– Bila je zima, 10 januar. Moj tata me pozvao da dodje po nas da se djeca malo igraju. Imam dvoje djece. Djecaka tada od godinu i po i devojčicu od 3 godine.
Bila je zima, 10 januar.
Tata je došao po nas malo smo bili i vratio nas je kuci. Bilo je podne, ušli smo u stan, djeca su se igrala u sobici njihovoj, i ja kontam odoh oprati kosu pa ću ih uspavati, taman će se još malo izmoriti, lakše će zaspati.. Ušla sam u kupatilo, raščešljavam se jer imam kovrdzavu kosu i to je procedura, ne zaključavam nikad kupatilo kad sam sa djecom nit inače. Čujem vrisak devojčice ‘mama mama nema braata’.. Odjednom mi je srce počelo da lupa i govorim joj nemoj da plačeš i jurim kroz stan tražim ga, i pitam je gdje jeeee? Kaže mama pao je ovdje.. Mrak mi je pred očima već, živimo na 4 spratu manje zgrade tj to je zadnji sprat.. Govorim njoj ostani tu sad će mama da dodje..
Silazim niz stepenice, preskačem ih, da mogu u tom momentu bi ih sve preskočila, poletila bih ne znam…. Izlazim iz zgrade i sad moram okolo da prodjem do tog dvorišta iza, guram auta, trčim a kao da ne trčim.. Isto u san Vjerovatno vam se dešavalo da trčite od nekog a vi kao usporeni snimak, tako mi se desilo.. Trčim i molim boga samo da plače da ga vidim da je živ. Uh, i sad drhtim dok sve ovo pišem..
Prilazim mu, on kleči i udara glavom (imao je običaj kad je ljut nešto tako udara glavo kao od pod, kad nije po njegovom) ja to kad sam vidjela da on udara nije bilo kraja mojoj sreći, niko srećniji nije bio.. Jer sam shvatila ok je. Nije mu ništa. Uzimam ga i trčim penjem se u stan, da zovem muža da dodje po nas da ga vodim na hitnu.
U tom momentu izlazi momak koji držao u sklopu zgrade kafić i pita me komšinice da li treba pomoć, rekla sam mu da ne treba sad će muž po nas. Popela sam se u stan, stavila mu šal na čelo da zaustavim krv jer je rasjekao celo padom. I čekam muža. Silazim dole on je za 4 min stigao tako mi se činilo. Ušli smo u auto, muž je ovako inače paničar, samo sam mu rekla vozi ne govoreći mu ništa šta mu se desilo.
U tom momentu sam sama sebe ubjedjivala da se to nije desilo, ne znam vam objasniti taj osjećaj uh. Stižemo u hitnu,pitaju me šta se desilo, ja govorim pao je pa se rasjekao ne govoreći opet jer sam bila jednostavno blokirana posle ću vam reći šta je dr rekao na to sve.
I sestre na hitnoj me pitaju da li mislite majko da nije još šta povredio da ga vode da snima.. Ja sam samo rekla ruke i noge.Otišli smo prvo da ušiju čelo, pa na snimanje sve je ok bilo, nogica malo isčešena. A moj dječak nikakve znake nije davao da je loše. Došli smo kući, popio sokic, ručao supicu sve normalno sem što je više ležao, bolilo ga ipak je to velika visina.
Muž se vratio na posao, još uvijek mu ništa nisam rekla. Dolazi moja mama da ga vidi, i ja kažem mama on je pao kroz prozor ali on je dobro vidi ga, super je samo što je kod oka već počela modrica. Kad muž dodje sa posla reći cu mu.
I dosao je on s posla, ja sam bukvalno svo to vrijeme van sebe, eto hodam dišem ne znam kako al moje tijelo nije moje ne znam kako da vam objasnim.
Otekla od plakanja od straha.. Haos. Dolazi muž, razmišljam ne smijem mu reći, ne znam kako će odreagovati. I prošlo je 15 tak min samo sam ušla u dnevni i rekla vodimo ga u bolnicu on je pao kroz prozor. Jer već nisam smjela dočekati noć, prolazilo mi je kroz glavu sve i svašta. I odmah smo krenulo u našu bolnicu tu gdje živimo, to je manji grad.
Dolazim na pedijatriju i govorim dr on je pao kroz prozor molim vas da ga pogledate. On je super sve al bojim se. Dr se zbunila nije znalo šta je snašlo. Počela je da saziva druge dr, svi su se skupili ja hoću da eksplodiram od bola od tuge od ne znam ni ja čega sve. Skupili su se svi potrebni dr i poveli su priču, Kako šta,’??? To majko nisi smjela sakriti ti si trebala to odmah reci itd.. Ja drhtim plačem i držim sina on duša moja dobrica, ne plače, ne daje znakove nikakve da ga nešto boli.. Aa doktori, nisu uzeli dijete pa da ga pregledaju, pa da nama roditeljima kažu nešto što se tiče toga dal mu je nesto, dal čemu se nešto desiti bilo šta.???. Nee, oni su razveli priču ja to nisam smjela uraditi itd..
