Zašto ne? Ali znate li da je ovo najbolje za vaše dete!?
Da, znam, ali nažalost ne mogu.. i ćutim. U meni se rađaju pomešana osećanja tuge i besa, jedva suzdržavam suze da ne briznem u plač.
„Dojila“ sam prva 3 meseca nakon porođaja.
Devojčica odmah nakon porođaja nije htela da ide u krevet, samo je htela da spava. Nakon što sam nebrojeno puta pokušala sa dojenjem , konačno se uhvatila uz pomoć dodataka.
Izašla sam iz porodilišta srećna i radovala se zajedničkim danima. Ali već prvog dana kod kuće ponovo su se pojavili problemi. Devojčica nije htela da je dojim, plakala je kada sam pokušala , a i ja sa njom.
Kupili smo prvu kutiju mlečne formule, teška srca sam je nahranila i flaša se začas ispraznila.
Imala je pomešana osećanja o tome. Istovremeno sam joj se radovala, jer je jela i zaspala opušteno, ali su me izjedala neprijatna osećanja.
Sledećih nekoliko dana sam pokušavala da dojim i dodatno ispumpala mleko i davala joj ga na flašicu.
Uprkos trudu, devojčica nije dobijala dovoljno na težini i morala sam da je dopunjujem mlečnom formulom nakon konsultacije sa zdravstvenim radnikom.
Mnogo smo se trudili i nekako smanjili suplementaciju, a u isto vreme prešli na isključivo dojenje.
Patila sam od nesanice. Kasno uveče u krevetu sam bez razloga korisitla internet, gledala u plafon ili brojala ovce. Bukvalno. Ustajala sam pre šest ujutru, mada sam mogla i duže da spavam. I tako dan za danom.
Diploma koju sam počela da pišem početkom godine mirovala je i „čekala tu negde u ćošku.“ Ni blog nije dobijao nove zapise, jer jednostavno nisam mogla od umora da razmišljam ili mislim.
Nisam uradila ništa za sebe. Stalno sam jela i i gojila se. Nisam bila zadovoljna sobom, ali nisam učinila ništa da mi bude bolje i da smršam.
Polako sam počela da shvatam da patim od postporođajne depresije, koju je najverovatnije izazvala moja situacija sa (ne)dojenjem.
Inače, imala sam problema da to sebi priznam, ali sam želela da sebi pomognem što pre. Tome je najverovatnije doprinelo medicinsko obrazovanje i poznavanje stanja.
Počela sam da radim na sebi. Počela sam da čitam knjige za duhovni rast, provodila sam dosta vremena napolju na svežem vazduhu i suncu. Moja devojčica i Ja, uživale smo u svakom trenutku, prelazeći kilometre svaki dan.
U vreme prve posete pedijatru, devojčica je dostigla nivo svoje telesne težine. Bila sam jako sretna i sledećih mesec dana isključivo dojila devojčicu. Konačno!
Osetila sam ogromnu radost i konačno su suze tuge zamenile suze neizmerne sreće.
- Oglasi -
Posle toga, kod sledeće posete kod pedijatra, saznala sam da nije dobila na težini i zabrinula sam se!
Ponovo sam dobila instrukciju da joj dodam mlečnu formulu i da posle dojenja iscedim mleko, da bi samo ovo bilo bolje i u većim količinama. Dakle, sledećeg meseca smo ponovili isto kao i prvog meseca. Bio sam u začaranom krugu i bespomoćna.
Pristajanje, pumpanje mleka, dodavanje i vaganje bili su deo mog svakodnevnog života. Veći deo dana i noći. Dojenje me je iz dana u dan činilo umornom i iscrpljenom.
Bila sam bleda i bez energije. Umesto radosti, osetila sam tugu, očaj i nemoć.
Plakala sam pre i između svakog hranjenja. Osećala sam se nesposobnom da prehranim sopstveno dete.
Probala sam i razne dodatke ishrani i jela je hranu koja je trebala da poveća količinu mleka. Ništa se nije promenilo i nakon dugog razmišljanja odlučila sam da odustanem.
Nije mi bilo lako i nisam želela da odustanem, ali jednostavno nisam mogla više da izdržim.
Posle 3 meseca došao je dan kada sam prestala da dojim, sklonila sam pumpicu i flašica je sve zamenila. Od tada nisam više pokušavala da dojim.
Recimo da sam prihvatila činjenicu da će devojčica rasti na adaptiranom mleku. Međutim, nešto se promenilo duboko u meni.
Nisam se više prepoznala . Nisam više bila nasmejana, pozitivna i pričljiva osoba več sam postala mnogo negativna osobe.
Svaka stvar me je povređivala i brzo sam izgubila kontrolu nad svojim ponašanjem. Burno sam reagovala i izbegavala lični kontakt sa ljudima. Čak je i odnos sa partnerom, koji je ranije bio predivan, počeo da se ruši.
Moj odnos prema devojčici se nije promenio, imala sam samo osećaj inferiornosti prema sebi. Trebalo mi je dosta vremena za sebe, ali sam u isto vreme imala osećaj da devojćici ne poklanjam dovoljno pažnje i ljubavi.
Zašto pišem u prošlom vremenu? Jer sam nekako prevazišla depresiju!
Ako je nisam u potpunosti savladala, barem se osećam bolje i mnogo zadovoljnije nego pre par meseci. I nadam se da će biti bolje 😊
Priznajem. I dalje se osećam loše s vremena na vreme. Još uvek me obuzimaju neprijatna osećanja kada su u pitanju dojenje. Još uvek me slomi misao da ne dojim svoju devojčicu kako sam to želela više od svega.
Možda ću biti sebična, ali sam ponosna na sebe! Partner i ja unapređujemo odnos, obnavljam prijateljstva i radim na svojoj ličnosti. U poslednjih mesec dana sam položila poslednja 2 ispita, nastavljam da pišem diplomu i dižem blog na noge.
Počela sam da radim na svojoj figuri i da brinem o svom telu.
Konačno, najvažnije. Želim da budem bolja. Želim da budem zadovoljna sobom i da pomognem drugima da ostvare svoje snove. Želim da budem primer nekome. 😊
Tebi čitajući ovo: Mama, nisi sama!