Drage moje evo i ja sam rešila da napišem moju priču. Počeću od poznanstva sa suprugom.
Išli smo zajedno u srednju školu, u isti razred .. Bili super drugari..u četvrtoj godini,na maturskoj ekskurziji(znate kako već ide,izlasci,alkohol…) on meni kaže da me voli.. Ja mu kažem da je pijan,da ne zna šta priča i da mi ponovi sutra…ujutru mi kaže : ‘Sve što sam ti sinoć rekao je istina’ .. I tako posle nekog vremena mi počnemo da se zabavljamo..
foto. Privatna arhiva mame Aleksandre
U Septembru saznamo da sam u drugom stanju.. Za mene ŠOOOK. On 19,ja 20godina(Mama mi je uvek govorila : ‘Ne budi luda kao ja,pre tridesete nemoj da se udaješ!’ .. ? ) .. On presrećan..ja se dvoumim..ne smem da kažem mojima..čoveče..šta da radim.. Njegova mama nas podržava u svemu, šta god odlučili.. Nekako kažemo mojima, oni nam govore kako smo mladi, da imamo vremena.. Ja se plašim, ne znam da li sam spremna za dete, ali u životu ne bih abortirala..tako da nemamo drugi izlaz i odlučimo da će se dete roditi.. Sviđalo se to mojima ili ne..
Bila sam 8.ned. na prvom pregledu.. Termin 15.MAJ 2016.
U međuvremenu smo se venčali i već planiramo kako će i suprug prisustvovati porođaju…Sve sjajno,bajno.. Pazi me kao malo vode na dlanu i voli više neko iko ikad…Presrećni smo..
U četvrtom mesecu budi me neko golicanje..ustajem,palim svetlo i vidim krv.. Budim supruga da idemo kod lekara.. Na putu do tamo razmišljam da li je beba dobro, plašim se jako, ne želim da se pomirim sa tim da bebe nema.. Crne misli me obuzimaju.. Stižemo kod dr.. Ona me pregleda, kaže da ne brinem, da je beba dobro.. Daje mi utrogestan 200mg 2 puta dnevno….Pušta mi da čujem otkucaje srca.. Plačem od sreće. Tada sam shvatila koliko ustvari volim to malo biće koje raste u meni..
Prolazi vreme polako, meni je sve teže da se krećem.. Bole me leđa, prepone, stomak.. Na redovnoj kontroli dr mi govori da je sve u redu.. Okej,navikla ja na bolove i tako prolazi dan za danom.. Kraj marta.. Dogovorimo se da u nedelju (03.APRILA) ustanemo ranije i odemo do BG da kupimo kolica za našeg dečačića.. Nedelja ujutru, oko pola 9,malo pre alarma probudi me bol u stomaku (Ide mi se u wc).. Odem, ali ne mogu.. Prošlo je.. Vratim se u krevet.. Posle 5min opet me boli i opet krenem u wc.. Curka mi nešto,ali kontam nosim nisko, beba pritisla bešiku pa ne mogu da kontrolišem to.. Vratim se u sobu.. Legnem.. odjednom BUM.. Mokro..ustajem.. Kao balon vode da se prosuo.. VODENJAK..
PORODJAJ JE POČEO
Ma nije moguće.. 34. nedelja sam..Imam još mesec ipo dana do termina.. Spremim se i odem u bolnicu(bez uputa, torbe,bez ičega, skroz nespremna). Dr me pregleda, pita šta sam do sada čekala.. Otvorena 3prsta, bez imalo plodove vode.. Pitam da li će beba biti dobro ako se danas porodim.. Ona mi drsko odgovara: ‘Odkud ja znam. Ovo je 31-32 nedelja,videćemo kad se porodiš!’
Šalju me u pripremu, ne znam šta me je snašlo..Suprug ludi, hoće da uđe u porodilište.. Zbog njega me ubrzo premeštaju na ginekologiju da bi mogao da uđe(tu su posete dozvoljene).. Dr mi priključuje infuziju, daje mi nešto za sazrevanje bebinih pluća i kaže da pokušam bar jos 24h da izdržim..
18h taj dan, mene bolovi stisli baš, 4prsta otvorena.. Šalju me opet u pripremu.. Tamo sa mnom jedna žena(23-24god..majka već dvoje dece), 26. nedelja trudnoće..pukao joj vodenjak..mora da se porodi.. Dr joj objašnjava da to nije porođaj,već pobačaj, da beba neće preživeti..Ona to tako mirno prihvata, javlja suprugu i traži da je puste dole da zapali cigaru,a već joj priključili indukciju.. Ne znam šta me je snašlo, tresem se zbog nje, ona ništa, bezosećajna… A ja potresena načisto.. Još više se plašim za mog bebca.. Sve vreme se dopisujem sa suprugom..on me teši i govori da će sve biti u redu..da ne brinem..
