Kad ljubavi nestane, čemu život pod istim krovom

Nedavno sam bila u društvu dvoje meni dragih ljudi, na jednoj od klasičnih rođendanskih parada prepucavanja u ceni poklona i fotkanja da slučajno neki detalj ne bude ne objavljen, došli su skupa, bili su celo veče skupa a nisu bili ni blizu.

U okovima lepog ponašanja a tačno znam da su u braku više od trideset, a u mraku već petnaestak godina. Znam njenu stranu priče a i njegovu, samo ona to ne zna. No nije ni bitno, meni je bitno da im se priče podudaraju.

Da se nisu oženili, mislim da bi bukvalno crkli oboje. Sve je išlo po Božijim i ljudskim pravilima i zakonima. Svadba, karijera, djeca, kuća, vikendica, pas. Ma ram za sliku idealne porodice bez roka trajanja. A onda je puklo.

Oni više ne da se ne vole, oni se definitivno ne podnose(da ne kažem mrze) ali žive skupa.
I nije ovde niko nikoga prevario, nisu imali problema ni sa decom, oba sina su izrasla u dva zdrava i uspešna mlada muškarca, nisu živeli ni sa roditeljima pa da ih je zajednica razdvojila…ali sve to nije ni poenta priče. Poenta je u pitanju ”zašto su i dalje pod istim krovom a ne trpe si blizinu ?”

-Deca su porasla i prešla na maminu stranu. Svi mi koji smo prošli kroz razvod a imamo djecu, trebamo sebi priznati da djeca ”biraju stranu” i možemo se zanositi da sam ”baš ja” bolji roditelj. Da smo imali petlju pitati svoju djecu s’ kim bi da žive sigurna sam da bi mnoge mame ostale šokirane rečenicom ”ja idem sa tatom” ili obrnuto. Znači, deca više nisu razlog za ostajanje.

Ona neće da ide iz kuće, jer neće da mu je ostavi. On opet neće iz kuće jer to mu je ćaćevina, nek ona ide u svoje. Nakon toliko godina braka ”naše” se deli na moje i tvoje. Ili je to samo težak osećaj rastanka sa stvarima, slikama, glupim čašama za vino koje smo dobili od mame, a ona od njene mame na dan vjenčanja. Ili je to sat na zidu koji je dedo njegovog dede donio od nekud iz vražije matere. A sat više nit kuca, nit otkucava. Samo stoji na zidu jednako kako su njih dvoje od neke dobi ”stali” sa postojanjem onog famoznog ”mi”.

– Oboje rade, odavno svako troši sa svog računa. One zajedničke, plaćaju naizmjenično, po nekom prećutnom dogovoru. Svako sebi kuha, pere, mijenja posteljinu. Svako ima svoj TV. Ne pozdravljaju se, ne razgovaraju, sem kad se ponekad pojave tamo gdje su oboje pozvani. I tada dođu odvojeno ali ipak dođu, tek da izbegnu pitanje o ”onom drugom” .

ISKRENA SUPRUGA :Šta sam rekla mužu kad je rekao da me ostavlja zbog druge

Sad se zaista pitam, zašto oni i dalje žive skupa?
Gadno prokletstvo inata, tradicije, prijetnje, osude mahale ili jednostavno kukavičluk?
Bit će da je ovo zadnje. Strah od nepoznatog, od novog početka, od samoće.

Mislim da se svaki od tih strahova može pobijediti. Pa čija je to budućnost izvjesna? Početak je uvijek interesantan, zašto ne uživati u njemu. Samoća je nešto sasvim drugo od usamljenosti, znači do nas je da se odlučimo da li ćemo biti sami ili usamljeni. Stvari se mogu kupiti. Znam da smo skloni prebrzo sve i svašta nazvati ljubav ali je to ipak njeno Veličanstvo ljubav. Sreća, pa to je samo zrno koje kad se za sve drugo sami potrudimo odnekud sleti na vagu života i prevagne na jednu stranu.

10 Pohvala koje svaki muž želi da čuje ! 1 i 9 su najvažniji

Zašto su još uvek skupa pod jednim krovom a ne podnose se (da ne kažem mrze)?

Hajd što oni više ne vole jedno drugo, ali zar je moguće da ni jedno od njih više ne voli sebe? Svašta…
Prestati voljeti sebe, ne željeti spasiti sebe, probuditi se iz kome, disati tek reda radi…e to je već dijagnoza.
Volite se i pustite da vas neko voli onako kako to najbolje zna i ume…a ja …ja volim sve i se, ma hoću namerno.

(autor priče . Erna Dervišić

Meni muž ne pomaže oko dece, a vama? Zašto je tekst jedne mame iz Srbije zapalio internet!