Kako se razvija empatija kod dece? Kako im pomoći da imaju saosećajnost za druge i kada se to kod dece razvija? Kada deca počinju da razumevaju kako se neko drugi oseća u nekoj situaciji?
Empatija je srž onoga što zovemo ljudsko – humano ponašanje.
Ona je i osnova za moralno ponašanje, za uzrastre odnose sa drugima, za ljubav pa i za profesionalni uspeh. Štaviše, empatija kod dece je ključ za prevenciju nasilja i drugih oblika surovosti.
Za početak, empatija počinje sa kapacitetom da se pogleda iz tuđe perspektive da se „uđe u cipele drugog“. Međutim, to nije samo taj kapacitet, jer mnogi ljudi imaju kapacitet da sagledaju iz tuđe perspektive ali ih nije briga za druge. Empatija uključuje vrednovanje tuđih perspektiva i ljudi i uključuje i saosećanje.
EMPATIJA JE SPOSOBNOST RAZUMEVANJA EMOCIJA DRUGIH LJUDI ALI I ODGOVARAJUĆIH NAČINA REAGOVANJA NA TE OPAŽENE EMOCIJE.
Kako deci pomoći da razviju osećaj empatije?
Deca uče da osećaju – posmatraju svet oko sebe, imitiraju i isprobavaju. Da bi naučila da osećaju, deci su potrebni uzrasni uzori. To su oni koji svoja osećanja izražavaju iskreno i otvoreno. Decu ne treba sputavati u onome što osećaju i ne treba da im branimo da izražavaju osećanja na adekvatan način.
Neurolozi potvrđuju važnost učenja kroz uzore. Pri svakom osećanju mozak se vraća na prethodna emocionalna iskustva. Zato deca moraju da imaju mogućnost da takva iskustva dožive, jer iz njih uče da osećaju. Da bi razvila empatiju neohodno je da to imaju u svom iskustvu i neposrednom okruženju. Važno je da imaju spektar emocija kako bi te iste prepoznali i razumeli kod sebe pa i kod drugih.
Učenje empatije je postepeni proces koji započinje još u najranijem detinjstvu. To je proces u kojem kroz „treniranje emocija“ i svakodnevno pružanje primera ponašanja punog empatije roditelji igraju vrlo važnu ulogu.
DECU NE TREBA SPUTAVATI U ONOME ŠTO OSEĆAJU I NE TREBA DA IM BRANIMO DA IZRAŽAVAJU OSEĆANJA NA ADEKVATAN NAČIN.
Kod male dece, oko druge godine, mogu se tek videti naznake ponašanja koje se kasnije može razviti u empatično ponašanje. Na primer – ako dete vidi majku kako plače može joj ponuditi igračku – poželeti da joj da nešto kako bi je utešilo što je možda i njega utešilo kada je plakao. I pored toga je pitanje da li u tom periodu razume osećaje majke ili je samo uznemireno načinom na koji se ona ponaša.
Oko četvrte godine dete počinje da povezuje svoje emocije sa osećanjima drugih. Na primer – dete primeti da je drugarica pala, može spontano da reaguje na empatičan način, i da priđe, pruži podršku i utehu.
Do ulaska u predškolski uzrast, dete već može početi da razgovara o tome. Takođe, može da razume i kako se drugi osećaju i kroz razgovor o hipotetskim problemima: na primer: „Kako bi se ti osećao kad bi ti neko uzeo tvoju omiljenu igračku? Kako bi se tvoj prijatelj osećao kad bi mu neko uzeo njegovu igračku?”. Pri tome potrebno je razumeti da je predškolskom detetu još uvek teško da se odvoji od vlastite perpsektive kako bi preuzelo perspektivu druge osobe.
- Oglasi -
EMPATIČNA DECA SU USPEŠNIJA I ZADOVOLJNIJA U ŠKOLI I U SOCIJALNIM SITUACIJAMA.
Tokom školskog uzrasta pa do adolescencije empatija se postepeno potpuno razvija i postaje deo osobe. Takođe, u tom periodu je moguće primetiti i eventualnu emocionalnu neosetljivost deteta. Ovo može biti važan pokazatelj njegovog ponašanja u odraslom uzrastu i može ukazivati na neadekvatan razvoj empatije. Sa osmogodišnjacima se već može razgovarati i o složenijim moralnim odlukama vezanima za to da osećaji drugih ljudi mogu biti različiti od njihovih vlastitih.
Roditelji se zabrinu ponekad zbog nedostatka empatije kod dece starijeg školskog uzrasta. Deca koja ulaze u adolescenciju (12-13 godina) često postaju izrazito orijentisana na same sebe – „postaju sebična“. Važno je znati da je to normalna i prolazna faza mladog adolescenta. Međutim, istovremeno je i dalje potrebno pomoći tom adolescentu da integriše empatiju u svoj normalni rast i razvoj.
KAPACITET ZA EMPATIJU DECI OLAKŠAVA POVEZIVANJE S DRUGIM ŽIVIM BIĆIMA. SPOSOBNOST DA SAOSEĆAJU SA DRUGIM ŽIVIM BIĆIMA DATA JE SVIM LJUDIMA.
Intenzitet saosećanja razlikuje se od čoveka do čoveka i zavisi od njegove osetljivosti. Nekada se na dečju osetljivost gleda sa potcenjivanjem: “ne budi tako osetljiv“, „plačljivko“, „plašljivko“, itd. Ipak, osetljivost deteta znači nešto pozitivno.
Empatična deca su uspešnija i zadovoljnija u školi i u socijalnim situacijama.
Zbog iskazane empatije imaju više prijateljskih veza u kojima se osećaju zadovoljno. To je zato što im prijatelji uglavnom uzvraćaju na podjednak način.
Deca koja nisu „naučila“ da budu empatična mogu izrasti u neosetljive odrasle osobe. U tom slučaju nailaze na velike poteškoće u stvaranju kvalitetnih veza s drugima. To je zato što ne prepoznaju niti razumeju emocionalna stanja drugih ljudi, pa posledično sa njima ni ne saosećaju.
Jedan od najefikasnijih načina za detetovo učenje empatije je empatično ponašanje njegovih roditelja. Kako roditelji postupaju sa detetom kada je uplašeno, tužno, kada padne, kada se raduje… Pomoć da se razvije empatija kod dece svakako zavisi i od toga kako roditelji reaguju na njihove doživljaje. Takođe je važno i koliko su zainteresovani za izražavanje emocija (pozitivnih i negativnih). Važno je pažljivo i aktivno slušanje te postavljanje pitanja koja će im pomoći da razjasne svoja osećanja i misli.
JEDAN OD NAJEFIKASNIJIH NAČINA ZA DETETOVO UČENJE EMPATIJE JE EMPATIČNO PONAŠANJE NJEGOVIH RODITELJA
Svako dete se rodi sa saosećanjem, nijedno sa surovošću.
Dečja surovost i nedostatak empatije je proizvod nasilja. Nasilje nisu samo batine ili različite vrste zlostavljanja. Kada su deca ostavljena sama i okružena prazninom ili su ponižena i potcenjena pogledima, rečima, ponašanjem… i to je nasilje. Kada ovakva iskustva za decu postanu nepodnošljiva, ta deca postaju bezosećajna.
Potrebno je da deca iskuse saosećanje kako bi mogla da saosećaju sa drugima.
Autorka teksta:
Vesna Bajković psiholog i saradnica Psihološkog savetovališta Udruženja RODITELJ