Pre 2 godine i 4 meseca meseca u bolnici u kojoj radim rodila sam prvog sina. Bio je to hitan carski rez.Sve je prošlo u najboljem redu,bar sam ja tako mislila da će biti.
Probudili su me i sad čekam u intenzovnoj onih famoznih 2h nakon operacije i pa da vidim bebu i odvezu me u sobu. Pitam koleginicu gde mi je telefon da vidim bebu jer sam dogovorila da to obave pre nego prerežu pupčanik. Donosi mi telefon i kaže ideš u sobu za pola sata,javi mužu. Zovem ga i plačem,presrećna sam.
Pita me:”Kako si ti?” Kažem mu da sam super i da ću brzo u sobu da bude ispred da ga vidim jer nema posete i narednih 7 dana se nećemo videti. Prekidamo vezu.
Odjednom me jako zaboli stomak ispod one vrećice što stavljaju na rez tih prvih 2h. Hladno mi je, a znojim se, užasan osećaj.Čujem samo otkucaje srca, ti otkucaji ostaju negde u daljini.Dozovam sestru ali nemam glasa,samo osećam da tonem,ne boli me ništa više, pokušavam da pomerim paravan kojim sam ogradjena i ne uspevam. Čujem samo
neki ženski glas onako iz daljine LJUDI IZGUBISMO ŽENU…
Budim se, čini mi se posle sat vremena, svi lekari koje poznajem su tu, dvoje mi pritiskaju rebra, jedna babica ispred mene u beloj uniformi koja je sada skroz crvena. Prepoznajem ih sve tu je direktor i još jedan hirurg, anesteziolog, 2 ginekologa,babica i transfuziolog(pitam se šta će on tu) i 3-4sestre. Imam osećaj da mi svi skaču na stomak.
Odjednom ih opet čujem normalno,ne u daljini, pokušavam da im kažem da me jako
boli stomak i da me ne diraju. Ali uspevam samo da jauknem kad me pipnu za stomak.
Okrenem se i vidim nepoznatog, nekog “NOVOG DOKTORA“, Razmisljam,pa dobro mora li neko baš na meni da se uči,što ne nadju nekog drugog a ne na koleginici. Taj doktor nosi
kompletnu opremu(masku,rukavice,kapu,mantil)odjednom mi prilazi i
pita LJUBAVI,SVE ĆU IH POBITI,ZAKUNI MI SE DA SI DOBRO?
Auuuu pa uveli su mi muža u salu za operacije, sigurno da nšto nije u redu čim je on tu!
Kažem mu da sam dobro,da ga smirim, i ako sam sve samo ne dobro.Pitam ga za bebu,pokazuje mi sliku i kaže da liči na mene. Ponovo se rasplačem.
Rekoše mi da je sada sve ok. Da primim još ovu bocu krvi i mogu u sobu.(Još ovu bocu? Znači bilo ih je više!)
Prolazi tako jedno 2h,svi me zovu,čestitaju,niko me osim supruga i mojih roditelja nije pitao kako sam JA,to sam tek kasnije shvatila,jedino NJIH DVOJE. A da,zaboravila sam bitnu stvar.Porodila sam se u 10:55 a sada je 20h! Pa koliko sam ja to bila bez svesti u sali??? Od 12h do 18h!
Stvarno sam se sada dobro osećala i napokon me voze u sobu.Vidim supruga,ponovo me pita kako sam,saznajem da sam bleda,da sam iskrvarila iprimila 3 boce krvi, da su mu rekli da moraju da mi urade histerektomiju. Kaže mi rekao sam im,NEKA RADE ŠTA MORAJU ali bez
tebe nemoj da mi izlaze iz sale,pobiću ih.i nakraju su u ga i uveli da me vidi
jer im nije verovao da sam ok.
- Oglasi -
Haos,pitam babicu šta je samnom,kakva intervencija je bila, samo iskreno da mi kaže. ??ATONIJA MATERICE,i pokušavali su da mi zaustave krv da mi spasu mateticu nisu uspevali.
Dr.koji me je porodio zvao je kolege i tražio konsultacije(zato su svi bili tu) svi su se složili za
histerektomiju i kad je sestra pomagala lekaru da promeni mantil i počnu intervenciju,krvarenje je stalo.
Svi su bili u čudu,i dan danas mi pričaju,da ne veruju,Dešavanja kao na filmu.
Voze me do sobe,kolica ne mogu kroz vrata,ustajem sa kolica i sama prelazim na krevet. Tu napravim prvih 10ak koraka. Izmolim ih da mi donesu bebu da ga stavim na dojku i ako nema mleka.Sestra mi kaže ne može sada jer je jeo. Plakala sam celu noc,slabo spavala. Ujutru ustanem sa sestrom,sredim se i vrati me u krevet. Mleku ni traga.dolazi sestra iz
boksa gleda nam grudi. Kaže mi da imam uvučene bradavice i da je
najbolje da ga hranim na flašicu,jer je on vrištao celu noc i stavili su mu cucu da bi zaspao.
Ponovo se razočaram u sebe jer nemam mleka,nisam sposobna da dojim dete,a o tome sam oduvek maštala.
foto. PRIVATNA ARHIVA
ŽELIM DA DOJIM SVOJE DETE! setim se glavne sestre koja mi je rekla Nemoj da nisi
dojila slučajno, imaš Terezu-podrška dojenju,čitaj, pitaj sve ako ja nisam
tu. Uzimam telefon i pričam joj da ne mogu da dojim nemam bradavice .Odgovara mi rečenicom koju ću pamtiti i ponavljati dok sam
živa. AKO ŽELIŠ MOŽEŠ,BEBI NE TREBA BRADAVICA VEĆ DOJKA.SAMA ĆE ONA IZVUĆI BRADAVICU!
Ulila mi je ipak malo nade jer stvarno želim da dojim,stvorila se tu za 10min sa MOJOM BEBOM U NARUČJU.
Pokazala mi je čuvene makaze da beba uhvati dojku i to je to! Skoro 2
godine je nije ispustio ?.
Ja sam se brzo oporavila,srela sa koleginicom koja mi je navukla paravan i ostavila me samu iza paravana a ona otišla na kafu!Mislim da me neće zaboraviti dok je živa,jer su njena kafa i cigareta mene umalo koštale života.
Sin je dojio do skoro, sam je prekinuo jer je kaže to sada *batova sikača*
i tu je bata koji je nastavio njegovim stopama.
Ja sam jedna presrećna majka koja evo doji 3.5 godine i ne nameravam da prekidam dok god on bude želeo.
NIKADA NE ODUSTAJ!DOVOLJNO JE SAMO DA JAKO ZELIŠ I AKO NE
ZNAŠ KAKO UVEK POTRAŽITI POMOĆ STRUČNIH LICA.
autor priče : Mama T.T.
pripremila. Urednica portala Sonja Milekić
Sva prava na priču zadržava naš portal devet meseci ! Svako kopiranje i zloupotreba kažnjeno je zakonom ! Poštujte autora .