Frustracije kod deteta: Ukoliko to postane hroničan obrazac, tada je dete na putu da postane razmaženo dete koje će imati nisku toleranciju frustracije.
Suočeni s detetom koje, očigledno, pati, ili koje, osećajući se odbačenim, odbacuje roditelje, mnogi roditelji u takvim situacijama popuštaju i ispunjavaju detetove želje.
Ukoliko to postane hroničan obrazac, tada je dete na putu da postane razmaženo dete koje će imati nisku toleranciju frustracije.
Definicija: Frustracija ili nezadovoljstvo je neprijatno osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj nije u mogućnosti da zadovolji svoju aktuelnu važnu želju.
Osećanje frustracije je svrsishodno i značajno osećanje jer motiviše subjekat da uloži dodatne napore kako bi ostvario svoju želju.
Struktura frustracije
Frustraciju je potrebno razlikovati od želje s kojom je vrlo slična i iz koje proističe.
Da bi se razvilo osećanje frustracije, prvo mora postojati želja za nekim objektom ili stanjem, čije zadovoljenje onda mora biti zaprečeno nekim uzrokom.
U tom smislu, frustraciju možemo shvatiti kao želju koja je veoma pojačana kada je suočena s preprekom.
Frustracija je, prema tome, afirmacija želje, a njena neprijatnost dodatno stimuliše subjekat da istraje u ostvarenju želje.
Frustracija je potvrda da subjekt, uprkos osujećenju, nije odustao od želje.
Međutim, kvalitet frustracije se ne može objasniti samo pojačanim intenzitetom želje (koja je subjektov odnos prema predmetu želje), jer kvalitetu osećanja frustracije dodatno doprinosi subjektov odnos prema izvoru osujećenja.
Frustrirani subjekt može reagovati tako što će postati agresivan i pokušati da ukloni prepreku, ili će pokušati da je zaobiđe.
Kada je prepreka nepremostiva subjekt mora naučiti da toleriše frustraciju, da se strpi, odnosno da odloži zadovoljenje svoje želje za neko buduće vreme kada će njeno zadovoljenje biti mogućno.
Kada je zadovoljenje želje iz nekog razloga apsolutno nemoguće, subjekt mora prihvatiti realnost i trajno odustati od želje, kako bi sebe sprečio da stalno oseća frustriranost.
Kako sve želje ne mogu biti ostvarene, frustracija i prihvatanje frustracije, odnosno odustajanje od neostvarljive želje, egzistencijalna su datost svakog čoveka.
Spoljašnji i unutrašnji izvor frustracije
Kada subjekt svim svojim bićem želi da ostvari neku svoju želju, a spoljašnje okolnosti ga sprečavaju u tome, tada se radi o spoljašnjem izvoru frustracije. Konflikt je između bića i sveta.
Unutrašnji izvor frustracije se nalazi u samom subjektu koji istovremeno želi neki objekt i sebe sprečava da stupi u akciju kako bi ostvario tu želju.
Dakle, radi se o podeljenom subjektu čiji jedan deo nešto želi, a drugi deo mu to zabranjuje i odvraća ga od toga.
Ova frustracija je rezultat unutrašnjeg konflikta između dva dela ličnosti ili dve psihičke strukture, a manifestuje se kao ambivalentnost.
Sposobnost frustriranja sopstvene želje – samofrustracija – jedan je od osnovnih mehanizama upravljanja sobom, samokontrole ili samodiscipline, a koji je nužan za život u socijalnom svetu.
Kao što roditelji mogu nedovoljno, preterano ili adekvatno frustrirati detetove želje, tako i samofrustracija može biti nedovoljna, kao u mehanizmu niske tolerancije frustracije, preterana kada ljudi sebi ne dozvoljavaju ispunjenje nekih zdravih želja ili adekvatna kada osoba racionalno procenjuje od kojih će svojih želja odustati.
Frustracija koja je proizašla iz unutrašnjeg konflikta veoma je neprijatno osećanje, koje, ukoliko je konflikt hroničan, može postati raspoloženje.
Da bi sprečili hronično osećanje frustracije neki ljudi pribegavaju nesvesnom mehanizmu potiskivanja ego-distone želje, čime se potiskuje i osećanje frustriranosti.
Poseban tip unutrašnje frustracije je kad subjekt ima istovremeno dve različite želje, od kojih zadovoljenje jedne želje nužno znači odustajanje od druge.
Ovde se radi o trenutku odluke kad se subjekt odlučuje šta mu je važnije, a samim tim on izgrađuje ili klarifikuje svoj vrednosni sistem.
