Dan koji nikada neću zaboraviti!Vezujte decu gde god da krenete, pa čak iako je ispred vas
Januar 5, 2021. Prelep i sunčan januarski dan. Suprug, bebac koji je tog dana napunio 5 meseci, i ja krenuli smo u posetu svervi i svekru u susedni grad. Celo prepodne smo iskoristili za uživanje na suncu, a onda je ona morala na posao, a mi kući.
Usput svraćamo do babe i dede koji žive na kilometar udaljenosti. Beba ja bila u autosedištu, nisam ga vezivala iz razloga što je mala relacija (o kakva greška). Stignemo tamo, njega uzima suprug sa sve sedištem, a ja ostajem da pokupim neke stvari iz gepeka. Par sekundi kasnije, čujem supruga kako ga doziva, bebac se ne čuje i u tom trenutku se pojavljujem na kapiji i vidim prizor koji nikada zaboraviti neću!
Autosedište izvrnuto na jednu stranu, bebu upravo podiže sa betona (u tim sekundama mali ne reaguje, pao je licem na beton). Pobacala sam stvari i u jednom koraku preletela do njega, otela od supruga i počela da tresem i molila boga: Samo da zaplače, samo da zaplače! Hvala bogu mukica odmah zaplakao, gledam ga, lice se od krvi ne vidi. Tresem se a opet ga držim čvrsto i ostajem smirena da bih mogla da mu pomognem. Trčim do česme i u svom bunilu ga umivam ledenom vodom da pronadjem odakle curi toliko krvi, on plače i reaguje na sve.
Odatle ga odmah vodimo u Dom zdravlja
gde se smena upravo završila i dolazi druga, medjutim, svi su se svratili bez razmišljanja kada su čuli šta se desilo (naša dr je radila popodne, stigla je deset minuta kasnije obaveštena već o slučaju). Pregledaju ga, taman sam ga bila umirila ali moraju da vide odakle lije krv a nema tragova povrede po licu. Ustanove da je povreda unutra, ispod nosića i usta, pipaju fontanelu, sve ok.
Šalju nas u Urgentni (ipak je glava u pitanju , moraju da ga pregledaju ), ja koja sam zdravstveni radnik sam zanemela, pitam dr neke gluposti, žena vidi da sam pogubljena i bela kao krpa. Odlazimo u Urgentni, zaista smo svuda primljeni iste sekunde.
Prvo sledi neurohirurg, fina doktorka, pita šta se desilo, objasnim , odmah pipa fontanelu i šalje na hitan skener . Odlazimo na skener, beba sve vreme spava, a mene strah što spava jer inače danju slabo spava, par puta usput sam ga budila da vidim da li reaguje. Na skeneru mora biti apsolutno miran, kažu: Kada bi on sad spavao super bi bilo. Eh pa ne mogu ja bebi od 5m da objasnim da ne sme da se pomeri. Izdržimo nekako taj skener (držala sam mu glavu i vilicu da se ne pomera).
Čekamo snimak, a čekanje ubi.
Mali i dalje spava , ja ga držim, gledam i tu puknem ( do tada sam se držala , ne znam ni sama kako ), počinjem da placem , vraća se slika pada, zamišljam je, zamišljam kako je moglo da se završi, pao je pola metra od ivice stepenika, držim ga čvrsto i molim Boga da sve bude u redu. Vraćamo se kod doktorke, gleda snimak i ćuti, mi u šoku, suprug beo kao krpa, meni ruke igraju. Kaže: Nema ničega, sve je okej ali ga morate noćas pratiti, buđenje na 3h, samo da proverite da li reaguje i neka nastavi da spava. Ma neću spavati cele noći, nikada neću spavati samo da je on meni dobro.
Odatle odlazimo kod maksilofacijalnog hirurga da pogleda nosić, vilicu. Pregleda ona njega a on joj se smeje dušica moja draga , a usta mu naduvena ko balon. Kaže: Sve je u redu, nosić je super, ne treba nikakvo ušivanje, ali za svaki slučaj idite kod dečjeg hirurga da pogleda i ostale ekstremitete.
Odatle odlazimo u Institut, već polako pada mrak, ne puštaju i supruga na kapiji, odlazim sama.
