Mislila sam da nikad neću roditi drugo . Najgori vid porođaja je INDUKCIJA ali ni sam mogla da biram

Pozdrav svim trudnicama-budućim mamama. Evo iskustva sa mog, ne tako savršenog, prvog porođaja, 2015 godine.

Započinje priču mama Aleksanda 

Termin porođaja 19.januar. Trudnoća bez većih komplikacija.
37.nedelja, odlazim za uput za Porodilište, i na ultrazvuk…kad odjednom problem…manjak plodove vode. Ginekolog me pregleda detaljno, i kaže, što je u njihovom domenu, to je to, sutradan bih trebala da se javim na klinici kako bi mi oni, stručniji, objasnili kako i šta dalje.

Petak, jutro. Spremili torbu, krenuli u Porodilište na kontrolu. Rade ctg, ginekološki pregled, ultrazvuk. Potvrde da je manjak vode, ali s obzirom na starost trudnoće da je normalno, ali ipak ostajem, kako bi ispratili da li voda otiče, da li se na neki način gubi (aludirajući na to da beba možda ima problem sa bubrezima). Ja uplašena, u suzama ostajem tog dana na Patologiji trudnoće.

Vikend…uglavnom dežurni lekari, niko ništa ne pita, niko ne obilazi…tu sam, ne znam šta se dešava, ne znam kako je beba. Čekam ponedeljak kako bi mi rekli šta će biti sa nama. Nije uopšte prijatno da bez nekih problema ležim na patologiji i gledam i slušam sa kakvim problemima se susreću trudnice…kakve borbe vode, koliko im pada teško da budu tu, a sa druge strane i da održe trudnoću.

Ponedeljak, prolazi vizita, svi se čude zašto sam tu. Šalju me da ispitaju da li otiče voda, test trakicama, a potom i na ultrazvuk. Voda nije oticala, na ultrazvuku sve u redu. Kada pitam da li mogu kući, kažu ne, termin je blizu, možda porođaj krene sam po sebi, a i bolje da sam tu, a i razmatraju opciju indukcije.

Tako par dana, ctg, ultrazvucni pregledi…ali ništa. Nema nikakvih promena.

Četvrtak, dolazi ginekolog koji me je primio prvog dana na klinici, kaže-nema novosti, nisu te porodili. Rekoh-nisu, ne znam šta se čeka. Ona odlazi i vraća se, kaže-danas će, idemo na indukciju.

U pripremnu sobu me spustaju u 11h. Stavljaju gel, a onda kače ctg…uskoro počinju bolovi. Teraju me da šetam, ali nisam imala snage, pa su me pustili da ležim. Otisla par puta do toaleta, i vraćala se ubrzo u pripremnu sobu. Par inekcija protiv bolova i za smirenje…bolovi su sve učestaliji i češći. Tog dana su baš bili u nekoj gužvi, previše žena, premalo lekara.

U 17h me prebacuju u salu, uskoro buše vodenjak, i polako se porodjaj privodi kraju. Kače stimulaciju, polako pojacavaju dozu. Kad su počeli naponi nisam imala snage, bila sam iscrpljena…a verujem da je tako bilo i sa bebom. Na kraju se sve završava vakumom.

Rodio se naš sin, težak 4,150g a dugačak 55cm. Mamina dušica.

Baš sam se loše osećala, i zbog neljubaznosti babica, doktora, med.osoblja…niko nije tu bio kao podrška, već samo da obave svoj posao. Uostalom, najgori vid porođaja je po meni indukcija…da nije bila situacija takva u vezi sa plodovom vodom zahtevala bih da na svoju odgovornost odem kući, samo da izbegnem indukovanje…ali nisam bila u mogućnosti da biram.

A ovo je priča mame Aleksandre sa drugog porođaja ako ste propustili pročitajte 

autor tekst mama Aleksandra

pripremila.urednica sajta Sonja Milekić

izvor.devetmeseci.net

Sva prava na priču zadržava naš portal devet meseci ! Svako kopiranje i zloupotreba kažnjeno je zakonom ! Poštujte autora .