Zaboraviš sve muke kad dodirneš te malene ruke…..

Ja sam mama duginog deteta. Dugino dete je ono rodjeno nakon neuspele trudnoće, porodjaja. Jedna sam od žena koje su osetile bol gubitka nerodjenog deteta, i jedna od žena koja sada uživa u svom detetu.

13644105_1309118029116890_1091294573_n

foto . privatna arhiva

- Oglasi -

Imam 32 godine, mislila sam da se nikada neću udati, onda sam se udala i mislila da neću lako ostati trudna. 31.12.2014, plačem kao kiša jer sam dobila menstruaciju a želela sam bebu, 02.02.2015 jednostavno znam da sam trudna, osećam to. Naravno, mojoj i suprugovoj sreći nije bilo kraja, nismo mogli sakriti radost. Kontrola po kontrola, doktorka kaže podjite negde privatno, ne mogu dobro da vidim plod…. A na izveštaju napisala sumnja na uginuće ploda. Naravno, ja to nisam znala pročitati pa se istog dana uputili kod privatnika, gde saznajemo da je sa trudnoćom sve u najboljem redu. Dolazimo kući, presrećni, smišljamo imena za nerodjeno dete. Dani prolaze, niko srećniji od nas….
Ali jedne noći, budim se i govorim mužu, hajde upali svetlo, mislim da sam se upiškila, dok nisam ustala i ugledala krv na krevetu. Onda spremanje, pravac hitna, ja uplašena, bojim se da ne izgubim trudnoću, naravno hospitalizacija, nzm kako ali sam tu noć uspela da odspavam. Ujutru dolazi doktor, meni krvarenje prestalo. Ultrazvuk, sve uredno ali moram par dana da ležim. Onda progesteron, utrogestan, mirovanje, ležanje… Izadjem iz bolnice, nastavljam da uživam u trudnoći narednih mesec dana, dok jednog dana, uobičajenog dana, dok sam spremala ručak, sednem da odmorim i osetim vrelo između svojih nogu. Podjem do kupatila i imam šta da vidim, to je jarko crvena boja, to su slapovi, to su komadi, uspevam da sačuvam prisebnost i da se operem jer moram doktoru. Koliko ja perem toliko krv lije, zovem svekrvu da mi doda peškir, ona sva uplakana, uplašena, hoće da zove mog muža, ja govorim da ću ja. Izadjem iz kade, sa pet uložaka, jedva se oblačim,pozivam supruga da dodje jer moram kod lekara, pakujem torbu i nijednog trenutka ne puštam suzu, hoću da budem jaka, i spremna na sve.

Stižemo u bolnicu, moja doktorka ne može da dodje, dolazi druga, divno stvorenje, govore da se spremim za pregled, kako skidam veš tako ispada iz mene komad, govorim sebi, to je to, izgubila sam bebu..
Sestra mi govori da se ne plašim, da je to ugrušak, a koagulum ili kako već. Vode me na ultrazvuk, da provere otkucaje pre nego ista urade….
Kad tamo….na ekranu, jasno vidim plod koji se pomera, skakuće, okreće, srce ritmicno udara…. Osmeh se vratio na moje lice Odvoze me u sobu, gde ostajem da me prate, strogo mirovanje, samo do toaleta. I tako ja ležim, daju mi terapiju, pomalo krvarim ali govore da će stati, da nije opasno. Peti dan u bolnici, osećam, prilikom posete svog muža, da me je nešto jako zabolelo ispod stomaka, nikada pre nisam osetila takvu bol.
Prvo sam pomislila da je to zato što danima nisam imala stolicu od ležanja, međutim taj bol se javljao svakih sat vremena. Ništa neobično se nije dešavalo osim što sam na ulošku primetila tragove sveže krvi, tražila sam nešto protiv bolova, govorila da me jako boli ali samo sam dobila odgovor da istrpim, da je verovatno zbog stolice i da uzmem nešto za zatvor.