Dok jedna dr nije rekao sačekajte ovo što se desilo se zove stanje šoka majke, i u tom momentu je ona sama sebe od straha ubjedjivala da se to nije desilo. Zaista je tako i bilo.. Strah, muka, bol u isto vrijeme sa tim da mu nije ništa. Mogu slobodno da kažem imala sam vjeru da mu nije ništa al apsolutno ništa.
Hvala bogu opet kazem to mi je bog i govorio da je moje djete dobro. I tako su dr predložili da idemo u bolnicu HITNO u drugi grad ( tamo je bolja bolnica). To kad sam čula da su rekli osjećala sam se da propadam negdje, stvorila sam u svojoj glavi moje djete nije dobro čim ga tamo šalju. Hitno vozilo čekamo 20 min dok stigne vozač od kuće, pa da možemo ići. S ‘nama je bio i mužev brat i on je u toj drugoj bolnici znao dobrog doktora i zvao ga i rekao mu ”stanje, taj dr je rekao samo da mu proveri zjenicee oka, ako su uredu da ne brinemo. Ali to on meni u tom trenutku ništa ne govore. To su mi posle rekli.
I stiže hitna vade onaj pokretni krevet, meni nije dobro, držim sina ljubim ga i plačem i svaka minuta u tom momentu mi je bitna da je u mom zagrljaju jer sam mislila ako ga spustim na taj krevet ko zna šta će biti. Ušli smo u hitnu i krenuli, a muž i njegov brat su išli autom iza nas.
Toliko tuge i dan danas i ovo dok pišem drhtim..
Osjetila sam hitnu da je brže krenula i pustila rotaciju, sjedim pored sina, on je dobro igra se sa igračkom, i nije mi jasno šta radi vozač moje djete dobro.. I imala sam osjećaj da nisam svesna da sebe ubjedjujem da je on dobro a zapravo nije..kao da mi se spava na momente( posle u toj bolnici kad sam pričala glavnoj dr ona mi je rekla od svega toga i šoka da sam možda gubila svijest)
Dolazimo u bolnicu, doktori nas već čekaju i preuzimaju sina, i govore nama sad ćemo snimati najbitnije glava, kičma, stomak pa sve ostalo ruke noge itd. Ja drhtim, plačem.. Ulazim s’njim u tu sobicu gdje se snima, govori mi čovjek ne mogu ti ništa prije dr reci ali okreni se prema meni ja ću ti rukom pokazati ako je uredu.
Snimamo glavu, ja se ne smijem okrenuti ne znam šta će mi pokazati, kuca mi on na prozor i pokazuje kao ok je. Sad kičma, proživljam još veću bol u tom momentu mi prolazi kroz glavu on neće moći na noge.. Neće moći hodati ja jecam plačem, on mi pokaza uredu je. Uh dobro je.. Ruke noge nije mi bilo bitno u tom momentu, to je sve izlečivo. Ali hvala bogu SVEEE je uredu. Sem jedne nogice koja je bila isčesena. Smeštaju nas u bolnicu, jer mora proći 24h da nebi došlo do unutrašnjeg krvarenja..
Moj sin je dobar i dalje ne pokazuje nikakve znakove na loše sem što je onako kako da kažem ugruvan, vjr ga boli nešto ipak je to visina bila. Ostajemo u bolnici 15 dana. Dr su li rekli da mora jer je ipak visina bila i jednostavno čudo jedno da je živ i zdrav u tom momentu. U bolnici su svi divni, nikad mi niko nije prišao da pita pa kao se to desilo, kao naši u našoj bolnici. Mogu slobodno da kažem to nisu dr to je jedno leglo tračara. Čast izuzecima.
Moj sin je koristilo samo terapiju protiv bolova i stavljena mu je langetica na nogicu. I posle je nosio gips 3 sedmice.
Zeljela sam dugo da vam ispričam svoju priču ali nisam imala snage, evo i sad dok pišem srce lupa 300 na sat i bol u prsima je prisutan svih ovih godina. Kad radim po stanu to mi je u glavi, legnem spavati to mi je u glavi, bilo šta da radim, pričam s nekim meni je to u glavi. Bol nikad nije prestala i strah sta bi bilo, kako se moglo sve to završiti. Snovi užasni u početku pogotovo. Sad je malo redje al i dalje je prisutno.
