Bolje ti je da se ne zameraš kevi: Revoltirana mama iz Beograda oduševila pismom

Nervozni i namršteni konobar prati nas od trenutka kad smo čoporativno zakoračile u kafić. Nas četiri i naše četvoro dece. Godina jedna, dve, tri i šest. Ekipa snova. Plus gladna. Plus vesela, upravo izašla iz igraonice, počinje svoju priču Vesna

decafoto.shutterstock

Majke se neretko nađu u neprijatnim situacijama. Upravo jednu takvu opisuje mama Vesna koja je samo želela da sa decom i drugaricama popije kafu u jednom beogradskom kafiću…

“Moje drugarice su pušači. Ah, muka! Naročito kad imate klince. I kad biste da popijete kafu negde u tržnom centru. Zatvorenom prostoru. Kafiću. A klinci su sa vama.

Zapravo, ovde i nije reč o cigaretama. Već samo o deci. Maloj, glasnoj, nestrpljivoj, vrlo glasnoj i nemirnoj. Ali, izvinite. Svi smo to bili nekada. Neki se ne sećaju, pa verovatno zbog toga prave problem tamo gde ga nema. Tamo gde su deca. Nestrpljiva, glasna i nemirna. Još gore je što vam to neće reći. Nego će vam svojim postupcima staviti do znanja. Kao nama večeras.

Nervozni i namršteni konobar prati nas od trenutka kad smo čoporativno zakoračile u kafić. Nas četiri i naše četvoro dece. Godina jedna, dve, tri i šest. Ekipa snova. Plus gladna. Plus vesela, upravo izašla iz igraonice. Četiri majke sa svojim potomcima, ulaze u kafić. Neke da zapale cigaretu, neke da im prave društvo.

Plaši me i nervira pogled konobara koji se jedva suzdržava dok nam prilazi. Pita nas šta ćemo da popijemo, a iz očiju mu čitam – hoćete li brzo da se poslužite i izađete? Donosi nam piće i servira ga uz najhladniji pogled na svetu. Klinci sve bučniji. Veseli. Traže sok. I one kifle što smo im malopre kupili u pekari. Pa hajde, to su deca, neka grickaju, dok mi posrčemo nes.

Ali avaj, hoće deca i jogurt. Baš taj koji prosipaju posle dva gutljaja. Brzo brisanje vlažnim maramicama, mali su i brzi kao munje. Drugarica briše jogurt sa stolice, ja snimam ponovo pogled konobara mrguda. Sve mi je jasno.

Prilazi nam i sipa u čašu preostalo piće. Odmerava dokle smo stigli sa kafama. Ludim. Tražim knjigu utisaka.

Kažem drugarici da zaboravi na bakšiš i namerno u svoju šoljicu ubacujem prljave vlažne maramice. Hoćeš Kevi da se zameraš? Kad si se rodio bio si punoletan? Nisi kakio u pelenu? Bio musav posle doručka? Ok. Kažem Boletu i Nađi da budu još glasniji, Mila i Veljko su ionako još uvek mali. I super bučni. Odlično, ofanziva!

Nas četiri majke, tri pušača i ja koja se solidarišem i trpim, plačemo od smeha zbog situacije u kojoj smo trenutno. Konobar nas ogovara kod šanka, čitam mu sa usana, i još glasnije kažem Boletu da sluša pesmu sa zvučnika.

Skakućemo po separeu i proslavljamo ovaj zajednički izlazak. Volim svoje žene. Volim našu decu. Volim što smo svi bučni i što nam je život već godinama igraonica. I, konobaru, želim ti blizance, i bučnu ženu, i da ti klinci ne idu u vrtić, nego da ih ti čuvaš kad se vratiš sa posla. I da ti svakoga dana prosipaju mleko i sok po dvosedu, da kake više puta dnevno pa da radiš samo za pelene i vlažne maramice…

Pa da se raduješ kad ti ekipa ko moja uđe u kafić, jer to znači da će napraviti veliki račun. Htela sam da pišem upravi kafića, ali sam se, vozeći do kuće, glasno smejala našem izlasku.

Mislim da ćemo sutra opet u igraonicu. I do onog kafića. Da naučimo konobara toleranciji. Da se smeška kao ja dok pišem ove redove.”

izvor.kevazakon.com

Ako vam se ova priča dopala podelite i sa vašim prijateljima :* Hvala

Komentara
Loading...