Kako da realnim pohvalama i konstruktivnom kritikom podstaknem osećaj sopstvene vrednosti ponašanje deteta?

0

Ti si najlepša devojka na celom svetu, tvoj osmeh je nešto najlepše što sam video. .. ponašanje deteta. Sa ovakvim i sličnim porukama često želimo izraziti oduševljenje detetom, da se oseća posebno.

„Da li smo iskreni sa ovakvim porukama?“

 

Deca još više nego odrasli trebaju priznanje od njima važnih ljudi, žele da budu primećeni i pohvaljeni.

Brzo nauče na sve moguće načine privući pažnju, jer je njihova potreba da budu primećeni veoma jaka.

Svim roditeljima je poznata situacija kada smo u gužvi, a dete radi sve moguće nestašluke samo da bi privuklo našu pažnju.

Njemu je bolje biti kažnjen nego neprimećen, jer je tokom kažnjavanja roditelj s njim u kontaktu, čak i ako je neprijatan.

Ali kada je neprimećen, tog kontakta nema. Zato roditelji tražimo načine da dete dobije osećaj prihvaćenosti, primećenosti i pre svega osiguramo da je u kontaktu s nama.

 

Primećenost takođe izražavamo pohvalama.

Kod pohvala je važno da su realne. Dakle, da ozbiljno mislimo ono što kažemo, i da dete može razumeti šta mu poručujemo.

Pohvala može biti upućena detetu kao osobi, kada opisujemo njegove osobine: Sviđa mi se kako si uporan.

Divan si kada se opustiš i nasmeješ do suza. Sa ovakvim iskrenim i realnim pohvalama dete se oseća dobro, može biti ponosno na sebe i prihvata sebe onakvim kakvo jeste.

- Oglasi -

dete i majka
FreePik

 

Poruke usmerene ka ličnosti deteta oblikuju njegovu sliku o sebi i grade identitet deteta. Uticaju na samopoštovanje.

Upornim ponavljanjem ovakvih poruka, dete prihvata poruku kao istinitu i počinje da se vrednuje na taj način – počinje da veruje da je takav kakvim ga opisuju njegovi važni bliski.

Bilo da je to ohrabrujući, iskren, realan kompliment ili potpuno nerealni kompliment, pun nedostižnih ekstrema ili teškog sramoćenja.

Nerealni komplimenti, kao što je tvoj proizvod je najlepši što sam video, učvršćuju preteranu sliku koju dete ima o sebi; kritike usmerene na ličnost deteta, kao što si baš lenčuga, kakav si šonjo, luda glava… izazivaju sram, krivicu, sumnju u sebe i potpuno ga obezvređuju.

Kritika je na mestu kada želimo da skrenemo pažnju na ponašanje deteta koje želimo da prekinemo ili promenimo.

Kada želimo da napravimo promene, lakše je to učiniti u ponašanju nego u ličnosti. Zato kritike koje upućujemo detetu treba da budu usmerene samo na ponašanje, a ne na njegovu ličnost.

Ako želimo da dete promeni ponašanje, moramo biti uporni, konkretni (moramo reći šta nas smeta, kada i u kojoj situaciji nas je ponašanje smetalo), jasno i razumljivo reći (samo kažemo šta nas smeta i šta očekujemo i time ne rizikujemo da budemo pogrešno shvaćeni).

 

Nikada ne ignorišemo ponašanje deteta. Ponekad smo toliko razočarani i ljuti da uopšte ne možemo ništa reći ili učiniti. Možda želimo ignorisanjem pokazati da je prešao sve granice dozvoljenog.

Međutim, dete shvata ignorisanje kao odbacivanje njega kao osobe, u njemu se budi saznanje da nije vredno naše pažnje.

Osećaj vrednosti koji se gradi kroz stvarnu pohvalu i stvarnu kritiku, pomaže detetu da shvati sebe kao vrednog poštovanja, čak i ako ne radi uvek sve ispravno.

Da bi nas drugi voleli, ne moramo biti savršeni, najvažnije je preuzeti odgovornost za svoje ponašanje.

Foto FreePik

- Advertisement -

Komentara
Loading...