Pregledaju oni njega i kažu da ipak moraju da mu stave dva šava sa unutrašnje strane, zbog bržeg zarastanja rane ili pretećih infekcija. Mislim se u sebi: Daj ušivajte ovde mene na živo , samo njega tako malog nemojte, ali to je za njegovo dobro, pomislim. Ljubazno me zamole da izađem napolje, jer citiram: Vi ste mama, nije prijatno da gledate ovaj prizor, nije to ništa strašno, a Vama će izgledati užasno.
- Oglasi -
Izadjem ispred i šetam, čekam… odjednom čujem plač, plač moje bebe a ja nisam pored njega da ga zagrlim, držim za rukicu, nosam, on vrišti, ja bežim uplakana napolje da ne bih slušala i kleknem ispred i počinjem da plačem ko kiša. Suprug posmatrao iza ograde i video me, dobri ljudi na kapiji ga pustili i dotrčao je odmah, a ja od plače i gušenja ne mogu da mu objasnim šta se desilo.
Tu on mene zagrli i kaže da će sve biti dobro, da smo dobro prošli i da će to brzo da prođe, a on i dalje beo ko krpa i u šoku, znam krivi sebe sto se to desilo. Pozivaju ne unutra, ja trčim, uzimam ga a on tužno plače i pada mu glavica, spava mu se a boli ga. Kažu sve je u redu, možete kući šavovi će sami da otpadnu, nema potrebe za kontrolom sem ako nešto ne bude u redu. Sačekamo još par minuta da provere da li je sve okej, da ne krvari i ostalo .
Odlazimo kući, bekan raspoložen kao da se ništa nije desilo, igramo se, gledamo ga a oči pune suza. Okupamo ga, nahranim i on zaspi. A nas dvoje se zagrlimo i ja plačem, vraća se slika šta je sve moglo da se desi, kažem mu da ne krivi sebe i pitam kako se to zapravo desilo. Ručka od autosedišta nije bila ukočena i pri nošenju se vratila u prvobitni položaj a bebac izleteo iz istih, visina oko metar i pravo glavom u beton (uh i sad mi je slika pred očima), a pola metra pored njega ivica stepenika.
Ne spavamo jer ga moramo pratiti, a on dušica moja, da ne sekira mamu i tatu sam se budio na 3h, pogleda nas nasmeje se i nastavi da spava, par puta sam ga i dodirivala da vidim da li reaguje. Sutradan se budi raspoložen, kao da se nikad ništa nije desio, Beba naša smestila sam ga ujutru izmedju nas da se mazimo i gnjavimo kao i svakog jutra.
Hvala ti Bože što se ovako završilo , hvala ti Bože što nisi dozvolio da se desi nešto gore, hvala ti Bože na ovom daru kog čuvamo kao zenicu oka, ali, eto trenutak nepažnje i bum. Od tog dana vezujemo ga i za razdaljini od 100m, vezujem ga u hranilici, kolicima (kao i što treba). Svakog 5. u mesecu se setim šta se desilo, planiram da tog datuma ipresečemo kolač za njegovo zdravlje i zapalimo sveću u crkvi za zdravlje.
On je sad dečak od 7,5 meseci, mali zvrk koji ne staje, koji nas svakoga dana iznenadi nečim novim. Suprug i sada kad ponekad o tome pričamo krivi sebe, ja naravno, uvek pokušam da ga smirim, jer se zaista moglo desiti bilo kome, i zato nikada nemojte govoriti: To se meni ne može/neće desiti. I ne daj bože da se bilo kome desi, ni najgorem neprijatelju ne bih poželela da prođe kroz ovo što smo mi. Sada se šalimo na njegov račun kada se udari pa mu kažemo „Utvrdili smo da imaš tvrdu glavu, šta ti može jedna igračka, ali mi se srce stegne kad samo pomislim i vratim film.
PORUKA ZA SVE RODITELJE ! Vezujte decu gde god da krenete, pa čak iako je ispred vas, jedna sekunda je dovoljna za nesreću. Eto jedno naše iskustvo koje nikada nećemo zaboraviti.
Pozdrav za divnu urednicu i sve mame i čitateljke. Ljube vas mama A i beba V.
Hvala mojoj dragoj čitateljki na ovoj priči , nadam se da ćemo ovom pričom osvestiti mnoge roditelje koje ne vezuju svoju decu u autosedištima ! Život se u trenutku promeni , dovoljna je jedna sekunda!
autor priče mama A.
izvor.devetmeseci.net
pripremila.urednica Sonja Milekić