Svako od nas ima puno uspomena kojih se rado seća, ali isto tako i dosta onih koje nas bole. Imamo i drage osobe o kojima volimo da pišemo, pričamo… ali isto tako i one loše. Ova tema mi je vratila mnoštvo uspomena iz proteklih godinu dana.
Bilo je tiho, hladno novembarsko jutro. Taj 30-ti novembar…nosi ružne uspomene. Bilo je teško. Dosta boli i suza. Svaka reč o tome bila bi suvišna. Tog strašnog jutra desilo se ono čega sam se plašila. Da li je to htela sudbina, ili Bog, kako god…deo mene otišao je sa andjelima. To jutro će mi zauvek ostati u sećanju, i dan danas ga se sećam sa suzom u oku.
Osoba koja me je nosilaa u sebi 9 meseci, pružila mi najlepših 17 godina života, bila je ona, moja mama. Ali, tog strašnog jutra, ostavila me je i otišla na nebo. Deo mene je tog dana otišao. Sve je nestalo u prahu. Svi moji snovi postali su pepeo.
Tog jutra sam ustala da se spremam za školu, bila sam prva smena. Tata je usao u sobu i rekao da ne idem u školu, da mami nije dobro. Tog trenutka počela sam da plačem, kao da mi je neko odsekap noge. Uplašila sam se, plakala sam i molila Boga samo da ona bude dobro. Njene oči gledale su u jednu tačku, ležala je nepomično na krevetu. Tad više nije mogla da priča. I nakon duže bolesti, otišla je. Borila se kao pravi borac da izdrži i preživi, ali jednostavno više nije mogla. Opaka bolest je bila snažnija.
Moja mama je bila dobra osoba, poštena, uvek spremna da pomogne drugima, ali Bog mi je uzeo.,kažu da Bog uzima samo takve,šta znam,tada me je slomio pa kako god bilo. Zadao mi je najveći udarac koji čovek može osetiti,najveću bol. Jedna jedina osoba koja vas nikad neće izneveriti i napustiti je majka. Čak i onog dana kad jednom ode gore, uvek će biti tu za vas i uz vas. U svim teškim trenucima,patnjama u školi,nesrećnim ljubavima,ogrebanim kolenima ,ona je tu, da uteši,razume,kaže prave reči koje će dati utehu i nadu u bolje sutra.
Njen pogled, pun topline, zagrljaj, poljubac u čelo značio bi više od hiljadu reči. Kao štit celog života, ona stoji nad svojim detetom,čuva ga i neguje. Čak i kad je vise ne bude,ona će uvek biti u našem srcu. Bilo mi je teško da prihvatim to da je više nema,da je neću zagrliti nikad više,da neću čuti njen glas i predivan osmeh… Plakala sam danima i noćima,ali,ne mogi je vratiti. Sećam je se,svaki trenutak i uvek suze u mojim očima. Fali mi da se smeje mojim glupostima i da se raduje mojoj sreći fali mi da se ponosi mojim uspesima,da me teši kad sam tužna,da me hrabri kad sam nesigurna,fali mi da me hvali u inat svima, da mi pametne savete deli,da se ljuti makar i bez razloga,a najviše mi fali njen osmeh da me dočeka.
Znam da ću s vremenom plakati sve manje i tiše, ali Ona će mi faliti sve više i više. Za ovu bol niko nema lek. Jako me boli i posle godinu dana.
Godina dana prodje,a meni se čini da mama i danas sobom prodje. Ne prodje ni dan da je se ne setim i tada imam osećaj da na njenim krilima letim. Letela bih tako po ceo dan,ali onda shvatim,da je samo san. Šta god da je život naumio sa nama, ja znam samo jedno, nedostaje mi mama. Uvek ću je voleti i gde god da krenem u svom srcu poneti. Znam da se i ona ponosi sa mnom gde god da je i da me voli i čuva.
- Oglasi -
PORUKA !
Zato vas molim,provodite tšo više vremena sa svojim roditeljima i na svaki način im,dokazujte koliko ih volite jer nekad će biti kasno,kao što je meni kasno. Verujte,ova bol ne zarasta lako i boli večno.
Jako emotivno i ja sam se prvo dobro isplakala pa uradila . Dušicu najviše mogu da razumu samo oni koji su izgubili svoje voljene roditelje . Ova bol nikada ne prolazi za ovim gubitkom se žali čitav život .Hvala našoj čitateljki Dušici što je smogla snage i podelila ovo sa celim svetom .
Sva prava na priču zadržava devet meseci . Svako kopiranje smatra se zloupotrebom ! POŠTUJTE AUTORA I ZAKON !
autor priče . mama Dušica
priču pripremila . urednica sajta Sonja Milekić
izvor .devetmeseci.net
JOŠ JEDNA PRIČA …. JAKO EMOTIVNO
TO VOLJENO BIĆE,MAJKA : Pa kako ću ja dalje bez moje zvezde vodilje