Veliki nedostatak male razlike medju decom je taj sto oboma podjednako trebaš a oboje imaju različite potrebe.
Oboje su mali i njihove potrebe su podjednako važne i teško je fizički stići sve. Sto je još bitnije oboje trebaju tvoje vreme, ljubav i pažnju, oboje hoce da se igras sa njima, oboje hoce tvoju posvećenost.
Onda se u tebi radja jedna velika azdaja- krivica! Strah da si jedno od njih zapostavila i krivica zbog toga. I veruj mi- nemilosrdna je!
To se događa apsolutno svaki dan. Bar je meni tako. Ljubim jedno pa trčim odmah da ljubim i drugo. Kad se obraćam jednom brzo se okrećem i drugom. Gledam da ih hranim istovremeno jer su onda koristi višestruke ali to nije uvek moguće. Prepodne tata izvede sina napolje dok ja ostajem kući sa cerkom ( ima tu obaveza i oko kuće) pa me onda grize savest zašto ga ja nisam izvela u park, hteo je da se igramo! Pa se naljutim na muza ni krivog ni dužnog i sledece dan ga ja izvedem prepodne dok on čuva cerku. Lako je pogoditi- onda me grize savest zbog nje jer je bila kenjkava i najlakše se smiri uz mene. Onda stanem pa mantram kako sam ja dobra majka, kako je sve ok, kako dajem svoj maksimum za oboje i radim sve kako treba.
Ne drži me to dugo, kreće mi nervoza oko popodnevnog uspavljivanja i frustracija zašto ne mogu oboje da ih uspavam ja vec opet jedno ja a drugo muž. Naravno dešava se da oni ne zaspu i da on mora na posao pa na kraju moram ja da ih uspavam oboje a to se nekad produži do u nedoba ili čak i ne zaspu pa se onda nerviram sto ih nisam uspavala, osecam se nemoćno i razmišljam koliko ce oni biti nervozni od nespavanja.
Ručak, pranje vesa, širenje vesa, usisavanje,čišćenje itd. Sve je to na nekom čekanju jer želim da se igram sa njima kad me zovu. Nekad oni budu na čekanju jer se u kući desi armagedon pa prosto moram da završim ono sto me čeka. U svakom slučaju eto opet aždaje. Osecam kako me steže osecaj da nesto nisam stigla. Pa odlazak napolje. Ni tu ne mogu sinu da se posvetim i da se igram čega on hoce jer je cerka u kolicima i trebam i njoj.
A najgore mi je nekako uveče. Uspavljivanje, maženje, ušuškavanje u krevet. Priča za laku noć. Jedno dete to preskoči sa moje strane. Trudim se da sve bude podjednako, da se svaki drugi dan muž i ja smenjujemo. Beba je sad u fazi da se samo kod mene uspavljuje a onda starije dete trpi. A mene pokida krivica! I trudim se da nju strpam u krevet pre njega da i do njega stignem ali teško jer spavaju u isto vreme. Pa zurim, trčim i nerviram se. Trošim se i kidam se. Tata je divan i tu je za sve. Priča priču za laku noć, mazi i ceska. I zbog toga mi je mnogo lakše jer radimo sve jednako.
Moj problem su naučnici jer još nisu izmislili kloniranje. To trenutno vidim kao svoje najbolje rešenje.
Do tad mi ostaje mantranje da je sve u redu, da stižem sve i da sam bas super mama. Da dajem svoj maksimum i da nijednom detetu ništa ne fali. Radila bih bolje da mogu, stvarno! Ali to je to, nema dalje. Iscrpela sam sve mogućnosti. Oni ce brzo porasti, znam. Neće se sećati tih sitnica o kojima ja brinem i neće im biti bitno.
Ja samo želim da se sećaju da je mama uvek bila tu za njih podjednako i da nema razlike.
A onu aždaju cu do tad već nekako ubiti…
Onda se u tebi radja jedna velika azdaja- krivica! Strah da si jedno od njih zapostavila i krivica zbog toga. I veruj mi- nemilosrdna je!
To se događa apsolutno svaki dan. Bar je meni tako. Ljubim jedno pa trčim odmah da ljubim i drugo. Kad se obraćam jednom brzo se okrećem i drugom. Gledam da ih hranim istovremeno jer su onda koristi višestruke ali to nije uvek moguće. Prepodne tata izvede sina napolje dok ja ostajem kući sa cerkom ( ima tu obaveza i oko kuće) pa me onda grize savest zašto ga ja nisam izvela u park, hteo je da se igramo! Pa se naljutim na muza ni krivog ni dužnog i sledece dan ga ja izvedem prepodne dok on čuva cerku. Lako je pogoditi- onda me grize savest zbog nje jer je bila kenjkava i najlakše se smiri uz mene. Onda stanem pa mantram kako sam ja dobra majka, kako je sve ok, kako dajem svoj maksimum za oboje i radim sve kako treba.
Ne drži me to dugo, kreće mi nervoza oko popodnevnog uspavljivanja i frustracija zašto ne mogu oboje da ih uspavam ja vec opet jedno ja a drugo muž. Naravno dešava se da oni ne zaspu i da on mora na posao pa na kraju moram ja da ih uspavam oboje a to se nekad produži do u nedoba ili čak i ne zaspu pa se onda nerviram sto ih nisam uspavala, osecam se nemoćno i razmišljam koliko ce oni biti nervozni od nespavanja.
Ručak, pranje vesa, širenje vesa, usisavanje,čišćenje itd. Sve je to na nekom čekanju jer želim da se igram sa njima kad me zovu. Nekad oni budu na čekanju jer se u kući desi armagedon pa prosto moram da završim ono sto me čeka. U svakom slučaju eto opet aždaje. Osecam kako me steže osecaj da nesto nisam stigla. Pa odlazak napolje. Ni tu ne mogu sinu da se posvetim i da se igram čega on hoce jer je cerka u kolicima i trebam i njoj.
A najgore mi je nekako uveče. Uspavljivanje, maženje, ušuškavanje u krevet. Priča za laku noć. Jedno dete to preskoči sa moje strane. Trudim se da sve bude podjednako, da se svaki drugi dan muž i ja smenjujemo. Beba je sad u fazi da se samo kod mene uspavljuje a onda starije dete trpi. A mene pokida krivica! I trudim se da nju strpam u krevet pre njega da i do njega stignem ali teško jer spavaju u isto vreme. Pa zurim, trčim i nerviram se. Trošim se i kidam se. Tata je divan i tu je za sve. Priča priču za laku noć, mazi i ceska. I zbog toga mi je mnogo lakše jer radimo sve jednako.
Moj problem su naučnici jer još nisu izmislili kloniranje. To trenutno vidim kao svoje najbolje rešenje.
Do tad mi ostaje mantranje da je sve u redu, da stižem sve i da sam bas super mama. Da dajem svoj maksimum i da nijednom detetu ništa ne fali. Radila bih bolje da mogu, stvarno! Ali to je to, nema dalje. Iscrpela sam sve mogućnosti. Oni ce brzo porasti, znam. Neće se sećati tih sitnica o kojima ja brinem i neće im biti bitno.
Ja samo želim da se sećaju da je mama uvek bila tu za njih podjednako i da nema razlike.
A onu aždaju cu do tad već nekako ubiti…
AUTOR TEKSTA