David je pobedio Golijata!

Započinje svoju priču mama Nataša …

Nakon gubitka prve bebe trebalo je dosta vremena da prodje kako bih svoje zdravlje dovela u red. Skrhkana bolom,smatrala sam da ce moje srce zaleciti jedino drugo dete. Uprkos hipotireozi i policisticnim jajnicima,uz upornost,terapiju i disciplinu,nakon nepune dve godine saznajem da sam ponovo u drugom stanju.

U meni se bore tuga i sreca,zabrinutost sa sigurnoscu da ce sve biti uredu ovaj put,strah i vera. Trudnoća uredno protiče,gajim nadu da će tako biti do kraja. No,na vrata je pokucalo hladno decembarsko jutro. Budim se u praznicnom raspoloženju i odlučno odlazim do prozora kako bih postavila novogodišnju dekoraciju. Kako sam morala strogo da mirujem,razmišljala sam da to nije nimalo zahtevna radnja,te da ću je uz lakoću obaviti. Medjutim u jednom momentu sam osetila neku vrelinu. Unapred prestrašena prizorom koji cu zateći,skupljam snagu i spuštam pogled ka dole. Moja noćna mora se obistinila,krv se slivala niz noge. Brzinom svetlosti suprug me odvodi u dom zdravlja. Sve vreme molim Boga da sve bude uredu ali briga se pretvara u nervozu. Ginekolog mi saopštava da je najbolje da krenemo odmah u bolnicu uz reči da je krenuo pobačaj.

Sledi pitanje:,,Zašto baš ja Bože? Zašto se baš meni ovakve stvari dešavaju?!”

Kontaktiram drugaricu,koja je akušer u inostranstvu,a ona me bodri i već unapred mi diktira terapiju koja će mi biti potrebna uz ubedjenje da ako postoji srčana radnja,a postojala je,od pobačaja nema ništa. To mi je dalo veliki vetar u ledja i hrabrost za borbom. Ne želim da izgubim još jednog andjela,ne ovaj put! Primljena sam u KBC Zemun gde me doktor pregleda i govori isto što i prethodni. Zadržavaju me i nastavljaju dalje pretrage. Na ultra zvučnom pregledu uočavaju hematom koji se nalazi iznad ploda. Morala sam strogo da mirujem jer u slučaju kada bi hematom pukao,mogao bi povući sa sobom i plod. Doček provodim u bolnici,sve me to asocira na prethodnu trudnoću. Molim se svakog dana a molitva mi je uslišena 3.1.2019. Na dan rodjenja moje Marie me otpustaju kući,moj mali andjeo čuvar je zaštitio mene i svog batu. Nastavila sam da mirujem ali se krvarenje ponavljalo. Svaki put je bilo veoma stresno. Posle mesec dana potražila sam privatnog ginekologa koji bi mi se više posvetio i vodio trudnoću. Odlazim na zakazan pregled kod dr. Igora Plješe. Saopštava mi da se hematom napokon apsorbovao te da mogu da se opustim jer plod više nije ugrožen. Dozvoljava mi lagane šetnje,mada ih izbegavam,znajući da i najmanjim pokretom mogu ugroziti bebu. Trudnoća polako odmiče ali strah bdi nada mnom. Mesec april,radujem se odlasku u bolnicu,znajući da me čeka ekspertni ultra zvuk. Možda ću prvi put videti kako moj sin od prilike izgleda.

Pregled protiče odlično,sve je uredno ali ginekolog odlučuje da preventivno odradimo i vaginalni UZ. Na njegovom licu odmah prepoznajem zbunjenost. ,,Vi ste otvoreni,da niste danas došli već sutra bi mogli da očekujete prevremeni porodjaj kod kuće.” Zaledila sam se. Suze kreću da se slivaju niz lice. Zašto se to dešava ponovo iz čista mira?! U jednom momentu u ordinaciji me je okružilo još četvoro lekara i svi su me posavetovali da odmah krenem u veću bolnicu kako bi pokušali da urade serklaz-ono što prošli put nije bilo moguće. Odlazim do Narodnog fronta,razmisljajući da tamo već imaju moju istoriju. Na prijemu su me odbili i rekli da pokucam na vrata lekarske sobe i zamolim nekog od doktora da me primi. Ljubazno im se obraćam sa suzama u očima i objašnjavam situaciju. Njihov odgovor me šokira. Niko mi jedan jedini dokument nije pogledao a kamoli me pregledao,ali je njihov komentar bio:,,Petak je,idite kući pa dodjite u ponedeljak!” Zahvalila sam se i zatvorivši vrata osećala sam kao da sam naišla na zidinu koja me sprečava u spasenju sopstvenog deteta.

