JOVANA KEŠANSKI : Mole se roditelji da pre nego što deci uvale tablete i telefone i povedu ih u tržne centre i spakuju tetama u igraonicu ih nauče sledeće
Mole se roditelji da pre nego što deci uvale tablete i telefone i povedu ih u tržne centre i spakuju tetama u igraonicu ih nauče sledeće
Šta je dan, šta je noć, a šta je podne. Dakle da barataju sa vremenskim odrednicama.
Onda da im pokušaju objasniti koje radnje se kad obavljaju.
Sledeće vrlo važno je da im objasne kako se ide ulicom, posebno noću.
Uz poželjnu opreznost, treba im reći da se tad ne urla pod tuđim prozorima, ne udara se u klupe, saobraćajne znake, ne urla se – ponoviti to nekoliko puta.
Ima beba, ima staraca, ima nas hipersenzitivnih, ima naroda koji radi, ima vremena i mesta gde i kada se to radi. Buka je zov seljaštva. Ako želite da vam dete bude seljo onda ništa.
Kada i ako počnete potomstvu da objašnjavate šta je kultura pre nego što se upustite u davanje blagoslova za TIk Tok sa devet, objasnite im šta je vreme odmora, šta je zgrada, kako se priča u zgradi, na ulici, u parku, kako se ponaša u prodavnici, školi, biblioteci, bioskopu, restoranu…
Verujte mi, kako se isplati biti lopov može da sačeka, ali naučiti dete ponašanju je obaveza.
Neće nigde pobeći silikoni, auta, nike patike (udri akcenat na e), neće postati kulturni i pošteni i odgovorni ljudi uz raznorazne jutjubere, majku mu, nisu vam jutjberi pravili decu, posvetite se, pričajte sa njima, objasnite im zašto se ne lomi klupa, zašto se ustaje u prevozu, zašto se javlja ljudima na ulici, zašto postoji kućni red, kanta, kandalaber, saobraćajni znak…
Zašto postoji sat…smešna sam sama sebi, kakva, ah, utopija, kakvi ideali, kakvo sviranje u ništa, ovde ćeš doći na predivnu pusti plažu, ovde ćeš sesti u divan restoran.
Ovde ima divnih parkova, znamenitosti, ali uvek je tu nepodnošljiva količina prostaka koji će svoju decu naučiti kako se najbolje savija saobraćajni znak, kako se odrasloj osobi otresito kaže duvaj ga matori, kako se ismeva bakica pogurenih leđa ili drug iz razreda u patikama koje nemaju utisnut žig roditeljskih kompleksa, kako se sedi u prevozu dok se deda svija na štapić nogama, kako se smece najbolje ispusti iz ruke a da niko ne vidi, kako se auto lakom obelezi zid, kako se piša uz drvo preko dana na javnom mestu, jer imaš *urac pa može i tako, kako se pljune na ulicu, kako svojatas sve što ti ćaća nije pravio… i dalje želim da odem odavde ne zato što mislim da su zdravstvo, pravosuđe, policija…u *urcu već zato što ne mogu da podnesem nepostojanje minimuma svesti o suživotu.
Ovde se javno dobro svojata kao privatno dobro, deca se mahom odgajaju telefonom, uče laktanju dok im ruka još viljušku ne drži kako treba, prostakluk je dominantan, ne može da se pobedi, vaspitanje je na dalekom 100. mestu, sebičluk, sopstveno dupe, sopstvena korist, sopstveni motivi…
Što vam teško učiti decu kako da se ponašaju?
Foto
pixabay