Frustracija aktivne i pasivne želje
Frustraciju koristimo kako bismo označili nezadovoljstvo koje nastaje osujećenjem neke subjektove aktivne želje.
Međutim, kada je subjekt frustriran na tom nivou, ne mora odustati od svoje želje, jer ona može preći u pasivno stanje, tako da subjekt nastavlja da se nada da će se okolnosti izmeniti i da će njegova želja, ipak, biti zadovoljena.
Vrsta frustracije koja se javlja kada je osujećena pasivna želja, naziva se razočaranost i očaj.
Razočaranost je osećanje koje se javlja kada drugi ljudi nisu ispunili subjektova važna očekivanja (važne želje), a očaj je patnja koju subjekt oseća kada shvata da njegova suštinska želja ne može biti zadovoljena, tako da je prisiljen da odustane od svoje najznačajnije želje.
Frustracija i dosada
Subjekt oseća frustraciju kada procenjuje da je onemogućeno ispunjenje jedne aktuelne želje, a ovo osećanje ga motiviše da uloži dodatne napore kako bi ostvario želju.
Međutim, subjekt oseća dosadu u situacijama za koje procenjuje da ne nude zadovoljenje nijedne njegove želje.
Dosada motiviše subjekat da napusti takvu situaciju i potraži drugu u kojoj bi neka od njegovih želja mogla biti ispunjena.
U oba slučaja je u pitanju frustraciona situacija, ali dok subjekt, koji oseća frustraciju, zauzima odnos prema prepreci ispunjenja želje, subjekt koji oseća dosadu zauzima odnos prema celokupnoj situaciji.
Dok je prvi svestan svoje frustrirane želje, drugi ne mora biti svestan želje, ali je svestan onoga što ne želi.
Frustracija i ljutnja
Kako je agresivnost jedan od tipičnih načina na koje se izražava osećanje frustracije, mnogi izjednačavaju ovo osećanje s osećanjem ljutnje.
Tačno je da se, kada gledamo razvojno, osećanje ljutnje izražava u frustracionim situacijama, ali se u ovim situacijama izražavaju i tuga i plač.
Smatramo da se ljutnja i frustracija ne mogu poistovetiti iako se ljutnja diferencira iz frustracije.
Ljutnja je kompleksnije osećanje i za njenu pojavu, pored frustracije, potrebna je subjektova procena da je dovoljno moćan da se suprotstavi frustraciji (nesocijalizovana ljutnja) i da je frustracija nepravedna (socijalizovana ljutnja).
Infantilna frustracija
Mala deca veoma dramatično doživljavaju spoljašnju frustraciju neke njihove želje.
Jedan od razloga je u tome što dete ne pravi razliku između sebe i svoje želje, te roditeljsko odbijanje da mu ispune želju, ono shvata kao da ga roditelji odbacuju i ne vole. Ovu mešavinu osećanja frustracije i osećanja odbačenosti nazivamo infantilna frustracija.
Upravo zbog tog osećanja odbačenosti i nevoljenosti dete će uložiti dodatne napore kako bi „nateralo” roditelje da mu ispune želju, ali ne toliko zbog same želje, već da bi dobilo potvrdu da je prihvaćeno i voljeno.
Suočeni s detetom koje, očigledno, pati, ili koje, osećajući se odbačenim, odbacuje roditelje, mnogi roditelji u takvim situacijama popuštaju i ispunjavaju detetove želje.
Ukoliko to postane hroničan obrazac, tada je dete na putu da postane razmaženo dete koje će imati nisku toleranciju frustracije.
Jedan od osnovih zadataka socijalizacije i izgradnje detetove ličnosti jeste u tome da ono počne da podnosi osećanje nezadovoljstva kada roditelji odbijaju da mu ispune neku želju i da, kasnije i bez roditeljskog prisustva, postane sposobno da samo odustaje od ispunjenja nekih svojih želja (samofrustracija).
Da bi roditelji ostvarili svoj cilj, pomažu detetu da shvati da oni prave razliku između deteta i njegove želje.
U frustracijskim situacijama roditelji nude umesto odbijene želje, nešto drugo ili, jednostavno, sebe i svoju ljubav.
Tek kada dete postane sposobno da shvati da je prihvaćeno i voljeno i kada je njegova želja odbijena, ono će biti sposobno da prevaziđe infantilnu frustraciju i oseti stvarno osećanje frustracije oslobođeno osećanja odbačenosti.
Nestrpljivost ili niska tolerancija frustracije (NTF)
Kada roditelji nedovoljno socijalizuju dete da ono prevaziđe osećanje infantilne frustracije, ono će, po pravilu, ostati na infantilnom nivou i pokazivati da nije u stanju da podnosi frustriranost svojih želja.
