Moja priča počinje hladnog decembra .Kada sam spakovala svoja dva kofera,ostavivši iz sebe svoju zemlji,rodni grad,prijatelje,majku,sestre brata i očuha kojeg sam volela kao svoga oca tada bolesnog od raka,da bi se preselila u Švajcarsku.

foto-privatna arhiva mame Ane 

Naizgled bajka.

“Započinje priču za naš portal mama Ana ”

Idem u prelepu državu da stvaram sebi i svom detetu bolje sutra,Ali zapravo mi je put do tamo bio veoma težak i bolan. Već slomljena zbog rastanka. Nisam ni bila svesna da je do porođaja ostalo samo dva meseca,a ja sve što pamtim od cele trudnoće je stres,suze i iščekivanje.

Samo mesec dana nakon mog odlaska očuh umire,a pola moje duše odlazi za njim. Bila sam ljuta na sebe,na život,na ljude oko sebe. Porđjaj se približavao,a ja sve tužnija,depresivnija,zatvorena u sebe,bez igde ikoga,kao sama na svetu.

Sada kad razmisljam O svemu tome što je iza mene žao mi je samo zbog jedne činjenice,a to je da mi život nije dozvolio nijedne sekunde da se radujem dolasku svog deteta i što mi je uskratio mogućnost da tu radost podelim sa svojim najdražima. Niko nije bio pored mene.

Prvi planirani termin prošao bez bolova,drugi takođe… Sedam drugih dana odlazim na ctg u nadi da će se nešto destiti Ali i dalje ništa.

Odlučim na poslednjem da ostanem u bolnici na posmatranju iz straha da se bebi nešto ne dogodi. Pet još duzih dana i noći izazivanja bolova,Ali bezuspešno. Šesti dan ujutru promeni mi sestrica terapiju i posle sat vremena bolovi postaju sve češći i češći. Ja ne znam šta me je snašlo. Zovem muža da me on kao malo uteši,međutim on još gori nego ja.

Prodje ti malo od toga mene prebace u glavnu sobu gde se vrši porođaj. Kod njih je to kao dnevni boravak,imas tv,naštimala ti ja sebi Zvezde Granda i kukam. Natera me odjednom u wc,u tom i muž na vrata,pomogne mi da se odvezem od silnih kablova za ctg,ja u wc ono ne staje čoveče. Ja šokorana ne znam šta se desava,pomislih „Jel moguće da žena može toliko da piša“ Ali bukvalno.

Kažem ti ja sestrici kad Ona viče tebi je pukao vodenjak. E tu nastaje moja prava panika. Šta Sad? Sećam se sada kroz maglu da sam muža pitala može li kući da me vodi,da se ja ne porodim. Smejem se sama sebi.

Nakon sati i sati bezuspešnog čekanja da se otvorim,bebi je počeo da slabi puls. Doktori se uzmuvali,a ja opijena i izmorena sam samo čula „hitan carski rez“.

Posle sat vremena na svet je došao moj Maid,3690g i 48cm. Ceo svet sam videla u toj maloj čupavoj bebi. Sve se promenilo od kada sam prvi put osetila da diše u ritmu sa mnom. Kakav osećaj,neopisiv,savršen.

Sada tek shvatam koliko sam bogata žena kad ga pogledam Kako spokojno spava kraj mene i znam da mu ne fali ništa. I znate šta,vredelo je svake suze,svakog bola,jer ništa na ovom svetu nije važnije od porodice i ništa se ne moze voleti više.

autor priče mama Ana

izvor.devetmeseci.net

porodilište .  SRO Spital Langenthal  Švajcarska,kanton Bern

Sva prava na priču zadržava naš portal devet meseci ! Svako kopiranje i zloupotreba kažnjeno je zakonom ! Poštujte autora .

Primetili smo na nekim blogovima krađe naših priča , zamolićemo ih da izbrišu ili ćemo pokrenuti tužbu . Takođe molimo mame gde vide naše priče da nas obaveste . Niko nema dozvolu na priče samo devetmeseci!!

• Boli užasno, ALI skrećem misli ne razmišljam o bolovima mislim na svoju malenu djevojčicu…
• Trudnoća je bila potpuno školska, sve do 28. nedelje, kada je počela da oseća užasne bolove.