Al hvala bogu dragom i svetom Stefanu što mi ga spasio od najgoreg. Mogu slobodno reći to je moj mali heroj kojeg volim najviše na svijetu.
Posle su bile razne priča, al ona najgora koju sam mogla čuti da sam ga ja gurnula. Toliko zlih osoba ima, al dok sam živa trudiću se da saznam koje to izustio iz svojih usta.. Ne mogu reći da im se to desi, ne bih nikom poželjela, ali imam samo želju i jaku volju da ih pogledam u oči samo i da ih pitam kako ste mogli?
Međutim dok smo boravili u bolnici, dolazi glavna sestra i kaže mi imali smo poziv zovu da pitaju za vas a ja kažem nikad bolje pacijente nisam imala sve je super uredu kao. Sin je 10 dana imao langeticu, prebacuju nas na ortopedija gdje će mu i stavit gips. Znači u tom periodu on je samo ležao dobrica moja mala. I dosao je dan kažu mi majko sad idemo stavljati gips. Onaaj osjećaj kad sam ga nakon 10 dana uzela u svoj zagrljaj ne mogu vam dočarati. Tu je bila žena još jedna koja nas je slikala, ta mi je slika najlepša što postoji.
Tu smo se zadržali još 4 dana, i dobili smo otpusnicu da se javimo našoj bolnici. Hitna je došla po nas, dolazimo u našu bolnicu ispred nas čekaju svi naši najbliži, da nas dočekaju. Izašla sam ne znam ni kako sam i sreća i tuga i plac sve se pomješalo i moja kćerka je tu čekala nas sa bakom. Ulazimo muž i ja da se javimo, govore mi dolazili su iz bolnice rekli su da se javite. Dr rekla jel to ta majka koja nije rekla odmah šta se desilo. Kao da me neko udari lopatom po ledjima, užaaas. Samo sam odgovorila jesam ja sam, sram vas bilo.
Dr drugi nas ostavlja još 7 dana u bolnici jer je visok pad, pa da odmara, ne može kući tako odmarati kao u bolnici i dalje ne priča nikakve terapije. Dobar je bio i gips prihvatio nije se ništa bunio.
Ujutru nam kaže sestra morate ići na uho grlo nos da nam skinu konce, otišlo smo odmah. Tamo je dr bio koji ga je i ušio. Ulazimo, dr nam kažem hvala bogu dobro je, reko jeste hvala bogu dragom, ništa mu nije sem što ima gipsić i rez na čelu. Kaže on, zvao sam ja bolnicu da pitam kako je nešto mi nije dalo mira, čuo sam ovdje da se bori za život da mu nije dobro. Užas. Ostala sam zgrožena. Ponavljam to je samo leglo tračeva a ne doktora.
Došao je dan da izadjemo nakon 15 dana kući, i išla bi i ne bih.. Ne vraća mi se u tu sobu, sve će me posjećati šta se desilo. Jer samo ja znam kakav bol imam, a pred svima glumim da se dobro držim.
Dolazimo, vidim zgradu plačem suza suzu stiže a da mi je da muž ne vidi, takva sam pokazujem da sam jaka ali nisam.
Došli smo svojoj kući, sedam dana nisam išla u to sobu. Snovi užasni, bol i dalje tu. Ali moj sin je dobro oooo ništa mu nije bilo, nit ima neke posledice. Jednostavno kao da se nije desilo ništa. Najsrećnija sam. I hvala bogu što mi ga sačuvao.
Nikom ne dajem niti bilo kakav povod nit išta da priča predamnom o tome. To je moja bol koju držim za sebe i dalje. I dalje me boli kao tog dan. Ali sebe tješim da je to moj najveći heroj, borac mamin. I nedam ga nikom nikad. On će sad ove godine 4 godine da napuni. Moj dječak raste, malo se sjećaa, nekad hoće reći mama jel se sećaš,kad sam ja pao. Tad dobijem još jedan udarac jer ne bih voljela u jednom trenutku da se sjeća a u drugom kažem sebi ispričaću mu sve da znam kakav je borac bio svojoj mami i nije dozvolio da mama i tata i seka pate puno.
I ne želim sebi priznati i bježim od stvarnosti da ga je mogla ćerka gurnuti prilikom igre. Nit ću ikad ikom dozvoliti jer ne želim da ona to sazna kad poraste bilo bih joj teško sigurno.
Ovo je bila moja teška priča sa srećnim krajem. I samo ću reći ne osudjute ovakve slučajeve jer se svakom može desiti. Moja bol je i nakon 2 godine je ista kao da se juče desilo.
autor priče . anonimna mama
izvor.devetmeseci.net.
Svako kopiranje priče je strogo zabranjeno i kažnjivo zakonom !