Malo koji roditelj će ikada u svom životu reći da ne voli svoje dete. Ipak Deci ljubav (ni)je dovoljna.

Malo koji roditelj će ikada u svom životu reći da ne voli svoje dete.

Ipak, to nam ne govori ništa o tome koliko se dete oseća voljeno.

Gotovo sve što zna o ljubavi dete će prvo naučiti od nas – kako se ljubav ponaša, kakav je njen dodir, kako zvuči i kako izgleda.

Potreba za odnosom je prirodna i elementarna ljudska potreba, i iako celog života rastemo i razvijamo se u okvirima različitih odnosa, onaj prvi, koji uspostavljamo sa glavnim starateljem često boji sva naša kasnija iskustva.

Šta se dešava kada taj prvi odnos nije dovoljno dobar?

Da li je moguće ispraviti propuste koji su nastali u kritičnim fazama razvoja ili ćemo i kao roditelji i kao deca zauvek trpeti posledice nedostataka iz detinjstva?

Na ova i slična pitanja odgovor nam pruža nekoliko teorija koje ćemo vam ukratko predstaviti u ovom tekstu:

Deci ljubav (ni)je dovoljna

  • 4 Tipa afektivne vezanosti
  • Siguran obrazac afektivne vezanosti
  • Ambivalentan obrazac vezanosti
  • Izbegavajući obrazac vezanosti
  • Dezorganizovani obrazac afektivne vezanosti
  • Kako da dete zna da je voljeno – 8 relacionih potreba
  • Zaključak

4 Tipa afektivne vezanosti

Ljudsko iskustvo odnosa je beskrajno raznoliko. Ipak, sve to bogatstvo različitih doživljaja odnosa vrlo se jasno može podeliti u četiri kategorije.

Četiri obrasca vezanosti prvi je opisao psiholog Džon Bolbi. Tema Bolbijevog naučnog interesovanja bio je emocionalni razvoj ljudi.

Svoju tvrdnju da kvalitet veze sa majkom (ili drugom osobom koja brine o detetu) na početku života, predstavlja bazu za sve kasnije odnose i utiče na razvoj celokupne ličnosti Bolbi je potvrdio različitim empirijskim istraživanjima.

Dopunjujući svoju teoriju saznanjima iz raznih komplemetarnih naučnih disciplina Bolbi je došao do zaključka da je svakom ljudskom biću urođena potreba da u odrasloj osobi pronađe sigurnost, zaštitu, ljubav i pažnju kao i da je ta potreba jednako snažna kao potreba za vodom i hranom.

Od toga koliko je majka (ili glavni staratelj) osetljiva na dečje potrebe i koliko adekvatno odgovara na njih zavisi kvalitet veze koju će dete imati sa njom.

U zavisnosti od ostvarenog kvaliteta te veze prepoznajemo jedan siguran i tri nesigurna obrasca vezanosti:

  1. Siguran obrazac afektivne vezanosti

Ukoliko je majka emocionalno dostupna, prisutna, stabilna i dovoljno senzitivna da prepozna dečje potrebe i ima kapaciteta da adekvatno odgovori na njih, dete se u tom odnosu oseća sigurno.

To su majke koje dosledno reaguju na detetov plač, umeju da razaznaju kada dete plače jer je gladno a kada jer traži pažnju, koje osećaju kada je dete uznemireno i nude mu utehu kada je to potrebno.

Iz ovakvih odnosa odrastaju emocionalno stabilni ljudi, velikog kapaciteta za empatiju.

Takva deca su često omiljena u kolektivima jer se druga deca osećaju lepo u njihovom društvu.

I kao odrasli lako uspostavljaju odnose i grade trajne veze, a u slučaju razočarenja u odnos ne ostaju predugo zarobljeni u procesu tugovanja i ne gube veru u ljude.

  1. Ambivalentan obrazac vezanosti

Ukoliko je majka čas odstupna a čas ne, dete čas dobija zadovoljenje svojih potreba a čas ne, ono nema kapaciteta da pojmi zašto se to dešava i često u vrlo ranom dobu zaključuje da sa njim nešto nije u redu.

Ova deca postaju preokupirana odnosom sa majkom, koji odvlači svu njihovu pažnju.

Često su to “lepljiva” deca koja teško podnose razdvojenost od majke, ali im ni njihovo prisustvo ne donosi mir.

Majke ovakve dece su najčešće anksiozne i pune briga i ne raspolažu emocionanim kapacitetom da detetu pruže sigurnost.

Ovakva deca potrebu za sigurnim odnosom tokom odrastanja često projektuju na vršnjake, a kasnije i na partnere preterano i opsesivno se vezujući za njih.

Izuzetno su senzitivni na najsuptilnije signale odbacivanja i skloni preuranjenom, neadekvatnom tumačenju raznih ponašanja i signala parnera u odnosu.

