Čekala sam red u prodavnici i razmišljala da li sam nešto zaboravila (često se dešava, i nekako slučajno zaboravim baš ono najvažnije), kad me preseklo:
“ŠTO NE PRIČAŠ, JESI MUTAVA?”, rekla je žena iza mene devojčici koja je bila sa njom, a koja ima oko sedam godina. Da mogu da vam opišem kako je dete izgledalo, dočarala bih vam sebe pred strogom učiteljicom (koju je kasnije, hvala Bogu, zamenio najbolji pedagog na svetu).
Dete je pre toga pitala da li hoće da mu kupi čokoladicu i baš je čudno što ništa nije smelo da kaže.
Oštro mu je zatim rekla da joj doda omekšivač sa police da “vidi da li dobro miriše”. Ni trunke nežnosti nije bilo u njenom obraćanju.
Ista ta žena je nekoliko minuta ranije čekala da je usluže pa je, i to mi je ostalo u ušima, prokomentarisala: “Čekam da dođe ona veštica”.
Fin neki rečenik, nema šta, ali to bi joj i bilo “oprošteno” da nije bila onako gruba prema detetu.
Nije dete za svakoga. Ni tužnije ni veće istine. I “blago njoj” što ume da se prema njemu ophodi onako lepo. Što ume da mu ulije samopouzdanje, što ume da ga ceni, što mu pokazuje ljubav, što brine da li će izrasti u srećnu i samouverenu osobu, što se trudi da svaki trenutak njegovog detinjstva bude lep, što poštuje vreme koje provodi sa njim i što je zahvalna što ga ima u svom životu.
Ovakvim odnosom gubi ona, ali što je mnogo važnije, najviše ovakav odnos škodi detetu. Ne kaže se uzalud da nas detinjstvo oblikuje i da sve ružne stvari iz tog perioda, a ono “ŠTO NE PRIČAŠ, JESI MUTAVA?” je nešto najružnije na svetu, dobro zapamtimo.
Ako ne verujte, pokušajte da se setiti sličnih stvari koje ste doživeli kao mladi i sigurni smo da vam to neće predstavljati problem.
I nema opravdanja. Sve i da ste najumorniji na svetu, izloženi ne znam kakavim frustracijama, i da vam je život ne znam kako težak (a jeste), ne vičite na decu!
Nemate pravo na to. To što se to pravo uveliko krši bez kazni, to je ona gruba strana života. Jer eto dete skoro pa može da ima svako.
Mnoog mi je žao devojčice.
Na 50-ak metara, kao da se namestilo, srela sam tatu sa ćerkom. Išli su biciklom do prodavnice.
“Idemo, tata, da kupimo sladoled!”.
“Zvonio je” celim putem kako bi od običnog odlaska u prodavnicu napravio poseban događaj za svoje dete. I jeste poseban.
Nema ničeg važnijeg za njega od toga da ga jednostavno volite.
Molim vas, ne vičite na decu.
- Oglasi -