PRELEPA VEST: Posle više od dve decenije u Blagači na Kosmetu rođena prva srpska beba

ORI se plač bebe iz kuće Sanje (41) i Duška (43) Jankovića u Blagači, selu u Osojanskoj dolini u Metohiji.

“Zvoni” maleni Radoš. Na radost. I jeste baš tako. Jednomesečni dečak prva je srpska beba rođena u Blagači posle 21 godinu. Usrećio je roditelje i baku Stanku (63), ali i Srbe u dvadesetak domova koji su odlučili da se vrate u novosagrađene, namenjene srpskim povratncima. One čije su kuće i imovina uništeni 1999. godine kada su pred zlom i nesrećom morali da ih napuste.

– Radoš nas je sve podmladio – sa širokim osmehom, ponosno nam govori Sanja. – U selu sa nama je još desetak povratnika i svi su uglavnom stariji ljudi. Suprug i ja smo do Radoševog rođenja bili najmlađi u Blagači. Sad nam je on svima dao snagu i ulio neku posebnu veru i nadu. Nekako je sad sve drugačije i nama i celom selu. Vreme nam je drugačije, ispunjenije, a i sve radimo sa mnogo više poleta.

NEMAJU ZA AUTO

NE, nije nas strah. I ne razmišljamo o napadima i pljačkama Albanaca kojima su uglavnom izloženi povratnici u metohijskim sredinama. Nama najviše nedostaje sopstveni prevoz, jer nemamo sredstava da kupimo auto, a sada svake nedelje zbog redovnih pregleda kod pedijatra sa Radošem moramo da odlazimo u Kosovsku Mitrovicu udaljenu šezdesetak kilometara – kaže nam Sanja Janković.

Gotovo uglas pričaju nam Jankovići da svom sinu u Blagači žele da stvore uslove za život. Kuću koja im je sagrađena kao i ostalim povratnicima, solidno su opremili a razmišljaju da kada vremenske prilike dozvole obrađuju i deo imanja. Stoke zasad nemaju, ali kada beba malo poraste, planiraju da kupe neke domaće životinje.

– Namera nam je da se ovde ponovo skućimo, da nastavimo da živimo životima koji su nam “prekinuti” pre 22 godine kada smo morali da se iselimo – nastavlja Sanja.

Nigde nam ne može biti bolje nego u zavičaju i svojoj kući koja nam je sa rođenjem sina postala pravi dom. Sad u ovoj sreći, setim se kako sam sa roditeljima, bratom i sestrom morala da izbegnem. Imala sam nepunih dvadeset godina i tada mi se srušio čitav moj svet.

Bili smo raseljeni u Trsteniku, ali nema dana da nisam pomislila na rodni kraj. Noću sam sanjala da se vraćamo i, eto, želja mi se ostavrila. Vratili smo se 11. januara prošle godine, a u decembru nam se rodio Radoš.

OTEŽANA KOMUNIKACIJA

NA sve načine dovijamo se da budemo u kontaktu sa rodbinom, a i sa centralnom Srbijom. Naravno, za prijem TV signala srpskih televizija našli smo rešenje, ali nam je telefonski signal prilično loš. Ipak, sa rodbinom i prijateljima komuniciramo uglavnom preko društvenih mreža – priča Dušan.

Iako su se poznavali još od detinjstva, čak i družili, jer je Sanja živela u susednom kilometar i po udaljenom Đurakovcu, Dušan nam kaže da ih je posle mnogo godina spojila ista želja:

– Vukao nas je zavičaj. Sretali smo se, obnovili smo druženje i odlučili da se vratimo i venčamo.

Veruju Jankovići da bi se mnogo mladih vratilo na svoja

kosovskometohijska ognjišta, kada bi imali gde da rade.

Najveći problem je nedostatak posla za mlade i zato se i ne usuđuju da se vrate – priča Dušan.

– Ja sam imao sreće da se zaposlim kao pomoćni radnik u Domu zdravlja u Osojanu, tako da nam taj moj posao znači egzistenciju. Sa nama živi i moja majka Stanka koja pomaže Sanji u kućnim poslovima i sa svojom, iako skromnom, penzijom doprinosi kućnom budžetu. Srećni smo što smo se vratili.

Ovde nam je sve, ovde ostajemo.

Foto freepik
Autor/Izvor novosti
Komentara
Loading...