Ni u jednom trenutku nisu imali dilemu da li će ostati na poslu da spasavaju živote.

LEKARI Klinike za anesteziologiju i intenzivnu negu među kojima su i mnogobrojni volonteri na specijalizaciji, samohrane majke, roditelji sa malom decom ili starim i bolesnim roditeljima o kojima brinu, od prvog dana izbijanja epidemije u Nišu, ni u jednom trenutku nisu imali dilemu da li će ostati na poslu da ujedinjeni spasavaju živote najtežih pacijenata obolelih od kovida 19. Pravo zaposlenih sa decom mlađom od 12 godina na plaćeni odmor nije bila njihova opcija. Svi su odgovorili na pozive struke i ostali da, rame uz rame sa starijim kolegama, daju svoj maksimum u lečenju pacijenata na respiratorima, koji su od početka marta pristizali baš u ovu kliniku.

Anesteziolog Slaviša Kovačević situaciju sa koronom dočekao je kao volonter specijalizant na završnoj godini. Iako je kod kuće imao malo dete i bebu na putu, a svoju specijalizaciju plaćao sam, nijednog trenutka nije bio u dilemi da li tokom pandemije želi da nastavi sa radom. Baš kao i njegove kolege, odlazio je na dežurstva redovno, a najradosniju vest da mu se supruga porodila dobio je 3. aprila dok je u kovid-bolnici brinuo o pacijentima sa najtežom kliničkom slikom.

– Nisam mogao ni da se radujem ni da slavim, morao sam da budem na radnom mestu i da se posvetim pacijentima. Ovo je šansa da naučimo najviše od onih najboljih. Za mene je ovo iskustvo i praksa kakvu nikada niko neće više moći da mi pruži, jer se ovakve stvari dese jednom u 100 godina – priča Slaviša za “Novosti”.

Ipak, nagrada za požrtvovanost stigla je kada se najmanje nadao, pa je već narednog dana dobio vest da je primljen u radni odnos na šest meseci. On kaže da ugovor nije promenio ništa u njegovom odnosu prema poslu kojem je jednako posvećen. Iako mu je, kaže, najteže dok je u jedinici za kovid, muke ne prestaju ni kada dođe kući.

– Kad uđemo u to kovid-odeljenje i vidimo taj prizor i mlade ljude koji tamo leže, znamo da radimo ispravnu stvar. Dosta je i onih koji su na kiseoniku, na granici da im je potreban respirator, i oni zahtevaju našu stalnu prisutnost, da motrimo na njih i ako treba da ih intubiramo. Kada dođem kući, strah se nastavlja. Bacam svu garderobu sa sebe, ulazim u kadu, ne smem da zagrlim i poljubim decu, postoji strah da ih ne zarazim. Zato sve vreme dok sam u kući nosim masku. Bebu još nisam poljubio, a stariju ćerku stalno guram od sebe iz predostrožnosti. Od prizora iz bolnice dugo mi treba da se vratim u normalu – iskren je Slaviša.

Anesteziolog Ines Veselinović, majka dve devojčice od 10 i 12 godina, kaže da je i pre vanrednog stanja znala da će situacija biti teška, pa je decu izolovala od sebe i poslala ih kod bake.

– Mama je stara, ne sme da izlazi, tako da su one već gotovo dva meseca u stanu. Vidimo se preko video-poziva i kada im donesem šta im treba. Gledam ih sa pet metara udaljenosti, ne mogu da ih zagrlim, ne mogu da ih poljubim. Nacrtale su crtež kako se mama bori protiv kovida i to me je rasplakalo – priča za naš list Ines.

Ona objašnjava da tokom jednog dežurstva, koje traje 24 sata, u kovid-odeljenje ulazi dva puta na po četiri sata jer je ispod opreme koju koriste nemoguće izdržati duže.

– Tamo smo pod tim maskama koje su specifične, zategnute, nije lako disati u njima, nikad ne možete da udahnete onoliko vazduha koliko vam je potrebno. Od njih krene i glavobolja, a ožiljci ostaju i po nekoliko sati. Podjednako nosimo i taj rizik i strah, kako naši lekari na specijalizaciji, koji imaju tek začete mlade porodice, tako svi naši anestetičari, medicinski tehničari i sestre, pa čak i nemedicinsko osoblje – priča nam ova Nišlijka.

Od svega što prožive u bolnici, najteže im, kaže, pada kada ne uspeju da sačuvaju ljudski život.