Iskreno o majčinskom besu :Nisam mogla ni da pretpostavim da bes takve vrste postoji, dok nisam postala mama

Koliko puta sam nekontrolisano vikala na decu? Prsti obe ruke mi nisu dovoljni da nabrojim. Tako sramotno, ponižavajuće osećanje me oblije nakon izliva besa, ali često je veoma teško ne vikati. Kao da je vikanje jedini izlaz.

Nisam mogla ni da pretpostavim da bes takve vrste postoji, dok nisam postala mama. Niko ne priča o tome. Niko mi nije rekao, niti sam pročitala negde da ću biti u stanju da se toliko razbesnimNiko ne priča o osećaju koji nastupi nakon izliva besa. O sramoti, izolovanosti i ljutnji prema sebi. Taj decibel koji moj glas dosegne u momentu vikanja je poražavajuć.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Desiree Fortin (@theperfectmom)

Ne prepoznajem sebe nakon što me bes i visoke frekvencije napuste.

Odrasla sam sa ocem koji se borio sa besom. Stalno je vikao, a ja sam obećala sebi da neću biti takav roditelj svojoj deci. I naposletku, vidi me. Ne mogu da kažem da sam uspela.

Ali, odlučila sam da se promenim.

U poslednjih godinu dana, trudila sam se da se fokusiram na odgovor dece u stresnim momentima. Krenula sam na terapiju, počela da čitam knjige koje nude alate koji pomažu u borbi protiv besa i tenzije. Inspirisao me je Instagram, između ostalog (#hvalaboguzainstagram), i trudila sam se da izdržim u #bezvike izazovu. Osećam pozitivnu promenu u sebi, i oko sebe. Osaćem da sam sazrela.

Svaki put, i kada to kažem, zaista mislim SVAKI put, kada treba da krenemo negde kolima, deca se svađaju oko mesta sedenja. Taktika da im govorim gde će ko da sedi i pre nego što izađemo iz kuće je palila do sada, ali ne i juče.

Juče smo žurili. Strmoglavce smo ispadali iz kuće, dok sam komandovala ko će gde da sedi. Naravno da moj sin nije želeo da sedi u sredini, pa je počeo jedan dobri stari tantrum.

“Ne želim da sedim u sredini!” vikao je.

Imala sam brojnu publiku. Jedino komšije iz druge opštine nisu stigle na vreme da isprate predstavu. Dok sam vezivala drugo dvoje dece, a u sebi razmišljala kako bih sve njih vezala za krov, smireno sam odgovorila sinu koji se bacakao na asfaltu da ima izbor – ili ću ga ja uzeti i vezati, ili će ustati i sesti sam. 

Izabrao je da beži. Ja sam izabrala da jurim za njim. Komšije su napeto posmatrale. 

Uhvatila sam ga, podigla, dovukla do auta, pokušala da ga vežem. Opirao se, udarao, i vrištao. Osećala sam anksioznost kako mi se šunja i hvata za zglobove. Zašto je, pobogu, tako teško sesti auto i krenuti?

Zastala sam. Ostavila sam sve. Rekla sam sebi, “Samo diši.”

Udahni. Izdahni.

Meni lagano disanje ne dolazi prirodno. Morala sam da vežbam da dišem. Morala sam da vežbam da se sklonim, i uklonim, iz situacija iracionalnog tantruma.

Napokon sam mu rekla, “Držaću ti noge sve dok ti se telo ne smiri, jer me boli kad me šutiraš, a moram da te vežem, jer je to za tvoju bezbednost.” Naposletku je prestao da šutira, ali je i dalje vrištao.

Trajalo je to sigurno deset minuta, a ja sam, nekako, uspela da ostanem mirna. “Kada prestaneš da plačeš, vezaću ti pojas i idemo.”

Čekala sam, činilo se večnost sam čekala. Na kraju je prestao, i bio je spreman.

Stara, besna ja bi to odigrala drugačije. Plakala bih i vrištala zajedno sa njim, sasvim sigurno bi imala i napad panike, jer nikada nisam umela da odvojim anksioznost i strah.

Juče je bio napredak!

Jednom mi je neko rekao “Majčinstvo nas oblikuje u divna, svemoguća ljudska bića. Nismo samo mi ti koji oblikuju decu. Često nailazimo na ružno, na prepreke koje moramo da prebrodimo, na promene koje moramo da izvršimo. Oprostite sebi, izvinite se kome treba, recite deci da ih volite, i da će sledeći put biti bolje.

Zar to nije divno?

Često moramo da prebrodimo ambise roditeljstva i majčinstva kako bismo se promenile i sazrele. Osećam da ja sada prolazim kroz poslednje prepreke kako bih došla do odrastanja u roditeljskom smislu.

Zašto niko ne govori o majčinskom besu? Zašto niko ne dotiče tu važnu i tešku temu. Zašto niko ne govori o tim tenzijama i osećanjima koja parališu? Srećom, kada jednom naučimo da prevaziđemo ove teškoće, tu dolazimo do promene. Tu postajemo bolji ljudi, bolji roditelji, bolji sebi i ljudima oko nas.

Toliko dugo sam bila zatočena u zatvoru besnih rešetki. Ne mogu rečima da opišem koliko sam samu sebe nagradila voljom i trudom da menjam stare obrasce. Napokon osećam da sam slobodna. Doduše, nije uvek sve sjajno i bajno. Ali, svakako je bolje nego pre, jer sada imam alate za borbu sa sobom. Uvek imam i izbor, a opet uvek biram da budem ponosna sebe i da se izborim sa besom na pravi način.

Kako vama ide?

Izvor: @theperfectmom

Komentara
Loading...