Takvo dete će odbijati da se strpi i biće nestrpljivo. Ove osobine srećemo kod osoba koje su kao deca bile nedovoljno socijalizovane, i to bilo da se radi o sindromu razmaženog, zanemarenog ili zlostavljanog deteta.
Kod osoba koje reaguju niskom tolerancijom frustracije primećujemo da ispoljavaju preterano snažno i neadekvatno osećanje frustracije, da odustaju od udaljenih želja i da nemaju razvijen mehanizam samofrustracije.
Osećanje frustracije je na nivou infantilne frustracije, nediferencirano od osećanja odbačenosti, što ukazuje na njegov neadekvatan kvalitet.
Ono je i preteranog intenziteta koje osoba doživljava nepodnošljivim ili neizdržljivim.
Zbog toga se ponaša kao da mora ostvariti svoju želju jer je uverena da u protivnom ne može izdržati ili podneti okeansku neprijatnost.
U pitanju su iskrivljena uverenja kojim osoba pretvara snažnu, ali podnošljivu neprijatnost u nepodnošljivu katastrofu.
Bežeći od katastrofe ona se bori za preživljavanje prisiljenošću da ostvari želju. Očigledno je da ovakva osoba svoje želje pretvara u potrebe (pseudopotrebe).
Zbog toga je način izražavanja frustracije i ostvarenja želje beskrompomisan, a to znači disocijalan ili antisocijalan.
Osoba koja pokazuje NTF je nezainteresovana za želje koje ne može odmah ostvariti jer je uverena da ne može izdržati neprijatnost koja će trajati do ispunjenja udaljenih želja.
Njeni životni ciljevi su redukovani na kratkoročne želje, dok su srednjeročne i dugoročne želje isključene, tako da njen način življenja može izgledati haotično.
Osobama s NTF veoma je teško da upravljaju sobom. U situacijama u kojima i same procenjuju da je potrebno da odlože zadovoljenje neke svoje želje, dakle, kada su u konfliktu između dela sebe koji nešto želi i dela sebe koji hoće da odloži zadovoljenje te želje, po pravilu se, ipak, odluče za trenutno zadovoljenje želje.
Čak i kada su sigurne da u sadašnjosti neće moći ostvariti svoju želju, one to ipak pokušavaju.
Na primer, mladić upoznaje pristojnu devojku i iste večeri uporno i nasilno pokušavaće da je odvede u krevet iako zna da je to s takvom devojkom gotovo nemoguće.
Kada mu to ne uspe i kada devojka odbije svaki dalji kontakt s njim on će, iako nije ostvario svoju želju, osetiti olakšanje.
Razlog tome je što mu je jasno odbijanje (kratkotrajna frustracija uzrokovana spolja) mnogo prihvatljivije od višednevne neizvesnosti (srednjoročna frustracija uzrokovana iznutra).
Ovakve osobe, jednostavno, nemaju razvijenu sposobnost samofrustracije, odnosno samodiscipline.
Terapija NTF se sastoji u tome da osoba shvati razliku između želja i potreba; da shvati razliku između odbijanja želje i odbacivanja bića; da se dekatastrofira neprijatnost i da osoba shvati da se neprijatnost može podnositi; i da ona ne mora, po svaku cenu ostvarivati svoje želje. Potom sledi definisanje srednjoročnih i dugoročnih želja i ciljeva.
Frustracija u psihopatologiji
Jedan od osnovnih elemenata svake neuroze je unutrašnji konflikt koji vodi frustraciji.
Preterano socijalizovane ličnosti naučile su da prigušuju i potiskuju svoje želje, pokazujući pri tom preteranu samofrustraciju.
To vodi njihovom lakom mirenju sa stvarnim ili umišljenim ograničenjima i smanjenju samoizražajnosti.
Atipično socijalizovane ličnosti mogu pokazivati patološku samofrustraciju kada sebi zabranjuju ostvarenje nekih osnovnih ljudskih prava i potreba. S druge strane, razmažene, narcisoidne i premalo socijalizovane ličnosti teško tolerišu osećanje frustracije pa su veoma uporne u traženju da njihove želje budu zadovoljene.
Odavno je primećeno da antisocijalne ličnosti imaju nizak prag tolerancije na frustraciju.
Kod njih je poremećen čitav sistem želja, a što se, pored opisanog, manifestuje i kao patološka želja, kad je njihov predmet želje abnormalan, perverzan ili socijalno neprihvatljiv.
Drugim rečima, njihov sistem želja nije dovoljno socijalizovan, što dovodi do opšteg poremećaja ličnosti i poremećaja njenih relacija prema drugim ljudima.
BONUS VIDEO: