KADA SE ŽELJA PRETVORI U (SASVIM DRUGAČIJU) STVARNOST1

0

Konačno sam uspela da sednem i napišem moje iskustvo porođaja. Naime, porodila sam se u Nemačkoj u fantastičnoj bolnici, ali sam užasno prošla. Htela sam da mame vide da nije uvek važno gde se porađaju, nekada stvari jednostavno idu loše i nije tome kriva određena bolnica, država ili društvo.

14658243_10208790227207048_1631098224_n

privatna arhiva mame Ivane

Ovo je moja priča 

16. decembar. Jutro je. Još nije svanulo. Čujem muža kako se sprema u kupatilu. Ustajem da uradim test pa da se vratim u krevet. Sutra treba da idem na gastroskopiju pa da se za svaki slučaj uverim da nisam trudna. Sigurno ću uskoro dobiti. Grudi su otečene, bole me,…stomak boli… Sutra ću najkasnije dobiti. Odlazim do toaleta. Radim test. Ostavljam ga na lavabou i odlazim da bacim omot. Vraćam se, uzimam test u ruke i vraćam se prema spavaćoj sobi. Ovlaš pogledam na štapić i vidim „Schwanger“ (trudna). Zastade mi dah, noge zadrhtaše, znoj me obli od glave do pete. Protrljah oči, pogledah ponovo… još uvek isto piše. U tom trenutku shvatam da me muž gleda i da mu nije jasno šta se dešava. Okrećem test prema njemu i on čita nalgas… Pogleda me zbunjeno i pita: „Koliko je pouzdan taj test?“ – „Skoro sto posto!“ Podigao me, stisnuo jako uz sebe i noseći me kroz stan vikao: „Dobićemo beeeebu!“

Sutradan mu je bio rođendan. Šteta što nisam uspela da sakrijem taj jedan dan, ali nakon toliko vremena iščekivanja, priželjkivanja i potajnog straha da do toga nikada neće doći, moje lice ne bi uspelo da sakrije ni minuta.

Usledeli su meseci teške trudnoće. Šest meseci povraćanja, užasan gastritis,…

Zatim, dva lepa meseca. Šetnja, pripreme za bebu, kupovina, … uživancija.

Deveti mesec… jedva sam čekala da prođe i da konačno ugledam moju princezicu. Da budem iskrena, jedva sam čekala i da se rešim ogromnog stomaka, da mogu ponovo da spavam na stomaku, da jedem šta hoću, da spavam kako hoću, da budem ona stara ja, da se vratim u svoju garderobu, u stare cipele, da ponovo nosim štikle, da ljudi vide mene a ne prvo moj stomak, da ponovo vozim… Mnogo toga sam želela.

Lažne kontrkacije. Skoro svako veče. Legnem u toplu kadu da vidim hoće li proći. I prolaze… svaki put. Termin je 21.8. Još koji dan.

18.8. (četvrtak) uveče. Muž i ja gledamo film. Namestio mi je sve jastuke koje smo imali u stanu kako bih uspela udobno da gledam. Napravio mi sendvice i grickamo kokice. Stigao me umor a on mora rano na posao. Slobodno je uzeo tek od ponedeljka (22.8.). Otišli smo u krevet. Ne mogu da se smirim pa mi masira stopala. Malo kasnije, Marko spava… ponovo kontrakcije. Nema veze, spavam i ja. Budim se. Boli me. Jako. Prošlo je. Spavam… Budim se. Boli! Palim aplikaciju za merenje učestalosti bolova. Svakih 5-6 minuta po 50 – 60 sekundi. Razbudila sam se. Nastavljam da merim. Razmak ostaje isti. Sat vremena kasnije – 23:30 – budim Marka kao i mnogo noći pre toga. Već zna šta mu je činiti. Odlazi u kupatilo, puni kadu pa mi pomaže da uđem u nju. Stavi stolicu pored kade i čeka da kažem da je prošlo. Međutim, ne prolazi. Pola sata ležim u kadi. Bol je intenzivniji. Marko, pospan sedi na stolici i pita da li hoću napolje iz kade. Klimam potvrdno glavom. Otvara ormar da se obuče i da me vodi u bolnicu. Međutim, meni se još ne ide. Znam da ću tamo predugo sedeti i čekati. Bolje mi je kod kuće. Setim se saveta drugih majki pa pokušavam još malo da odspavam. Ne ide… U 02:10 se i Marko budi jer počinjem da cvilim od bolova. Sad su na svakih 4 – 6 minuta. Uzimamo već spakovane torbe za bolnicu – njegovu, moju, bebinu. Od bolnice nas deli 200 metara, jedan kružni tok. Ipak, vozi me autom. Stižemo u bolnicu, penjemo se do porodilišta, jedva dišem… Ipak, ne bojim se. Znam da će proći i da ću uskoro upoznati moje malo čudo.

Priključuju me na ctg. 45 minuta. Bolovi do 80 maksimalno. Redovni.

Babica me pregleda vaginalno – jedan prst otvorena. Meni mrak na oči. Pa toliko sam bila otvorena ceo deveti mesec. Pitaju me da li hoću da ostanem ili da idem kući pa da se za koji sat vratim. Odlazimo kući. Marko spava. Ja ne mogu… bolovi sve jači i češći. Osam ujutro. Budim muža. Idemo pešice do pekare na doručak. Svakih par minuta moramo da stanemo dok bol prođe. Šetam, šetam, šetam… teško je, al’ mi rekoše da ću se tako brže otvoriti. U 10:30 smo ponovo u porodilištu. Bolovi do 100 na svakih 3 – 5 minuta. Babica me pregleda. Jedan prst otvorena. Horor! Očajno je pitam koliko će to još trajati. Kaže do večeras ćete se poroditi. Prošlo je već 12 sati redovnih bolova. Bojim se da mi ponestaje snage. Hospitalizuju me. Smem da se krećem samo po krugu bolnice. Muž i ja odlazimo dole da šetamo… dva sata šetamo pa sedamo da ručamo u piceriji. Hmm… nisam baš uspela da sedim. On je picu pojeo u nekoliko zalogaja a moju smo spakovali. Moram da ustanem…Ne mogu da sedim. Rekli su da dođem u 16 sati da me ponovo pregledaju.

16 sati, petak 19.8., bolovi nesnosni, jedan centimetar otvorena.

20 sati – ne mogu više da šetam po bolnici i dvorištu. Svi me u čudu gledaju. Misle već se porađam. Odlazimo ponovo na ctg i više mi ne pada na pamet da izađem odavde bez bebe. Bolovi užasni – do 130. Žene dolaze i odlaze sa zamotuljcima a ja se mučim bez pomaka. Dolazi babica – jedan centimetar. Teraju me da šetam. Muž se divi i ne veruje očima koliki intenzitet bola sam u stanju da podnesem.

22 sata – još uvek hrabro podnosim, dišem pravilno, ne vrištim… bolovi preko 140 na svaki minut. Ponovo stiže nova babica (neka tajlanđanka, nemački priča tako dobro da joj moraš čitati misli ako hoćeš da je razumeš). Centimetar otvorena. Skoro 24 sata su prošla. Da mi je neko rekao…

00:00 – zovemo babicu da mi odseče glavu (da, već satima tražim epidural ili carski rez, ali nema slobodnih anesteziologa) ako može jer ja više ne mogu. Ona po ko zna koji put objašnjava da se epidural ne daje pre nego budem barem 4 cm otvorena, inače usporava porođaj! Zar može još sporije?!?! Centimetar otvorena. Muž traži pod hitno da reaguju!

02:00 – babica me stavlja u kadu za porođaj. Kaže olakšaće bolove. Muž me drži za ruku, masira leđa, stavlja vruć peškir na mene jer je soba za porođaj ledena. Otvoreni prozori u sred noći.

02:20 – nije olakšalo bolove. Imam proliv (sve vreme mi muž daje energetske čokoladice da jedem, vidi da počinjem da se gubim).

02:50 – padam u nesvest između kontrakcija. Babica dolazi – jedan centimetar. Muž se dere na nju… kaže joj da se ne vraća bez anesteziologa.

03:30 – Kažem mužu da ću sigurno umreti… uverena da će se to stvarno desiti. Babica kaže da cele noći imaju hitne carske rezove pa ne uspeva da dođe do anesteziologa.

04:00 – Zahtevamo momentalno epidural ili ćemo ih tužiti. Centimetar otvorena.

04:30 – Anesteziolog pita zašto nismo pre tražili epidural. 30 sati je prošlo. Muž mora da izađe dok mi daju epidural. Bolovi na svakih nekoliko sekundi. Ne mogu da sedim od bolova. Gubim svest. Asistent me drži dok mi doktor uvlači kateter. Boli. Nogom prostruji ostar bol. Vadi kateter. Stavlja ga ponovo. Kaže za dvadesetak minuta ću osetiti olakšanje. Muž se vraća unutra. Istog trenutka tonem u san.

07:00 – Budi me glas nekoga ko mi se obraća. Doktorica. Kaže da mora da proveri koliko sam otvorena. Noge su mi teške i kao utrnute. Osećam ih, ali ne osećam bol. Diiivno. Još uvek centimetar otvorena. Kaže da moraju da ubrzaju porođaj i da je bebin puls opao. Moram da ležim na strani. Namestim se na desnu stranu, međutim, kao da me grom pogodio. Levom stranom tela osećam užasne bolove. Ponovo… dakle, ja sam ona (ne)srećnica kojoj epidural deluje samo delimično kad je na strani. Pokušam na levu, ne vredi, ista priča. Na leđa NE SMEM da se dete ne bi ugušilo. Trauma!

07:30 – doktorica dolazi da mi isključi epdural kako bismo ubrzali porođaj. Uključuje drip. Još uvek ne osećam pravi intenzitet bolova, ali počinjem da se plašim. Ctg pokazuje da bolovi skaču i do 170. ?!?!

Par minuta kasnije stiže druga doktorica i objašnjava da je beba izmorena dužinom porođaja pa moraju pod hitno da mi probuše vodenjak, kako bi došli do bebine glavice. Onda će joj iz glave izvući krv da u krvi provere koliko ima kiseonika.

