i tu moj pakao počinje. Bolovi nenormalni, povraćala sam, uneredila se, a babica ni ruku da ti da. Kad ne igra igricu na kompjuteru onda stoji ispred tebe i da se izrazim tako „ruga ti se“, kako zna da ti nije dobro, kako ćeš da umreš, kako sve kukaju da će da umru, ali eto nijedna do sada nije umrla.

U 90% tvog dozivanja ti čak i ne pridju. Dali su mi gazu da stavim medju zube da mi bude lakše da vrištim i to je to. Meni se već vrti u glavi, jake kontrakcije na svakih pet minuta, babica proverava koliko sam otvorena i ništa ne komentariše, znala sam, nešto nije u redu. Doktorke nema. Počinjem da se gubim. Babica mi traži da guram kad osetim kontrakciju i ništa se ne dešava, beba se ne pomera. U 20 do 8 se pojavljuje doktorka, proverava koliko sam otvorena i kaže da nešto nije u redu i da moramo hitno da poradjamo.

Guram jednom, dva put, tri put. Ništa! Beba visoko. Pozivaju u pomoć sve koji su tu, doktor ili medicinski brat mi je čučnuo pored glave i gurao bebu. Jednu nogu mi je čak držala čistačica. Ja već nemam više snage da guram i molim doktorku da me poradja carski ona viče da je sad kasno i da davim bebu. “ Daviš bebu, daviš bebu“ odzvanja non stop. „Guraj luda ženo“. A ja guram i ne znam dan danas čija je tu greška bila. Njihova što mi se nisu posvetili kako treba ili što ja nisam gurala kako treba. A kako vreme prolazi sve više vidim da su oni hteli da skinu odgovornost sa sebe.

- Oglasi -

U 25 do 9, na svet dolazi moja princeza, ali tišina. Plača nema. Ne diše. Reanimacija 20 minuta. Ležim na stolu i gledam to malo telo kako ga masiraju u predelu srca i ubacuju cevčice kroz grlo i nos. Konačno, moja princezica je zaplakala. Moja snaga! Jača je bila i od mene i od njih. Nose je u inkubator, ja ostajem da ležim na stolu u nekon hodniku, ne znam da li je moje bebče dobro a babica mi kaže “ vidiš ti šta mi sve radimo za 30000din“. Samo sam prećutala jer nisam imala snage da joj odgovorim, a šta bi joj čovek pametno i odgovorio?

Moja devojčica je danas dobro. Bila je u inkubatoru 6 dana. 3500kg i 54cm. Sedam minuta je bila bez vazduha, a izvukla se bez i jedne jedine posledice. Evo je tri i po meseca a već hoće da sedi. Ne mogu da je stignem. line9
Vrhunac cele priče je to što beba na desnom stopalu ima 7 prstića, a da mi ni jedan doktor ni na jednom ultrazvuku to nije video. Ali to je već druga priča, drugom prilikom o tome.
Muž mi je pomogao da prebrodim sve ovo i psihički da se oporavim. 43 dana od porodjaja nisam mogla da sednem , ali svi su nam pomagali, sad uživamo

Mama koja je poslala priču želela je da ostane anonimna i ja to poštujem .

Hrabra mama , hrabra mala princeza . Želim im puno sreće u životu :*

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !

izvor.devetmeseci.net

Drugima se dopalo i ovo :

- Advertisement -

Komentara
Loading...