Samohrano Majčinstvo! Ništa nije kao što izgleda, ništa nije kako izgleda!
Nekako oduvek od kako sam znala za sebe sam želela da bude majka.
Započinje svoju priču naša draga čitateljka I.
Normalno kao i svaka žena. Onda kada sam htela kao jako mlada devojka, to nije išlo, onda kada nisam ni planirala došla je samo od sebe. Jako čudna stvar, uvek sam zamišljala da će to biti sa nekim koga ću obožavati.
Oduvek sam zamišljala da će imati veliku porodicu, nekako oduvek mi je slika u glavi bila velika kuhinja, veliki sto i minimum šest tanjira. Ali život ima čudne puteve nikad se ne zna šta će se desiti tako se meni desilo.
Upoznala sam momka u periodu svog života kada sam bila jako zbunjena i u jako lošem emotivnom stanju. Bolje reći u rasulu. Sve se desilo nekako sudbinski nekako brzo. Kada sam njega upoznala i dok sam njega gledala nikada nisam ni mogla zamisliti da će od jednog dana biti otac mog deteta. Nisam sebe mogla zamisliti pored njega u nekoj budućnosti nikada. Zabavljali smo se jako kratko ali jako turbulentno. Sve je došlo toliko brzo, brza zaljubljenost ali tako se brzo završilo.
Ukratko ostala sam trudna sama. Sama sam rodila, u svemu sam bila sama u svakoj sreći i u svakom strahu. Došao je i taj dan i postala sam mama očekivala sam da će to biti najsrećniji dan u životu i jeste samo ja u tom momentu nisam znala da cenim ono što imam, nisam znala da uživam u toj sreći.
Billa sam jako tužna, jako besna, jako ljuta zato što sama, držim u rukama maleno stvorenje od 3,5 kg. Došao je dan kada smo izašli iz bolnice i odjednom bum, novi život. Već u kolima negde i se osećala kao Mama mogu reći da sam jako burno reagovala na apsolutno sve, “zatvori prozor dete će probiti promaja, vozi polako jao evo rupa, zaobiđi šahtu,” prosto imala sam osećaj kao da držim tempiranu bombu u rukama a ne dete, i to mi je sada jako smešno.
Došao je taj momenat da sam ga spustila kod kuće u krevetcu i gledala sam ga, i to je bilo ono kao” šta sada”, ništa sada počinje zapravo ludnica. Ja sam mislila da je biti mama sasvim drugačije. Mislila sam da ću biti nalickana, prelepa i zgodna i nositi svoje dete šetati i da ću dobijati komplimente da će mi dete biti prelepo i da je to to, to je biti mama, malo šetati uživati imati sreću rukama…
Ali nešto sam zaboravila…
Ja nisam sada postala mama. Ja sam postala samohranih roditelj. U svakom smislu i pogledu.
Nisam znala da će mi svi okrenuti leđa, iako sam uvek svima pomagala, i novčano i na sve ostale načine uvek. Nisam znala da svi oni kojima sam ja čuvala rado decu, besplatno, će mi čestitati i nestati.
Ono što nisam znala jeste da će ono puno sitnih, malih zlih duša koji su oduvek želeli nešto od mene, što ranije nikada nisu smeli ni da izgovore, sada koristiti situaciju, i sebi dati toliko slobode, jer sada sam jbg “samohrana mama mučenica”.
Takodje nisam znala da prvih godinu dana ću biti u totalnom haosu, i da će izgledati kao čitava večnost, a da će proleteti čas. Nema više kupanja ujutru, divnog tuša, vrele vode dok se ne istroši bojler, feniranja, i lepe prve kafe.. Dok sam trepnula, nema ni kupanja uveče… Osvrnula sam se,. “Pa ja jbt nisam danas jela, nisam popila kafu i nisam se okupala” Dan se pretvorio u ritual, “Nahrani, presvuci, nahrani, ljuljaj, presvuci, uspavaj, zabavljaj, presvuci, nahrani, prošetaj, okupaj, nahrani, uspavaj”…
Strašno me je nerviralo kada neko kaže “Spavaj kad beba spava”..