Nastavila sam da se borim,nisam ih poslušala. I dobro je što nisam jer otisavši do Višegradske bolnice bila sam hitno primljena,ni manje ni više,u porodjajnu salu!

Dve bolnice a takva razlika u jednom istom slučaju! Vodim se time da sve zavisi i na koga se naidje u datom momentu. Ali ta odlučnost,poslati trudnicu kući u takvom stanju gde postoji i najmanja mogućnost da se prevremeni porodjaj ponovi,za mene je bila nepojmljiva!

Uz brojne preglede,noć provodim na porodjajnom stolu u istoj nedelji trudnoće kao u prethodnoj. Doktorka mi govori da moja materica ne može da podnese plod koji je teži od 650g,a upravo se o toj brojci radilo i prvi put i sada. Dečak je bio tačno toliko težak. Pitala sam se da li je moralo do svega toga doći da bih napokon dobila neke odgovore. U 27.nedelji trudnoće,plodovi ovojci su krenuli da se spuštaju,grlić je bio otvoren i skraćen,ali u meni je ipak postojala nada da ću ovaj put uspeti da uzmem svoje dete u naručje tek onda kad bude trebalo,jer nisam osećala bolove. Celu noć sam provela u nezgodnom položaju. Zbog gravitacije koja je mogla pomoći,kako ne bi krenuo porodjaj,sve vreme sam ležala na stolu sa podignutim nogama i karlicom u vis.

Znala sam da sam učinila sve što je bilo u mojoj moći a Bog će biti taj koji će dati završnu reč.❤️❤️

Jutro je,u moj boks ulazi doktor Miloš Petronijević. Kao da sam ugledala sunce na vratima! Sve ove sate čekala sam načelnika odeljenja za visoko rizične trudnoće. Babice su mi govorile da on ujutru dolazi i da sve od njega zavisi. Pregledao me je,zaključio da su se plodovi ovojci vratili u prvobitno stanje i ljubazno upitao:,,Hoćemo li da uradimo serklaž?” Nekada bih se plašila te intervencije a sada sam uz oduševljenje rekla da želim da pokušamo da spasimo moju bebu! Ubrzo sam prebačena u operacionu salu. Anesteziolog mi govori da izbrojim do deset. Krećem-1,2,3,4…. Mrak. ,,Nataša,Nataša,probudite se!” Otvorila sam oči a sestra mi je rekla da je sve prošlo u najboljem redu.

Serklaž je inače šivenje grlica materice koje sprečava dalje otvaranje i održava trudnoću kada je to moguće. Svi brisevi moraju biti sterilni i ne bi trebalo biti kontrakcija prilikom postavljanja istog. Imala sam sreće,nas heroj profesor Petronijević je spasio mog sina i pobrinuo se da budem prebačena na njegovo odeljenje,gde ce pratiti dalji tok moje trudnoće. Uz propratne komplikacije-trudničkog dijabetesa koji sam dobila,čekalo me je svakodnevno merenje šećera do kraja trudnoće. Sećam se da su mi prsti bili toliko ljubičasti i izmučeni da više nisu imali gde da me ubodu iglicom. Ali sve je to zanemarljivo,bilo je važno da je beba na sigurnom u mom stomaku. Provela sam ceo treći trimestar u bolnici uz povremene otpuste kući. Pored lekara,moram da pohvalim sve medicinske sestre sa odeljenja koje su bile ljubazne i jednako marljive prema svim trudnicama. Kao i sve servirke i spremačice. Divna atmosfera je vladala svakodnevno i osećala sam se bezbrižno dok sam provodila vreme tamo.

Ponedeljak jutro,nalazim se u 39.nedelji trudnoće. Nakon vizite pozvana sam u ambulantu. Doktorka odlučuje da mi skine serklaž. Osećaj je bio malo neprijatan ali upravo su ti konci doprineli tome da dočekam ovaj momenat. ,,Vi ste na pola puta do porodjaja,otvoreni ste pet prstiju. Idite do sobe,spakujte stvari a sestra Snežana će vas povesti u porodjajnu salu.” Počela sam da plačem od sreće! Nisam imala ni trunku straha od onog što sledi. Uzela sam telefon u ruke i pozvala mamu i supruga i rekla im da napokon idem da upoznam svoje zlato!

Na porodjaj sam otišla toliko smirena da se i sada pitam kako je to posle svega bilo uopšte moguće. Smatram da je vera bila od velike pomoći.