Rodilo se naš Andrej
19:30h, sve jače kontrakcije imam, kažu mi da ću uskoro u salu.. Oko 21:30h odvode me u salu i priključuju indukciju. Pola h posle toga počinju sve bolnije kontrakcije i kažem suprugu da sam na stolu i da ću mu se javiti malo kasnije..dr(jedina u smeni,dežurna) kaže da mora da ide dole,hitan carski,zelena plodova voda.. Ostajem sa dve babice..Tootalno van sebe..kako ću,šta ću….
Iz 3-4 napona u 22:45h rodilo se naše malo zlato,naš Andrej! 2460gr,47cm. Jedna babica ga čisti,a druga ga snima mojim telefonom par minuta.. Da mi da ga poljubim,slika nas i kaže da će ga odneti da se ja odmaram.. Nisu me sekli, sve prirodno, čak me ništa i ne boli… Videla sam bebu dobro je.. Puno mi je srce..
Ostajem sama … Zovem supruga,ne javlja se.. Zovem mamu, kažem da je sve super prošlo i pitam gde je Stevan. Ona mi kaže da se ne nerviram i ne brinem (ja već pomišljam svašta) .. Molim je da mi kaže šta je bilo, želim da čujem svog supruga.. Kaže da su u hitnoj pomoći (!!!), pozlilo mu je.. Ima jako visok pritisak (210 sa 120) i kaže da će se javiti kad završi.. Čekam.. Dok čekam, gledam klip naše bebe, snimljen samo par minuta pre..
- Oglasi -
Zvoni mi tel…on je! Kaže da su mu dali nešto za smirenje i da je dobro.. Traži da mu pošaljem slike i snimak našeg sina..
Presrećni smo što smo svi dobro.. Sada mogu konačno da spavam.. Zaspala sam brže i lepše nego mesecima pre..nije bilo više bolova u kičmi i one dosadne kiseline koja me je mučila svakodnevno.
Ponedeljak ujutru dolaze sestre.. Hm.. Nešto nije dobro.. Svim majkama donose bebe na podoj, a moje bebe nema.. GDE JE!?!? Kasnije dolazi doktorka i objašnjava mi da je u inkubatoru, da su mu pluća nezrela i da mora da prima kiseonik.. Kaže da mogu da odem da ga vidim dok ga ne premeste na neonatologiju u zgradi pored..
Ulazim tamo, sve bebe u boxu desno, poređane jedna pored druge ,a Andrej u levom ćošku u inkubatoru.. Spavao je.. Suze su mi same lile niz lice,jedna za drugom.. Želim da ga uzmem,ali mi ne daju.. Odnose ga.. Preplakala sam ceo dan, slušajući i gledajući druge majke sa svojim bebama.
Utorak ujutru(nepunih 48h od kad sam se porodila) kažu da sam okej i da mogu kući.. Dolaze po mene,grozan osećaj..izlazim iz porodilošta bez stomaka i praznih ruku…
Odmah odlazimo na neonatologiju.. Suprug i ja, stojimo pored inkubatora.. Gledamo našu malu ‘veknicu’, a ne možemo da ga uzmemo.. Tako blizu,a tako daleko.. Želim da me neko uštine i da se konačno probudim,ali ne.. Ne sanjam, ovo je stvarnost..
Njegova dr nam govori da je on dobro, samostalno diše, nije više na kiseoniku, ali mora da bude u inkubatoru, zbog žutice.. Malo nam je laknulo,stanje mu se popravlja… Mogli smo da dolazimo svaki dan između 10-11h da ga vidimo na par minuta.. Najgore mi je bilo noću, tišina, svi spavaju, ja sa svojim mislima..razmišljam kako je njemu, sam je, u inkubatoru,sigurno bi mu bilo bolje sa nama..želim što pre da dođe taj dan, dan kada ćemo naš mali život da donesemo kući.
I KONAČNO KUĆI
13.APRILA nam saopštavaju da je bebac dobro i da možemo da dođemo po njega. Bili smo (malo je reći) presrećni. To je bilo 10 najdužih dana u našem životu.
Prvi dan smo se navikavali i upoznavali sa nasim sinom, nismo mogli da ga se nagledamo.. To je nešto naše..Mi smo ga stvorili..naša ljubav, radost, život, sve!
Sada je on jedan ‘veeeliki dečko’ ili kako dr kaže ‘Beba džin’, ima (za par dana) 5 meseci i 10kg. ?
Eto žene drage ja se raspisala, ali ovo je bilo najkraće što sam mogla. Šaljemo vam veeeliki pozdrav i poljubac. ?
Hvala mami Aleksandri na priči , malom borcu želim divno i bezbrižno detinjstvo :*
SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !
Pročitajte i ove priče