Jel? A sudovi će se sami oprati, veš će se sam opeglati, hrana će sama spremiti”…
Uveče bih bila toliko premorena, da sam vrlo često i u odelu zaspala. taman zaklopim oči, eto ga, vršti,,… I tako, u krug. Zastala sam i pogledala sebe. Bila sam jako ljuta na sebe, u 22 godine, ja sam masne kose, osećam se, u istom odelu od pre 3 dana, konstantno prljave kuće, konstantno sa bebom, izmorena, nenaspavana, rana od carskog reza boli. Haos. Dadilju jedva pronašla kako bih išla da radim i donela tom detetu sve…
Sedim, plačem. Gde je sav taj sjaj koji sam zamisljala. Zašto sam debela, zašto ne mogu da izadjem ni na kafu, zašto moram ljude da lažem da sam najsrećnija. Zašto moram da lažem da je sve super u da “tata” dolazi. Tata je čak čestitke mojih prijatelja sa fb obrisao, da niko ne vidi da je dobio sina. A onda gledam u dete, pa se javlja pregršt tuga, jer znam da će doći dan kada će reći “Tata”…
i tako u krug. Svaka noć ista. Suze, tuga, bes, bol.
Neke stvari su se vremenom popravljale, nekada sam i dobijala pomoć porodice, nekada mi je ta ista pomoć izašla na nos ali sve u krug. Nisam imala više život kao svaka devojka. Shvatila sam da je to biti samohrana mama.
Sada sam shvatila čudjenje žena kada se nisam odlučila za abortus. Ali nije mi bilo žao.Moja tuga donekle umela je da dostigne zapanjujući nivo. Nisam shvatala da sam zapravo u nekom obliku postporodjajne depresije. Mislila sam ako se obratim psihijatri za pomoć kako bih savladala sve tuge i nevolje, da će me czr. smatrati za nepodobnog roditelja, i oduzeti mi dete. Svoje dete sam jako volela uprkos svemu, on je moje čudo.
Divila sam se iz dana u dan svemu što on napravi, ali kad bi noć došla, počinjao je moj pakao….
Koliko god da sam se borila nisam uspevala. Koliko god da sam glumela ljudima jaku ženu, majku kraljicu, ja bih samo dublje tonula. Prosto kao da sam bila u živom pesku. Nikom to nisam dala čak ni da vidi..
Nabacila sam neku svoju masku “zla”, i time se štitila.
Vreme je proleteo, bila bih dobro čak i danima… Onda je dosao momenat 1.rodjendana..
Detetu ide prvi rodjendan, a ja u dugovima do guše.. Zadužim se još više, napravim mu prelep prvi rodjendan, jer nisam želela da neko kaže kako je siroče, i kako tako mora. Ima on u meni i mamu i tatu i celu rodbinu.,rekla sam sebi i sve uradila presavršeno. Taj dan sam bila presrećna, ali presrećna. Sve je proteklo u najboljem redu. Onda je pala noć, i pakao je ponovo počeo, “Zašto nije imao tatu danas, i zašto nije ni pozvao”…
I to je prošlo, bio je na redu polazak u vrtić. i tada sam shvatila.. Da sam jedna glupča.
Okrenula sam se i pogledala u njega. Pa ja sam savršena majka.
ZA SVE sam se izborila i u svemu sam uspela. U svemu sem da se izborim sama sa sobom. Dok sam polako prihvatali stvari, ja sam ustvari bila sve srećnija, i svesvesnija..
I taman kada sam se sredila, pojavljuje se on. Vidja dete, i kao da ništa nije bilo, naravno bezobrazluk i prostakluk prema meni, ne manjka.. Nepostojanje, i podsmevanje. U jednom momentu mi je čak rekao sa osmehom, Sviđa mi se tvoja jakna”. Jakna koja je stara 3 godine, iscepana. Ok, progutala sam to bez reči. U meni nada nikako nije umirala, da ćemo jednog dana imati odnos dva roditelja, i da će dete imati oca.
