Dugo sam se dvoumila da li da napišem svoju priču carskog reza.
Duga,bolna, ali i srećna ipak .Eh ,ovako 2.februara 2015.saznala sam da sam trudna, mojoj sreći nije bilo kraja, muž i ja presretni,u oblacima,prva beba na pregledu već čujemo otkucaje srca mog malog lava, ja plačem od radosti,muž se trese .Odlučimo trudnoću voditi privatno, da bi mogla gledati svoje malo čedo kako raste .
Svaki mjesec smo željno čekali naš termin, naravno muž je uz mene uvijek bio..Trudnoća uredna, ja se super osjećala,radila,bila aktivna svo vrijeme,osjećala sam da ja to sve mogu,a i po pričama žena, kreći se što više,lakši će porod biti, baš sam se trudila.Kad sam ušla u 9 mjesec, otvarila sam trudničko bolovanje da bi sredila kuću. Ja ipak to mogu,i tako, krečenje,čišćenje, spremanje bebine odjeće i svega ostalog….
Termin se bliži, 30.9. Čekam taj dan, dolazi i ništa,bebac ipak neće vani. Svaki drugi dan odlazimo na ctg,ali ni kontrakcija, niti sam otvorena ,ma nista .Bliži se moj rođendan,kontam u sebi, a i željno sam priželjkivala da moj sin izadje na mamom i rođendan i da mi bude najljepši i najbolji poklon u ovih moji 25 godina,ali opet ništa. Vikend,subota 3.10. opet ja sa čišćenjem kuće,usisavanje,veš i sve ostalo,spremam pitu,i ništa,ja se super osjećam ? Subota veče nam je rezervisana za zvezde granda, odgledasmo ja i moj mužić i to, ali opet ništa. Idemo u krevet, rekoh mu. Zaspasmo mi, kad oko 1: 30 budi mene toalet. Ustajem, idem do toaleta,kad hop,nešto mi curi, završim,vratim se u sobu, budim muža,kaže on, ma nije ništa,ajde ti spavaj. Hoću da legnem, kad pufff, česma puštena, ne prestaje, vodenjak pukao….
Plačemo mi od radosti, govorimo dolazi nam beeebaa još malooo 🙂
Zovem doktora,kaže ako nemaš bolova,neka te kući,odspavaj,pa dodi ujutru u 8, a ako te zaboli puno,zovi me. Kontam u sebi, gdje mogu spavati,od silnog uzbudenja . Odlazimo u dnevnu sobu, gledamo tv,ja super….Ne spavamo,oko 3 krenuše meni bolovi,oni tupi kao pred menstruaciju….Uhh,oko 5 postaje neizdržljivo, zovemo mi doktora,u bolnicu ćemo…
Nedjelja,4.10. ujutru u 6 sati dolazimo u bolnicu, doktor nas čeka, pregleda me,kaže prst otvorena, ti se smjesti,to je polako krenulo,budi jaka….Muž kući,ja u sobi, tamo me dočekuje moje mama poznanica, i ona je pred porod. Smjestim se,kreću sve jači bolovi, ne dam se,šetam po sobi, molim svog sina da izadje, ali ništa. Meni sve gore, osjećam se loše,nemam snage za hodati, počinjem povraćati, sestra me zove pregledati,ja ne mogu da hodam,galami ona mene. Ništa i dalje prst otvorena, vrati se u kupatilo,povraćaj,u sobu,nit mogu hodati,niti sjediti…Dolazi doktor da me obidje,pregleda,i ništa. Govorim mu da se osjećam slabo,kaže moraš biti jaka,reko nije mi dobro,mjere mi temperaturu,povisoka,tlak povisok…daju mi injekciju protiv bolova. Ne pomaže ništa,dolazi sestra oko 13:00 da mi opet sve izmjeri,ništa bolje nije….uključuju mi drip,bolovi neizdržljivi,ležim,molim boga samo da moja beba bude dobro .
Oko 14: 30 sati donose ctg u sobu,priključuju mi ga, hmmm vidim nešto nije uredu, gledaju se doktor i sestra. Čujem i otkucaje,ne djeluju mi dobro,pitam sestru šta je,kaže ma nešto nam nije ok ovaj ctg….I tako, prodje sat, ja umirem bukvalno, dolazi doktor oko 16:00 kaže moramo raditi hitan carski….Govorim mu radi šta hoćeš, samo mi pomozi,olakšaj,da beba bude dobro.