Molila sam da me klistiraju jer je bol počeo da bude sve jači i učestaliji. Javila sam suprugu da dodje jer mislim da imam kontrakcije, zato što je bol nailazio prvo na 5 min a zatim na dva. Sestri sam rekla da zove doktorku jer imam kontrakcije, na šta mi je odgovorila „pobogu gospodjo, kakve kontrakcije u 12 nedelji?“
Dobila sam injekciju protiv bolova, klistirali su me, i taman kad sam pomislila da prolazi, legla sam na krevet i odjednom kreću naleti vrućine pa hladnoće, govorim mužu, otvori prozor, zatvori prozor, mislim da ću umreti…. Neopisiv osećaj…samo odjednom osećam da nešto kreće da izlazi iz mene, govorim mužu da pogleda, da mislim da gubim bebu
. I dok podižem pokrivač, u tom momentu izlazi…suprug je video našu bebu,ako se to moze tako nazvati,i to je slika koju će pamtiti za života.
Odjednom se skupilo deset sestara, babica,.. A ja nikad jača, suprug plače a ja vičem na njega, govorim mu da ide kući ako misli plakati,ustvari nisam svesna šta se upravo desilo.
Dolazi doktorka,naravno,ona druga ,jer moja doktorka opet nije mogla,mora da radi kiretažu, velika je trudnoća. Sve stoički podnosim, nisam pustila nijednu suzu. Supruga sam poslala kući nakon što su me vratili u sobu,u samicu za mene te noći.
Verovatno nisam bila svesna šta se dogodilo, možda sam glumeći hrabrost, ustvari htela da što pre zaboravim,da ne boli. .

Nisam uspela, realnost me je brzo stigla. Celu noć sam preplakala,jecala, pitala se gde sam pogrešila…. Mislila sam da neću izdržati
I naravno da sam Izdržala, i tu noć i sledeća dva dana.. I susret sa doktorom koja se nije udostojila tri dana da udje u moju sobu a dolazila je u bolnicu, nego, sve to prodje.

Došla sam kući, dan noć imala bolove, plakala sam kao kiša .
Danju i ne toliko, ali uveče kad legnem pored supruga e onda uhvate emocije, plačem, pa sanjam, pa dozivam svog sina .
Ni dan danas ne znam kojeg pola je bila moja beba ali ja sam bila ubeđena da je dečak.
Stigli su rezultati sa patologije,hematom u samoj posteljici je uzrok spontanog,samnom je ipak sve u redu.

DRUGA TRUDNOĆA

Prošlo je dva meseca i moja menstruacija je izostala…. Bojala sam se trudnoće, bojala se svega svakog i svačega. Da, ja sam ostala trudna nakon dva meseca. Pomešalo se sve u meni, radost, tuga strah,ali naravno, želela sam da sve bude u redu.promenila sam doktorku i krenula na preglede u dispanzer.prve dve kontrole su bile dobre e kako je trudnoća bivala starija,tako je doktorka bila nezadovoljnija razvojem ploda.Jednom prilikom,u toku pregleda mi je rekla da beba zaostaje tri nedelje sa razvojem,e tu me je dokrajčila.Toliko sam plakala,jecala,da me je čuo ceo dispanzer a suprug je uleteo jer nije znao šta se dešava.Otišli smo odatle jer nam je savetovano da radimo kiretažu,i pošli kod privatnika,gde je ustanovljeno da se beba razvija baš onako kako treba.Još jednom sam imala traumu ali tog puta bogu hvala nisu pogodili.Otišla sam kod doktorke koja je radila kiretažu prvi put.Trudnoća je prošla savršeno, bez ikakvih problema, i jedva smo čekali da se porodim. Međutim, naša beba nije htela napolje.
Otkako sam prešla termin, svakodnevno sam išla ujutru i popodne na ctg, i ništa neobično se nije dešavalo. Kad je prošlo deset dana, doktorka je odlučila da izazove porodjaj, davali su mi prostine vaginalete, uključili indukciju, i tako tri dana i ništa, malo bolovi ali bez otvaranja.rekli su mi da ako se ne porodim do četvrtka uveče, u petak ujutru će raditi carski rez. Četvrtak ujutru, meni puca vodenjak, valjda od silnih indukcija, ali ponovo ništa. Ležim, čekam, molim boga da se završi što pre, ne mogu da izdržim više, dolazi doktorka, načelnica, babice, sestre, negovateljice…. I konstatuje se da je bebici krenuo naduv… Moja doktorka kaže da će tražiti hitan carski a načelnica(moja prva doktorka,jer sam je nakon spontanog,i nakon neljudskog ophodjenja promenila) da nije ništa strašno, da mogu da čekam prirodni porođaj. Naravno, moja doktorka se izborila i meni je hitno urađen carski rez,iako je anesteziolog pravio face i nije bio oduševljen idejom .

