EMOTIVNO : Mom malom nerođenom sinu

Draga urednice Sonja,
znam da imaš pregršt ovakvih tekstova. ali eto, ako nađeš za shodno da ga objaviš, biću ti doživotno zahvalna, pre svega u ime majki koje posle spontanog slušaju reakcije poput : “polako, mlada si, biće još, ajde guraj napred”! Kao da nam je mozak presušio nakon toga pa smo nesvesne te činjenice. Hoću da dežurni savetodavci čuju : “Ako nemaš šta da kažeš, bolje ćuti nego da ovo čujem. Očigledno ne želiš da učestvuješ u mom bolu i ne tražim ti to. Ali ja sam izgubila dete, deo sebe i zato me pusti onda da sama odbolujem svoj gubitak “.
Hvala ti unaped.

Mališa moj…pišem ti jer nisam luda. Pišem, jer znam da me negde vidiš, pišem jer si postojao i bio deo mame, pišem, jer se ovako nosim sa svojom tugom.

Nakratko si zauzeo svoj mali prostor u mom telu maleni. Brzo si se odselio. Nisam stigla da te poljubim. Stigla sam na trenutak da te pomazim kad si mi pao na dlan. Bojim se mališa. Bojim se da te nisam dobro čuvala i da nisam bila dobra mama. Bojim se da si mi davao signale od samog početka da nešto nije u redu a da ih ja nisam razumela. Sve te mučnine, bolovi, teskoba… Da li su to bili Božiji i tvoji mali znaci da nije baš sve kako treba? Kako ja to sad da znam? Kako mama da ne oseća krivicu?

Kad su krenule kontrakcije, znala sam da to ne može biti dobro. Ne ovoliko rano. Tada, kada si počeo da se otcepljuješ od mame, o čemu si mislio maleni? Jesi li se tada grčevito držao uplašen za mene i molio me : “Mama, ne odvajaj me od sebe, nešto me vuče nadole, molom te mama, pomozi mi” ili si sve znao od početka i pomislio : “To je to mamice. Izvini što će te boleti, ali tebi i meni je suđeno da se ovde rastanemo. Ja sada moram da idem.” Kako ja da sada išta znam…?

Možda bi mamu manje bolelo da te nije videla. Da dan pre na ultrazvuku nisi bio razdragan. Da te sutradan nisam uzela malog i beživotnog u svoje ruke. I opet znaci… da li si na ultrazvuku zaista bio razigran i bezbrižan ili si pokušavao da poručiš da si uplašen i da ti je hladno, jer se deo posteljice već odlubio od nas?

Tvoj tata veruje da su sve bebe mali anđeli i da Bog iz određenog razloga jednu bebu šalje baš toj mami i tati. Kada sam ga pitala da li si ti onda sad na nebu, tata je rekao : “Naš mali nije sa neba ni silazio”. Trudim se da verujem kao i tata da te je Bog poverio nama na čuvanje dok mu nisi zatrebao. Možda zvuči smešno i detinjasto, ali tako nam je lakše da se nosimo sa tugom.

- Oglasi -

Tužna sam mališa. Tužna sam jer sam bila spremna da te dočekam i zagrlim. Tužni smo i tata i ja jer smo ti se radovali. Bili smo malo uplašeni zbog tvog bate kako ćemo se snaći, ali smo bili srećni što ćeš doći. Nadam se da znaš to.

Čuvaću tvoje crno-bele sličice mališa. Dokaz da si na putu (test za trudnoću). Praznu kutiju cigareta sa označenoim datumom jer sam prestala da pušim onog dana kad sam saznala da dolaziš. Znam da će se kroz neko vreme tuga ublažiti i da neću gledati istim očima na ovaj događaj, ali mama neće sigurno zaboraviti da si bio deo nje i da te je par meseci nosila ispod srca. Neka ovo pismo bude moj oproštaj od tebe mališa. Mama će te zauvek čuvati u duši. ?

Zbogom maleni moj.?

autor. čitateljka Marija

izvor.devetmeseci.net

pripremila.urednica portala Sonja Milekić

Niko nema prava na ovu priču samo devetmeseci.net . Molimo vas poštujte autora ! Možete podeliti ali ne i kopirati , menjati i lažirati ovu priču ! Svako kopiranje strogo je zabranjeno zakonom !