ISPOVEST :Dobila sam bebu i postala užasna drugarica

Sve se mi promenimo kada postanemo mame, prema porodici, sebi i drugaricama. Neke od nas žele to da priznaju a neke i ne. Prenosimo vam iskren tekst jedne trostruke mame drugarici u kom će se neke od vas prepoznati. Podelite vaša iskustva na ovu temu u komentarima:

ISTINITA PRICA032

U nekom trenutku, kada nisam pazila, postala sam odvratna drugarica.Ona vrsta drugarice na koju ljudi počnu da se žale (i to puno) tokom večere kada prestanu da diskutuju o dešavanjima u rijaliti programima.

Ona vrsta grozne drugarice koja nikada ne odgovara na telefonske pozive. Ili emajlove. Ili na sms poruke. Ona vrsta drugarice koja lajkuje tvoj post na Facebook-u čim ga postaviš ali koja 20 sekundi kasnije ne odgovora na tvoju privatnu poruku. Ona vrsta drugarice koja je patetično nepouzdana.

Sigurno znaš o kom tipu drugarice pričam. To je ona koja uvek kaže: “Naravno, doneću tri salate na roštilj u subotu.“ A onda PONOVO zakasni i dođe samo sa flašom Coca-Cole (OPET) koju je pokupila usput. A onda ode ranije zbog bla, bla, bla (upiši bilo koji izgovor povezan sa decom). Ili još gore, samo se ne pojavi.

Imala si takvu drugaricu.  I ja sam imala takvu drugaricu. A sada, iznenada, JA SAM, dođavola, ta drugarica.

O Bože!

I nisam sasvim sigurna kako sam dospela u ovu situaciju.

Jer jednom sam bila divna drugarica. Sećala sam se svih važnih stvari. Tvog rođendana. Rođendana tvoje dece. Godišnjice smrti tvog oca. Imena šefa u kog si bila zaljubljena pre dve godine a koji je premešten u drugi grad. Sve sam otkazala da bih bila sa tobom tog subotnjeg popodneva kada je tvoj pas uginuo. Sredila sam ti CV kada si aplicirala za taj posao. Pomerila sam planine da bih nam obezbedila prvi red (ok, treći) za Princov koncert. Bila sam sva svoja i pouzdana. Slala sam rođendanske čestitke POŠTOM, ZA IME BOGA!

Ali to je bilo tada.

Sada sam duboko, duboko u rovu sa troje dece. I moja sposobnost da održavam prijateljstva je, čini se, izvetrila zajedno sa mojom sposobnosti da odem kod frizera. Ili da pričam telefonom sa bilo kim duže od 2min i 47sek. Ili da gledam bilo koju TV emisiju posle 20.30h a da ne zaspim u roku od 10 minuta.

Dok se mučim da držim pod kontrolom nabavku namirnica, kuvanje i pranje veša i još veša i još veša i sakupljanje 3 miliona komada %$*&^%# Lego kockica sa tepiha i da odsedim da odgledam omiljene emisije moje 4-godišnje ćerke koji NIKAKO DA SE ZAVRŠE i podojim moju bebu od osam nedelja dok hranim kašicom moje 18-mesečno dete, koju ono više voli da maže po kosi, i pokušavam da odrecitujem čitavu pesmicu mom 4-godišnjem detetu koje je OČAJNO da čuje…. e-mejlovi i sms-ovi od prijatelja i kolega i neke umetnice iz Njujorka koja želi da me stavi na listu za svoju izložbu samo pristižu.

Oni su kao vanzemaljci. Što više otvaram, odgovaram na njih i brišem – više ih ima. Osećam se kao Vil Smit u filmu „Dan nezavisnosti“. Okej, ne baš. Ne uopšte. Ali, shvataš šta želim da kažem.

Ni ne nadam se da ću ih sve pročitati. U stvari, ponekad – gotovo uvek – se ne nadam da ću ijednu pročitati. I veruj mi kad ti kažem da mene to nervira mnogo više nego što nervira tebe.

A onda, na kraju dana, kada su sva deca konačno zaspala i ja znam da bi trebalo da odgovaram na pozive, istina je da sve što želim da radim je da  sednem na krevet, gledam besmislenu televiziju i ne progovaram. Ugašena sam. Upotrebila sam sve svoje reči. Okej, to nije istina. Ali, rekla sam reči „ne“ i „ostavi to“ i „uh uh uh“ i „sad ću da ti dođem!“ oko pet miliona puta. Do 19h, nemam više ništa nikome da pružim koliko god to želela. Do 19h više ne mogu da podnesem ni zvuk sopstvenog glasa.

Ali nemoj misliti da ne mislim na tebe. Mislim. Pokušavam da ostanem informisana na Fejsbuku. Pratim tvoje novosti. LAJKUJEM tvoje slike, što je kao neki lenj način da ti pokažem da mi je stalo. Pokušavam da te zovem i držim zvonjavu čitavih 45 sekundi kada mogu. I još uvek navijam za tebe. Samo to radim iz moje kuhinje sa uznemirujućom količinom povraćke na mojoj pidžami (a sada je 13h i ja sam još u pidžami. Da li me pratiš? Moj život sada je zološki vrt.)

Ono čemu se zapravo nadam, dok plovim ovim novim teretom majčinstva, je da ćeš našem prijateljstvu dati privremeni odmor. Neku vrstu odmora posle duge službe. Znaš kako čekamo nekoliko meseci da počne nova sezona omiljene serije? E TAKO. Jer iako sam sada užasna drugarica, neće uvek biti tako.

Pronaćiću svoj izlaz iz magle. Počeću ponovo da spavam. Sakriću igračke svojoj ćerki.

Nemoj još da odustaneš od mene. Jer ću se vratiti sa osvetom. Obećavam.

Autor: Rebeka Sperou, mamamia.com.au

najboljamamanasvetu

Komentara
Loading...