Priča za sve trudnice kojima je teško i koje se preispituju da li će biti dobre majke.

Radila sam na lepom poslu, izlazila sam, zabavljala se,diktirala sebi tempo života, živela u prelepom gradu, sa momkom kojeg sam volela. Planirali smo da idemo u inostranstvo da radimo, planirali smo da idemo na more, planirali smo da zajedno proživimo sve ono što nismo kada smo bili odvojeni. Izbegavali smo plodne dane i maksimalno vodili računa, jer nam beba u tom momentu nije bila u planu.

11707313215727234e65a88266638816_w640

A onda mi je menstruacija zakasnila. Bila sam ubedjena da je neka prehlada, ili ne daj Bože nešto ozbiljnije, jer, s obzirom da smo pazili, trudnoća mi nije padala na pamet. A onda, posle desetak dana, sam ipak odlučila da uradim test… Bože, koja smena osećanja. Strah. Tuga. Sreća. Bes. Izbezumljenost.

- Oglasi -

Tada u mom životu dolazi do krucijalnih promena. Plaćali smo kiriju, nismo bili rodjeni u gradu u kom smo živeli, i u roku od 15 dana, napustila sam posao, prijatelje i grad koji sam obožavala i odselili smo se 200km dalje, u rodni grad mog, tada još uvek momka, koga sam u tom momentu poznavala samo sedam meseci…

Novi grad. Novi ljudi. Novi stan. Venčali smo se i pripreme za dolazak bebe su mogle da počnu. Svaki put bih mislila da se to nekom drugom dešava, dok na ultrazvuku ne vidim to malo biće koje raste u meni. A rasla sam i ja. Ukupno sam se za 9 meseci ugojila 25kg. Bolela su me ledja. Bolele su me noge. Bolela me je glava. Nisam imala volje ni želje da šetam, da kuvam, da spremam stan, da planiram, da uživam. Puno sam spavala. Bilo mi je jako teško, a ubijala me je krivica što se tako osećam.

Ne mogu na silu da sklapam prijateljstva, a bila sam tako usamljena. Moje telo se menjalo, i menjala sam se i ja. Kako je vreme odmicalo, ja sam trudnoću sve teže podnosila. Suprug je radio a ja sam se samo pitala Kako ću ja to uspeti? Da li sam dovoljno jaka? Da li sam dovoljno sposobna? Da li dovoljno želim?

Porodjaj je protekao relativno brzo, ali je(normalno) bio strašno bolan, izgubila sam puno krvi,primila transfuziju i jos sedam dana sam morala da primam inekcije. Dragi moji ljudi, drage trudnice koje se osećate slično kao ja…. Kada sam se porodila i kada su mi posle 30sekundi stavili bebu na grudi….. Ni jedna emocija sem sreće, istinske, prave, prvi put osećanje, nije postojala.

Moja mala čupava devojčica me je gledala svojim velikim očima, znala je da sam joj ja mama, smirila se i kao da je slala tajnu poruku da sve će biti u redu. Kratko sam joj šapnula Volim te, i onda su me odveli, a ja nisam mogla da dočekam da je ponovo vidim.

Ovo je ljubav koja se ne opisuje ni rečima, ni stihovima, ovaj osećaj se živi i u njemu se uziva. Svaki njen pokret, uzdah, osmeh, za mene su stvari koje život znače. Imam bebu koja od prvog dana spava celu noc, koju nisu jako mučili grčevi, koja se samo malo više mazi kad joj izbija zubić, koja je vesela, stalno nasmejana, radoznala, aktivna. Više me ne muči osećaj krivice, jer, drage, buduće mame – to je normalna stvar!

Mi postajemo majke, ali ostajemo žene, ćerke, prijateljice, sestre. I ako vam se u jednom momentu čini da gubite sebe, normalno je da se osećate loše, ali…. To prodje. Jer vaše uloge i dalje su tu, ali dobijate onu pravu, nezamenjivu, najbitniju ulogu – ulogu mame…line9

Ova mama je želela da ostane anonimna i još mi je napisala „Stvarno se nadam da će se neke trudnice pronaći, jer mnogima se desi da nisu lude od sreće od prvog dana, i mislim da treba da znaju da je to ok. Na sajtu stavi anonimno, a na fb. sam aktivna pod svojim imenom, ne mora me svuda biti

PODELITE DALJE :* HAVALA

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !!

izvor.devetmeseci.net

Drugi su čitali i ovo

Komentara
Loading...