I tako je taj mesec bio pakao za mene. Emotivno rasulo. Medutim, rekla sam sebi Dosta. Das nekome 168 prilika, on usere i one naredne 3.Dosta.Nije moje dete jedino koje neće imati oca. Imaće mene. I sva tuga je odjednom nestala. Sela sam i razmišljala. Dete od 15 meseci je video 5 puta. Za vreme trudnoće, i detetovog rodjenja pa do sada, nije postojao dan bez njegovih uvreda, ponižavanja, nepostovanja. Vrlo često sam se pitala zašto se svaki naš razgovor o detetu, sa njegove strane svede na razgovor o “nama”… Zbog čega sve to radi deteta u njegovoj priči nigde nema. Šta sam to uradila da zaslužim
A onda sam shvatila. Ništa. Ništa nisam uradila. Samo sam bila mnog više nego što će on ikada imati. Bila sam sve ono što on nikada neće moći.
i ne nikada neće razumeti i nikada se neće promeniti a ni pokajati.
Onda sam tebe pitala zašto sam pokušavala da objasnim nekome ko ne zna čak ko ne zna čak ni kada mu je detetu izašao prvi zub ni koliko zubića ima niko je pesmica najviše voli niti bilo šta nekoliko čak ne zna šta je voleti svoje dete koje je sreća zagrliti i ljubiti da se probudiš šta sam ja pokušavala da objasnim sve vreme Tako je u sobi gde sam trošila vreme i zašto sam plakala sve odjednom prestalo svaka tuga svaka bol pa mislila sam možda su mi konačno svi hormoni i regulisali sve se vratila u normalu ja sam se vratila u normalu konačno posle toliko vremena sam bila zaista srećna mislim da je ovo generalno problem svih samohranih mama koje su ostavljeni na milost i nemilost same sebi sa detetom u svakoj uvek postoji nada da će se da će se nešto promeniti i da će dete imati auto ali ponekad bolje da nema oca nego da ima bilo koga pored sebe .
Mislim da svaka samohrana mama prolazi kroz jako težak period kroz veliku tugu i bol u auto momentu ne može zapravo da vidi koliko je srećna i šta ima pored sebe
Ovo je moja priča. Svakome je svoja priča definitivno najteža, svakome svoj bol najveći ali možda je moja priča drugim samohranim mamama za nauk i ženama koje će tek nažalost postati samohrane majke da nisu ni svesna toga. Život ima svoje razloge mi tu ne možemo ništa da promenimo, ne možemo ljude da promenimo, ne možemo nikoga na silu da nateramo da bude čovek, takođe ne možemo drugim ljudima zapušiti usta jer ta opcija ne postoji.
Uvek će pričati, ali možemo sebe da promenimo, možemo sebe da poštedimo bola. Možemo sebe da napravimo mnogo bolje majke nego što smo mislile da ćemo ikada biti, jer mi smo to zapravo dužne,. Ako mi nismo dobro, iako mi nismo zadovoljne, i ukoliko mi nismo kako treba, kako mislimo da damo sebe detetu.
Zapravo mi želimo da pružimo sebe detu ali se ni jednog momenta ne pitamo šta to pružamo, šta to dete gleda od nas. Jednostavno deca su ogledalo roditelja.
Meni je trebalo 15 meseci da se izborim sa svojom depresijom i svojom tugom, tačnije sama sa sobom. 15 meseci mi je bilo potrebno da nastavim dalje svoj život, iako sam mislila da se to nikada neće dogoditi, da će se ko zna šta dogoditi, ali uspela sam, tek sada zaista mogu da dam sebe onakvu kakva sam svom detetu.
Jaka priča . Hvala napoj dragoj čitateljki što je ovo podelila sa svima vama . Nosi jaku i snažnu poruku !
autor priče : Anonimna mama
izvor:devetmeseci.net
Priču pripremila : urednica portala Sonja Milekić