Na svet je došla moja princeza, zdrava, prava, lepa, najlepša, moje dugino dete, moja nagrada i moja uteha.
Sutradan kad sam ugledala svoje čedo, zaboravila sam na sve što se izdešavalo.
Ona mi je dala snage da se što pre dignem na noge. Već u petak, šetala sam hodnicima porodilišta, ali u subotu već kreće neka nemoć, dobila sam temperaturu, pritisak se pogoršao, počinjem da kašljem a rana boli nenormalno.
Kreću infuzije, pokušavaju da mi spuste temperaturu, pritisak a meni sve gore I naravno, u tom momentu čovek misli najgore.. pomislila sam na sepsu.
Najteže mi je bilo što ne mogu da dojim moju princezu i što svima donose bebu a meni ne. Subota veće, mene izoluju u sobi, i čekamo da vidimo kako će se odvijati situacija
Spuste temperaturu ali pritisak ludacki skače, ja se nerviram, bojim se..
Nedelja ujutru, dolazi internista, rade ekg, prate me i u nedelju veče me prebacuju u klinički centar, jer ipak tamo su stručniji, ima više lekara. I tamo tri dana ne uspevaju da mi spuste pritisak sa raznim tabletama ali uspevaju da otkriju početak upale pluća i da sam Pozitivna na virus gripa. Nedostajala mi je moja beba, nisam je pošteno ni omirisala .
Ali zbog nje sam odlučila da se smirim, i ozdravim što pre.
Čim sam prestala da se nerviram, pritisak je došao u normalu.

Svakog dana sam se izmuzala, na tri sata, da sačuvam mleko za moje dete.
Izašla sam konačno iz bolnice i otišla sa suprugom po bebu u porodilištu. I narednih sedam dana nisam smela da je dojim zbog terapije ali sam se trudila da joj sačuvam mleko. I uspela sam, ali ne zadugo. Plakale smo obe, ona što je gladna nakon dojenja a ja što nemam dovoljno da je nahranim.

Mesec dana smo pokušavale… I evo nas sad na formuli, ništa nam ne škodi, napredujemo ,Moja duša sada ima četiri meseca, vesela je i zadovoljna beba. Uživamo u svakom trenutku sa njom.

PORUKA ZA SVE BUDUĆE MAME

Želim da poručim svim budućim mamama, da se ne brinu, sve se preživi i sve prodje. I svako loše ima svoje dobro. Ja jesam preživela svašta ali iskreno, jedva čekam da prodje malo vremena i da ponovo ostanem u drugom stanju. Želim da moja devojčica ima brata ili sestru .ljubimo vas puno nas dveline9

Bravo ova majka je prava lavica . Veliko hvala mojoj dragoj čitateljki na priči . Želela je da ostane anonimna i ja to poštujem . Želim joj da što pre zaboravi tu bol i da bude iza nje , i da svaki dan uživa sa svojom malenom princezicom njenom dugom :*

Autor teksta – anonimna mama

izvor.devetmeseci.net

ŠALJITE NAM I VI VAŠE PRIČE U INBOX STRANICE DEVET MESECI U MAMINOM STOMAKU

POTREBNO JE : NAPIŠITE NAM PRIČU , NASLOV PRIČE , PORUKU ZA SVE BUDUĆE MAME I JEDNU FOTOGRAFIJU . PRIČE MOGU BITI JAVNE , ALI UVEK MOŽETE DA OSTANETE I ANONIMNE ZA JAVNOST .

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !!

Drugi su čitali i ove priče

 

 

 

 

Save

Komentara
Loading...