  1. Izbegavajući obrazac vezanosti

Kada su roditelji, staratelji, ili drugi značajni ljudi stalno emocionalno nedostupni i ne reaguju na potrebe deteta za sigurnošću i validacijom, dete se oseća zanemarano.

Kada se detetova osećanja i potrebe konstantno ignorišu, dete nema mnogo izbora osim da zaključi da njegove potrebe nikada neće biti zadovoljene.

U ovoj situaciji dete često odustaje od pokušaja da uspostavi vezu sa značajnim drugima ili odustaju od vlastitih potreba otupljujući osećanja.

Ova deca se lako osećaju izolovano u kolektivu, teško se povezuju sa drugom decom ili se povezuju samo površno.

Kao odrasli, kako osećaju da bliskost u odnosu raste tako imaju sve veću potrebu da se udalje ne bi li se zaštitili od prvobitnog doživaljaja odbačenosti koji su imali sa majkom.

To su deca koja obično rano deluju izuzetno samostalno i nezavisno, a kao odrasli smatraju emocije patetičnim i tako se brane od doživaljaja sopstvene ranjivosti.

  1. Dezorganizovani obrazac afektivne vezanosti

Svaka detetova reakcija na dostupnost veze sa majkom zapravo predstavlja pokušaj organizacije tog odnosa.

Kada značajni ljudi u životu deteta kažnjavaju dete, posebno kada dete ispoljava neku relacionu potrebu, za dete je to posebna vrsta traumatskog iskustva koje ono proživljava celim telom.

Ova nepredvidivost, neorganizovanost odnosa je duboko uznemirujuća za dete.

Ako je osoba od koje dete zavisi ista ona osoba koja dete konstantno bezrazložno kažnjava, onda će detetov doživljaj telesnih senzacija, afekta, potreba i odnosa biti duboko zbunjujući.

Ova osobe nose u sebi fizički, intenzivan implicitni strah od kazne i jednu bolnu zbunjenost vezi sa svim vrstama odnosa.

Često su to porodice u kojima postoji alkoholizam, emocionalno i fizičko zlostavljanje i drugi disfunkcionalni obrasci.

Kako da dete zna da je voljeno – 8 relacionih potreba

Ljubav nije samo reč. Da umeju da nam kažu, bebe bi nam to odlično objasnile. Ali bebe ne govore našim jezikom, njihovo iskustvo voljenosti zabeleženo je u fiziologiji njihovog tela i naš je zadatak da naučimo njihov jezik. Psihoterapet Ričard Erksin tokom 50 godina staža rada sa klijentima izdvojio je osam relacionih potreba koje svi mi težimo da zadovoljimo kroz nama značajne odnose.

Relacione potrebe su potrebe koje izražavamo u interpersonalnim odnosima.

One nisu osnovne fiziološke potrebe, kao što su to hrana, vazduh i voda već su suštinski elementi odnosa koje gradimo sa drugima i od kojih nam zavisi kvalitet života kao i kvalitet odnosa koji zauzimamo prema sebi. Relacione potrebe su sastavni deo univerzalne ljudske želje za bliskošću i sigurnom vezanošću.

One uključuju:

  • potrebu za sigurnošću,
  • potrebu za validacijom, afirmacijom i osećajem važnosti u vezi,
  • potrebu za prihvatanjem i zaštitom od strane stabilne i pouzdane druge osobe,
  • potrebu za potvrdom ličnog iskustva,
  • potrebu za samodefinisanjem
  • potrebu za uticajem na drugu osobu,
  • potrebu da drugome budemo potrebni i
  • potrebu da izrazimo ljubav.

Kada se dete pored vas oseća sigurno, važno, prihvaćeno i zaštićeno ono oseća da je voljeno bez obzira da li mu to kažete jednom mesečno ili više puta dnevno.

Zaključak

Kvalitet odnosa nam u velikoj meri diktira kvalitet života. Rađamo se u odnosu, kroz odnose rastemo i razvijamo se celog života.

Svaki propust u odnosu se može nadoknaditi kroz neki drugi reparativan odnos i zato je važno prepoznati obrazac vezanosti iz koga potičemo kako bismo mogli da svesno gradimo kvalitenu bazu za život svoje dece, kao i da upravljamo vlastitim odnosima koji su nam važni.

Istraživanja ukazuju na to da se obrazac vezanosti prenosi s generacije na generaciju sa velikom učestalošću – drugim rečima mogućnost da ćemo vlasitoj deci umeti da pružimo ono što nikada nismo imali u emocioanlnom iskusutvu nije velika, osim ukoliko svesno ne radimo na tome.

U tome je zapravo velika mudrost izreke “dobra je ona mama kojoj je dobro”.

Foto pixabay
Autor/Izvor ubuntucentar
Komentara
Loading...