Jedino lepo što pamtim iz bolnice je moje DETE! Posle toga se svašta nešto izdešavalo

Moj put do začeca nije bio lak. Nažalost započeli smo lečenje steriliteta. Imala sam produvavanje jajovoda na živo. Prošli kroz sve i svašta. I posle 50-ak testova ugledali smo dve crtice. Našoj sreći nije bilo kraja.

22.03.2015(mojoj mami je tada bio rodjendan) u 09:20 meni puca vodenjak, zovem verenika, obaveštavam ga da mi je pukao vodenjak, svekrva panično dolazi do mene, uzimamo pripremljenu torbu, i krećemo odmah u bolnicu. Stižemo u Višegradsku i na pregledu mi kažu da sam otvorena 1 prst. Pozdravljam se sa verenikom i svekrvom. Oni me ljube, grle i govore kako će sve to brzo da se završi. I da jedva čekaju da dodjem kući sa bebom. Dolazi sestra. Ja uzimam torbu i krećemo.

- Oglasi -

KREĆE BORBA 

Odvodi me na odeljenje za visoko rizičnu trudnoću, pravac u sobu. I kaže da će se sve brzo završiti. U toku dana na svakom pregledu doktori govore kako sam otvorena samo 2 prsta. Sutradan kada je bila vizita dolaze mi doktori i sestre. Dr. profesor Milos Petronijevic(načelnik odeljenja) mi saopštava kako nema veze što mi je pukao vodenjak i da bez plodove vode po novom istraživanju mogu da budem i šest nedelja!?

Mene odmah hvata neka panika, srce počinje ubrzano da lupa, znojim se, tresem. Kao da predosećam da nešto neće biti u redu
Prolazi 23 mart, ja nemam bolove, 24 mart isto tako, (samo da napomenem da sam 2x bila na porodjajnom stolu po 1o sati) 25 marta od ujutru dobijam bolove. Pregledaju me otvorena samo 2 prsta. Uveče oko 22h bolovi postaju sve jači i jači. Bukvalno se izvijam od bolova. Šetam, penjem se na krevet i umesto da ležim ja sam u kučećem položaju.

Odvode me u porodjajnu salu negde oko 00:30. Odmah trazim epidural(ali posle 10 ak minuta dolazi anesteziolog i kaže mi kako ne mogu da primim epidural jer primam fraxiparin) Uzimaju mi telefon, vredne stvari, klistiraju i priključuju na ctg. I od tad kreće pakao…
Molim sestre oko pola noći da mi donesu gusku jer mi se užasno piški. One se prave blesave. Ne obaziru se. Tek posle pete ili šeste molbe mi donose. Mislila sam da će mi bešika pući.

Dok sam ležala u boksu niko me nije obišao do prve vizite 26.03 u 08:00

Ujutru dolazi ekipa doktora, sestara i govore kako bi sve uskoro trebalo da bude gotovo. Oni odlaze, sestra mi uključuje buskopan; daje terapiju, i odlazi a meni kreću sve jači i jači bolovi. U ruci drzim ikonicu Bogorodice, u drugoj masku za kiseonik. Dolaze neke sestrice na praksu i da nije bilo njih ne znam šta bi bilo sa mnom.

Kreću bolovi sve jačeg i jačeg inteziteta, sklanjam masku, uzimam deo spavaćice, grizem(jer sam upamtila kad mi je mama rekla da dranjem neću postići ništa već samo gubiti snagu) jako, iz sve snage.. Prolazi kontrakcija spuštam ikonicu, puštam spavaćicu i padam u nesvest. Budim se, jedna od one dve sestrice me drži za ruku, steže jako, dok mi druga kvasi usne.. To je trajalo do nekih 15h. Oko 15h na ctg aparatu otkucaji bebinog srca prelazi 240. Ja počinjem da paničim jer je normalno da otkucaji budu do 160…

Počinjem da dozivam doktore sestre, niko ne reaguje. I ako ni glasa pre toga nisam pustila a bukvalno sam umirala od bolova.. Oko 15:45 zovem doktora koji je bio u sali , čini mi se da se zove Nebojša Marković, on se ne obazire, ne dolazi do mene, opet kontrakcija, opet padam u nesvest, budim se a oko mene njih 20-oro. Sto doktora, sto babica, sto studenkinja, sto devojčica iz srednje škole. Porodjaj komplikovan pa se okupiše svi oko zamorčeta kog do pre pet minuta niko nije pogledao. Uključuju mi šećer. Polivaju me vodom(jer sam upadala u delirijum).

Babica mi govori šta da radim, slušam pažljivo a u sebi razmišljam. Booože kakva li ću majka ja biti, da li ću biti dobra, požrtvovana, hrabra. Da li ću posle svega što me je zadesilo ostati pribrana. Da li ću roditi zdravu i pravu bebu? Babica kaže da sam otvorena 7 prstiju a da se beba zaglavila u porodjajnom kanalu. Prilazi doktor Aca Jovanovic, gura ruku, okreće bebu. Babica kaže da guram i da vučem šipku ka sebi…

I NA SVET JE DOŠLA MOJA LEPOTICA 

Eto, gotovo je. 16:00. Devojčica. Povika doktor. Krenuše da je masiraju. I posle par sekundi čujem najlepši glasić na ovom svetu.. Moja beba je zaplakala. Javila se… Stavljaju mi je na grudi. Počinjem da je ljubim i plačem. Govorim joj kako je željno očekivana beba. Kako mi je ulepšala život i da ću je voleti najviše na svetu. Odjednom podižem glavu, imam šta da vidim. Svi plaču. Doktori, babice, profesorka, studenti, učenice. Dr kaze da ne pamti da je neko imao tako težak porodjaj a da je sa toliko sreće dočekao svoje dete.

Pitaju me kako će se beba zvati, ja ponosno kažem Helena(blistava, sjajna). Odvodi je babica. Viče kako je teška 3 kg i duga 49cm… Dobija 9 na rodjenju.
Doktor Aca odjednom počinje da se dere… UF UF UF. Kreće da doziva doktore. Hitna operacija-ruptura materice..

Preživela sam sve. Hvala Bogu. Jedino lepo što pamtim iz bolnice je moje DETE! Posle toga se svašta nešto izdešavalo. Mozda ću nekad moći da napišem jos koju reč, rečenicu. P.S.Volela bih da ostanem anonimna. Hvala unapred. Pozdrav od nas dve..

BRAVO LAVICE !!! Hvala mojoj čitateljki na priči a malenoj Helenici želim divno i bezbrižno detinjstvo :* 

autor priče . anonimna mama 

izvor.devetmeseci.net

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NAĐE NA DRUGIM PORTALIMA !!

PROČITAJTE I OVE PRIČE SU OSVOJILE VAŠA SRCA

 

Komentara
Loading...