Osećala sam da me Bog čuva i prepustila sve njegovoj volji. Sneža i ja smo usle u lift a ona mi reče:,,Eh,nakon operacije sam te u kolicima dovodila na odeljenje a sada te vodim sa odeljenja pravac u porodjajnu salu. Da li si svesna da si na pola do rodjenja?” Pohvalila sam se da još uvek nemam bolove i zahvalila na svemu. U 10h,nakon pripreme-klizme i uzimanja karlicnih mera,ušla sam u boks broj 5. Ništa se nije dešavalo narednih sat vremena. Doktorka odlučuje da se uključi indukcija i buši mi vodenjak,kako bi se ubrzao proces. Smirena sam iako osećam bolove. Počinju sve jače kontrakcije a babica je uz mene i konstantno mi pomaže masažom. Taj zahvat mi je toliko pomagao i prijao da na momente nisam ni osećala bolove. U jednom trenutku ona glasno viče:,,Poradja se petica!” Tek tada shvatam da se to ustvari ja poradjam. Sve je delovalo kao san,nisam bila svesna. Dotrčali su lekari i babice i svi su me bodrili. Uz svaki napon sam osećala da nemam dovoljno snage da pomognem bebi da dodje na ovaj svet. Babica uzima instrumente i shvatam da ih priprema za epiziotomiju. Ranije sam imala strah od same pomisli na to a sada sam jedva čekala da preseče medjicu i olakša mi. Nakon pomoći oko pravilnog disanja,babice su bile velika podrška i dalje ali nisam imala dovoljno snage. I onda je usledilo ono famozno- doktor mi je legao na stomak i bilo je jako strašno. E,pa meni su dvojica doktora ,,legla” na stomak,uz to su me babice zategle kajiševima sa obe strane i mogu reći da nije bilo strašno kao što o tome možemo čitati. Oni to rade kako bi pomogli bebi da se rodi i sve se da izdržati. Duboko sam udahnula,dala svoj poslednji atom snage i začula:,,Bravo! Rodili ste divnog dečaka!” Zbunila sam se jer nisam čula plač,samo glasove:,,Ajmo brzo,aspirirajte.”

Ali kao što rekoh,Bog je bio uz nas,uz mog andjela. Babica mi je donela mog sina i stavila ga na moje grudi. ,,Čestitam! Rodili ste ovog bucka od 4,5kg. Svaka čast mama.” Da mi je neko rekao koliko će biti težak ne bih baš tako smireno išla na porodjaj. Hehehe. Poljubila sam moje zlato a onda su ga odveli u boks za bebe. Mene je čekala još jedna anestezija. Nakon pregleda posteljice utvrdjeno je da su komadići ostali u meni tako da je bilo potrebno izvršiti reviziju materice. Bila sam zahvalna jer su me uspavali kako se ne bih više mučila. Takodje sam i ušivena pod totalnom anestezijom. Posle izlaska iz boksa,saznajem da je beba u inkubatoru i ne može samostalno da diše zbog izuzetno teškog porodjaja. Doktorka se izvinjava mom suprugu što su dopustili da tako krupnu bebu rodim prirodnim putem jer je ovako bio ugrožen.

Bio je zaglavljen u porodjajnom kanalu 15 minuta sa omotanom pupčanom vrpcom oko vrata. Ali moj lav se izborio sa toliko problema,izguraće i ovo!

Otpuštena sam iz bolnice tri dana nakon porodjaja a beba je ostala na neonatologiji jos narednih nedelju dana. Obilazili smo sina svakog dana i svaki put je bilo poboljšanja. Kada nam je saopšteno da beba više nije u inkubatoru i da možemo doći po nju,naša radost je bila neopisiva! Sada počinje nov život,nova ljubav i energija! Našem heroju smo dali biblijsko ime David. A kako priča kaže- David je pobedio Golijata! Sve nesreće koje su ga snašle je uspešno prebrodio i ulepšao naše živote. Moja duša je sada jedno srećno,bistro,zadovoljno i zdravo dete koje 15. Jula puni 3 godine.

foto.mama Nataša privatna arhiva 

Zelim da se zahvalim svima koji su pomogli mom Davidu da se upozna sa ovim svetom a posebno profesoru Milošu Petronijeviću bez kojeg naša sadašnjost ne bi ovako izgledala! Velika podrška svim trudnicama,porodiljama i majkama. Znajte da je uz veru i ljubav sve na ovom svetu moguće!

Hvala mami Nataši za ovu divnu priču . ❤️❤️Vera u Boga samo i sve će biti u najboljem redu ! Samo on zna kad je prvo vreme i zašto nam oduzima ! 

Svako kopiranje priča i fotografija strogo je zabranjeno i kažnjivo zakonom !