Život ti nešto uzme, nešto da

Imam devetnaest godina, spolja bar tako izgleda . Iznutra kao da imam sto devetnaest godina.

13150029_1686822374915300_2068166333_n

Nemam nekih lepih uspomena iz detinjstva, imam samo bol na svom srcu koju je ublažilo moje dete dolaskom na ovaj svet. Imala sam petnaest godina kada sam se iskreno zaljubila i iskreno zavolela. Otac mi je bio strog, nije dozvoljavao da tada sa svojih petnaest godina imam dečka, ili se oblačim malo slobodnije. Tada sam se zaljubila,uradila bih sve za tu osobu. Kao da je to bila ljubav na prvi pogled.

- Oglasi -

Nije prošlo ni šest meseci, ja sam poželela da sam stalno uz moju voljenu osobu. NISMO MOGLI ČESTO DA SE VIDJAMO, UPRAVO ZBOG MOG STROGOG OCA. Prošlo je šest meseci i mi smo odlučili da se uzmemo, živimo zajedno. Htela sam jednostavno da pobegnem od svojih roditelja, sve lude svari bi uradila za njega. Nešto mi nije dalo tek tako da odem, pa sam odlučila da kažem ocu sve o mojoj iskrenoj ljubavi. Očevi su nekad strogi ali umeju da vide tu iskrenost, kao i moj otac.

Zagrlio me je, i rekao :“ Podržavam te“. Udala sam se sa šesnaest godina. Prošlo je od veridbe nekoliko meseci, ostala sam trudna.  Moj suprug i ja smo bili presrećni, ali nas je malo brinulo to što sam bila mlada i išla u školu. Ja sam odlučila da ću ići u školu , nije mi bitno ko će šta misliti i da li će me ogovarati.

Zvršila sam drugi razred srednje škole u trudnoći. Meni je termin bio 25 oktobar. Uživala sam u trudnoći, nisam imala puno mučnine. 22. jula, u toku noći počinje strašno da me boli  zub. Nema šta nisam popila što sam naravno smela da mi umine bol. Prošla je nekako ta noć, ujtru kao da ništa nije bilo. Prošlo je nekoliko dana od tog jakog bola.

27. jula ponovo počinje bol, isti taj zub. Jedva sam se uspavala te nocći. Kada sam ustala , prvo što sam uradila pozvala majku i pitala je da li mogu da odem do njih i da podje samnom do zubara. Počela je da muca, i napokon se umirila i rekla : “ Dom zdravlja se renovira, nemoj dolaziti ako te više ne boli zub“ I tako se završio razgovor, meni to nije dalo mira, :“zar nema dežurnih lekara?! “

Pozvala sam oca on mi se javio i on je pomalo bio nejasan, nesiguran, zbunjen. Nije mi bilo jasno šta se dešava sa mojim roditeljima. Inače svakog jutra kad god sam se probudila skuvala bi kafu i uzela koju čokoladicu, sela za kompijuter i odgledala bi seriju, videla bih šta ima na facebooku. Tog dana kao da mi nešto nije dalo mira. Sela sam za kompijuter, nisam ni skuvala kafu. Odgledala seriju i krenula da skuvam kafu, medjutim zvonio je telefon, i javila se.

Još nisam ni pitala ko je, a već je neko počeo da priča: – “Primi moje saučešće , neka mu je laka zemlja“ Ja sam se zbunila, nisam znala šta da kažem, niko mi nije umro bar ja da znam. -“Halo, halo. Jovana ti si?!“ Ja -“Da ja sam, koji Milan?“ -“Tvoj brat! Zar nisi znala ?“ Tada su mi se slike same vraćale, htela sam da vrištim,nisam mogla, nisam mogla da progovorim, suze su same išle,drhtala sam. I pala sam. Sama pomisao da mi je brat umro, srušio mi se svet. Brzo je dotrčala moja svekrva , da me podigne .

Tresla sam sei plakala, ništa nisam progovarala, pozvala majku i pitala;“ Da li je istina da je Milan umro?“ Ona je ćutala,i meni je bilo sve jasno. Nije prošlo ni pola sata došli su moj stric i mama. Pokušali su da mi objasne, ali ja nisam htela ništa da čujem. Zagrlila me je jako, i tiho rekla. -“ Htela sam da se to ne sazna bar do tvog porodjaja, misli na bebu.

Diši, udari me ako hoćes samo nemoj plakati“ Duša me je bolela. Istrčala sam iz sobe i uzela da listam njegove slike. Sve je tako izgledalo kao košmar iz koga želim što pre da se razbudim. Prošlo je nekoliko dana, svake večeri bi stavljala njegovu sliku ispod jastuka i ležala bi, ne bi spavala,zatim bi plakala i razmišljala, postavljala sama sebi pitanja. “Zašto nisam ja ta koja bi otišla sa ovog sveta?“

Dok negde oko tri sata uhvatim sebe da sam zaspala , probudim se i vidim da mi je vodenjak puko u SEDMOM mesecu. Brzo probudim supruga, i kažem mu šta se dogodilo. Kako me on vozi do bolnice tako ja razmišljam šta će biti sa bebom, ako joj se nešto desi ja ću umreti. Doktor me je odmah primio i odveo u sobu, pokušavali su da održe trudnoću, nisam smela ni do vecea da odem. Dok 10-og avgusta u večernjim satima nisu počele kontrakcije. Cele noći sam trpela bolove, to žene odlično znaju,koliko su bolne kontrakcije.

Doktor je došao oko 7h ujtru prebacili su me u salu. Porodjaj je počeo, i odvijao se teško imala sam dosta šavova.Čula sam plač svog deteta ,ali nisam mogla da ga dodirnem jer su morali hitno da intervenišu ipak je rodjeno u 7 mesecu. Stavljen je u inkubator i prebačen na Institutu za neonatologiju,u Beogradu. Nisam znala kako će se sve završiti. Nakon dva meseca sam se vratila kod kuće sa mojim Strahinjom, mojim malim borcem , sada je prošlo tačno godinu i osam meseci. Hvala bogu on je sada dobro , živ je zdrav je .

Tu prazninu od kad mi je brat umro je delom ispunio moj sin. Ali još je tu ne ostvarena želja, možda sam mogla ga videti dok  je bio u bolnicu. Bio je predivna osoba. Možda će me neko osudjivati ili reci da sam trebala da se suzdržim, ali ja tada jednostavno nisam znala šta ustvari znači imati dete. Nisam mogla to kotrolisati.

Fotografije sa mojim bratom 🙁

13150105_1686823068248564_51448021_n

PORUKA ZA SVE BUDUĆE MAMA ; U tim trenucima, morate otići psihologu i potražiti pomoć, ili nekoj bliskoj osobi koja uspeva da vas uteši u tužnim trenucima. Morate kontrolisati emocije. Ne smete se prepustiti patnji kao što sam ja uradila. Mogla sam izgubiti i dete. line9

Jako emotivna priča . Život piše romane , nikad se ne zna šta sve može da se desi u nekom trenutku . Nema ništa bolnije od gubitka najrodjenijih a još kad se to desi u trudnoći .

Hvala mami Jovani što je smogla snage da napiše njenu priču baš za naš sajt . Želim im svu sreću ovoga sveta :*

autor priče : mama Jovana

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !!

izvor:devetmeseci.net

Komentara
Loading...