Zovem muža,dolazi i on,ali čekamo ostalu ekipu (hirurge,anesteziologe,jos sestara) ja jedva trpim.
Prolazi 18:00 vode me u salu,muž me hvata za ruku,kaže budi jaka, bit će sve dobro. Stavljaju me na sto,vidim masu i ljudi oko sebe, vežu me,ispituju, ja nemam snage nizašta.
Budim se u 23:30, jos osamućena od anestezije,gledam nemam stomaka ali imam moje čedo,sad će mi ga donijeti. Dolazi sestra, pitam za svog sina, kaže ti odmaraj,beba je nahranjena, spava,spavaj i ti. Ali ne plače,ne čujem ništa, ali kažu spava.
Budim se u 23:30, jos osamućena od anestezije,gledam nemam stomaka ali imam moje čedo,sad će mi ga donijeti. Dolazi sestra, pitam za svog sina, kaže ti odmaraj,beba je nahranjena, spava,spavaj i ti. Ali ne plače,ne čujem ništa, ali kažu spava.
Zovem muža,kaže doci ce,dolazi,govori da mi je već bio, i da ne može da me probudi,grli me,govorim mu beba spava,jedva čekam da ga vidim,on šuti, brzo mu govore da mora ići.
Sutra ujutru oko 6 dolazi muž, onako tužan, govorim mu nisu mi dali još bebu,potom dolazi doktor da vidi kako sam, kaže čujem pitate i za bebu, moram vam reći, beba je poslana u kantonalnu bolnicu (70-ak km od mene ) nije bio dobar, slabo disao, slabo srce kucalo, nije proplakao, nagutao se plodne vode, hitnom je odvezen, zvali smo bolnicu, stanje je ok….Plačem, svijet se okrece oko mene, i plačem, plačem, hoću svojoj bebi…juče je bio stomaku,lupkao me, a danas ni stomaka,ni njeg kraj mene…Patnja me obuzela, u depresiju pala, razmišljam o svom lavu,kako mi je,kako se on osjeća otrgnut od mene, odveden, nije me osjetio nimalo, ni ja njeg…sve prolazi kroz glavu….Ali borim se, želim da što prije se oporavim da idem svojoj bebi, da ga vidim prvi put. Prodje ponedjeljak, onako s malo bolova,dolazi utorak,stajem na noge,uh teške muke,al samo molim boga da mi olakša muke,bolove,da idem sinu..Forsiram ja sebe, i trudim se hodati.
Srijeda ujutru,doktor u viziti, pitam ga da me pusti da idem bebi,govorim da se dobro osjećam, da želim da idem…I odlazim, sva sretna, muž dolazi,u auto i voziiimo ☺ ja preuzbudena,nema riječi da opiše moje osjecaje, …Dolazimo na pedijatriju te bolnice, kaže sestra dodji da ti pokažem tvoju bebu,oduzimam se,kontam vidjet ću svog lava, suze mi krenuše,ulazimo u sobu,kažem to je čedo moje…..plačem,plačem od sreće,radosti,ovo je moje,moja beba,moj cijeli svijet.Ne mogu da ga uzmem,ne mogu da se sagnem,nemoćna sam, boli me rana, molim sestru da mi ga da ljubim ga, govorim mu osjećaš li me,nisi više sam lave moj, i nikad više nećeš biti sam.
Naredna jos dva dana nisam se odvajala od njega,gledala ga kako spava, kako ga hrane, presvlače,a ja ne mogu ništa, uglavnom pazile su mog lava dobro.
Nakon dva dana nas puštaju kući,bebac dobar, jak, čvrst.
Nakon dva dana nas puštaju kući,bebac dobar, jak, čvrst.
On mi je dao snage da se borim, da ne osjetim bolove reza, I da budem čvrsta i jaka. Evo,već nakon 6 mjeseci on je zdrava beba,vesela,a ja najsretnija mama na svijetu, jer imam nešto najvrednije u životu. Carski rez je oziljak koji sad samo vidim,i sretna sam zbog njega, ma najsretnija ?
Svi oni koji su pročitali moju priču,hvala vam veliko.❤
Još jedna hrabra majka !! Još jedan borac i ona i njeno dete !! I ova priča me je baš rasplakala ko malo dete . Želim malom Lavu divno i bezbrižno detinjstvo a mami da uživa u svakom danu u svakom trenutku sa njenim Lavom jer on je pravi Lav :*
- Oglasi -
Hvala na priči !! Mama je želela da ostane anonimna i ja to poštujem
SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVO DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !
izvor:devetmeseci.net