Subota, 8 sati… dolazi mlada asistentica, seda preda me i nekim dugim iglama pokušava da izvadi krv… prvi pokušaj, drugi pokušaj,… Marko i ja se nerviramo. Treći pokušaj – nosi u laboratoriju. Vrati se i kaže da nije dovoljno. Mora još da izvadi. Ponovo bode. Odjednom mi prolaze užasne slike kroz glavu. Kako se moja bebica boji… odjednom je nešto bode, zaglavljena u karličnom delu, muči se. Nosi probu u laboratoriju. Vraća se i kaže da će doći starija doktorica pa će ona da joj izvadi krv. Marku se na licu vidi da bi ih najradije sve izgazio. Počinjem da osećam bol do daske. Više ne mogu da ležim, ne mogu da ćutim, ne mogu da dišem… bolovi su jači nego što bih ikada mogla da zamislim.

10:00 sati – otvorena sam. Svi su tu – Načelnik, doktorica, asistentica, dečiji doktor, babica… (U Nemačkoj nije običaj da svi oni budu na porođaju, osim ako dodatno platiš). Shvatili smo da se nešto dešava. Doktori se raspravljaju s babicom. Oni bi hitan carski rez a babica viče da je prekasno. Beba je već suviše duboko u kanalu. Strah za dete čini da počinjem da guram svom silom. Rađa se zver u meni. Bes! Teraju me na sve četiri kako bi se porođaj ubrzao.

12:20 – Doktor seče, uzima vakum! Doktorica se navalila svom težinom tela na stomak (nagnečila mi rebra), ja guram nadljudskim snagama…Vide glavicu, crnu kosicu…

12:30 – Marko dolazi do uzglavlja. „Schatz, glava je izašla. Još samo jednom i sve je gotovo.“
Tada nisam znalada je glavica izašla sa dva puta obmotanom pupčanom vrpcom, da je bila plava kao more i da je on mislio da nije živa. Gurnula sam nekom snagom za koju nisam ni znala da posedujem. Blago se nadvila poslednjim atomom snage i videla mala plava leđa. Nakon toga svest sam redovno gubila pa se mnogo čega i ne sećam. Znam da joj je Marko presekao pupčanu vrpcu, ali se toga ne sećam. Onda ju je onako plavu i umotanu doneo da vidim. Pomislila sam da nešto nije u redu s njom jer je bila tamno plava, izobličene glave (od vakuma) i otečena. Nije važno, važno je da je gotovo.

Odmah su je pregledali, stavili pod lampu i ubrzo je, ne plakala, nego vrištala. Dok su mi šili ranu, posmatrala sam Marka koji je plakao kao nikada pre dok je držao svoju malu devojčicu, pogled je stalno usmeravao gore i znala sam koliko je Bogu bio zahvalan u tom trenutku. Onda mi je prišao, malecku stavio na moje grudi, poljubio me i rekao mi: „Hvala ti što si mi rodila Noru.“

14686146_10208790220566882_232308295_n

Malo je reći „Za to se živi.“

PORUKA ZA SVE BUDUĆE MAME 

Želela sam da podelim sa vama moje iskustvo kako biste videli da se i u najboljim klinikama u Nemačkoj dešavaju žestoki propusti. Nikada ne znate kako će teći porođaj, ali nije ni važno. To dođe i prođe, bilo da je lako ili teško, dugo ili kratko, prođe… Na kraju ćete u rukama držati ono za šta se živi. I nemojte očekivati da odmah osetite svu sreću sveta, maksimalnu povezanost sa bebom ili slično… ja nisam. Prve dve nedelje sam plakala, razmišljala, premišljala… grozno sam se osećala. Izgledalo je kao da nikada neće proći taj užasan osećaj. A onda su prošle prve dve nedelje i moj život je dobio jednu novu dimenziju. Onu dimenziju u kojoj nije važno koliko spavam, da li sam isfenirana, šta sam obukla… Energiju više ne punim snom nego trenucima, trenucima u kojima me njene krupne okice gledaju dok siki, trenucima kada mi se od srca nasmeje, trenucima kada spokojno zaspi u mojim rukama. Dok ovo pišem, gledam moju Noru 7 nedelja staru i razmišljam kako bih za nju i Marka sve ponovo prošla. Ko zna, možda i hoću. 🙂 line9

Uf kakva priča . Prava lavica !! Bravo Ivana , sve ćeš ti to jednog dana zaboraviti imaš svoje blago pored sebe . Želim vam sve najlepše u životu a malenoj želim divno i bezbrižno detinjstvo . Hvala što si podelila ovu priču sa nama :*

autor priče :mama Ivana 

izvor. devetmeseci.net

I ove priče su osvojile vaša srca 

PRIČA O VASILIJI : VERA NADA I OSTVARENJE

NEVEROVATNA PRIČA HRVATSKE MAJKE ‘Trudnoća me je mogla ubiti. Ali ja sam jako htela bebu

PRIČA KOJA OSTAVLJA BEZ DAHA !! Koliko je odabir lekara bitan u trudnoći

Komentara
Loading...