Ukoliko mislite da vam je tekst nepotreban, i daj bože da vam nikad ne zatreba. Ali možete da pročitate da bi imali razumevanja za druge. Možda nekome pomogli…ko zna…šta nam život nosi…
Ja nisam ni sanjala u najgoroj noćnoj mori da ću deci morati da saopštim da su izgubile sestru. Malu, najlmađu, treću po redu.Ninu. Imala je 45dana. A njene seke 5 i 2 godine.
U toj tragediji koja nas je zadesila prioritet su nam bila deca. Starija ćerka naročito. Jer je bila dovoljno velika da razume da bebe više nema, a ipak mala da shvati zašto je nema i gde je sada.
U detetovoj glavi se tada nađe čitava zbrka. 1000 pitanja i strahova.
Treba biti veoma odgovoran i svestan u toj situaciji da ispred sebe i svog bola stavite njih i ne dozvolite da tragedija ostavi traume.
Sada kad razmislim ne znam odakle mi pameti da mislim i donesem odluke koje sam donosila. Donosili! Jer srećom nisam bila sama u svemu.
Sve se tako brzo izdešavalo…jedan za drugim danom sve je bilo gore…ni jednog trenutka nismo dozvolili da deca primete zabrinutost i tugu. Suze i očaj ni u snu.
Kada smo shvatili da se beba iz bolnice neće vratiti, priču biće joj bolje smo menjali u nadamo se biće joj bolje.
Nakon toga je usledilo i ono najteže – možda se neće vratiti.
Naša otežavajuća okolnost je to što je starije dete emotivno i jako, jako, previše osetljivo na bebe. Imajući sve to u vidu ja sam u tim trenucima mislila samo na nju.
Kako reći. Saopštiti. Objasniti. Kako se iz drugog grada vratiti kući bez bebe. Imala sam neke odgovore u glavi, ali sam bila toliko uplašena da sam istog trenutka potražila pomoć psihologa. Dečijeg i za odrasle.
Tu sam shvatila dve stvari.
-Da je ljudima psiholog i dalje taboo tema, jer se tamo ne ide osim ako nisi lud.
-I shvatila sam drugu bitniju stvar, a to je da ti ljudi nisu džaba učili školu.
Ta žena koja je mene primila je prošla kroz slične situcije bezbroj puta.
Ja sam prvi put doživela tragediju. Bila sam izgubljena, preplašena, ljuta, besna, tužna…a ona je imala odgovore na sva moja pitanja.
Nema odgovora na zašto? To vam niko neće dati i to sam zahvaljujući njoj i prestala da se pitam.
Ja ovde ne mogu dati uputstvo po stavkama kako saopštiti deci gubitak. I kako da ne boli.
Ne može da ne boli. Boleće dugo. Samo ćete naučiti da živite normalno dok boli.
Želim vam reći da koliko god očajni bili, zbog čega god, obratite pažnju da li vas gledaju. Slušaju!?
- Oglasi -
Nemojte biti sebični da se uvijete u ćebe i padnete u depresiju jer se nešto strašno desilo. Jeste desilo se. Ne može se izmeniti. Nemojte se pitati da li je moglo. Neće vam to pomoći. Pomoć je tu kod vas. Blizu. Oni su lek najjači na svetu. Grlite ih jako i pustite da vas izleče. Oni to mogu. Mislite na njih i kako oni vide kad je mama, tata, baka ili tetka tužna…kako njima tako malima izgleda kad neko tako veliki i jak plače?
Da li želite da se osete ugroženo?
Možda mislite da ne vide ili vam je lakše da mislite da vam je dozvoljeno sve jer vam se desilo nešto tako strašno. Ne, nije dozvoljeno. Jer vas neko gleda. Neko ko se rodio jer ste vi hteli. I sada imate odgovornost veću nego što mislite.
Ono što još mogu reći je
da ih nikad, ali nikad ne lažete. Ni za sitnice kao što je idemo u park ako pojedeš sve, a ni za ozbiljnije stvari kao što je ova moja na primer. Nema odlaganja i laganja.
Prilagodite priču uzrastu, -verujte u anđele ili zvezde. Ali nikako da ih neko gleda s neba i sada moraju zato biti dobri, inače će se ko zna šta desiti….ne to nikako. To je zastrašivanje.
-Stvorite lepu uspomenu. Nemojte taj događaj gurati pod tepih i stvoriti bolnu temu koju niko ne pominje.
Više puta ispričana priča, priča se lakše. Ne pitajte kako znam…
Mi sada nakon 3 meseca od gubitka Nine rado pričamo o njoj. Nekad i bez suza. I dalje se igramo sa dečijim psihologom, jer to je naša drugarica i prija nam druženje.
Smišljamo Nini pesmicu koja ima vec 2 strofe, dok sviramo na gitari.
Šaljemo joj balon visoko u nebo kao podsetnik da mislimo na nju.
Imamo uramljenu zajedničku sliku na zidu. Mama i tata imaju tetovažu na ruci, a deca narukvice sa krilima anđela.
Ništa od ovoga nije na silu, niti je nametnuto. To je ono što nama prija. To je ono što su deca sama smislila i poželela. Mi ih slušamo i podržavamo u tome.
I to je ono najbitnije. Da osluškujete potrebe deteta. Jer svako je drugačije i svako će drugačije reagovati. Ono u čemu nećete pogrešiti je da potražite pomoć. Ali ne od kume, komšinice ili svekrve. Već stručnu pomoć psihologa. Jer kao što se kod zubara ide kad boli zub, kod psihologa idete kad boli duša.
Od srca vam želim da vam ovaj tekst nikada ne zatreba, ali ne može da škodi.
Ukoliko ste se kojim slučajem pronašli i interesuje vas ovo o čemu pišem potražite me na www.instagram.com/mamaizfioke
A OVO JE PRVA PRIČA MAME MILENE !
Nije sve tako plišano : Mesec dana smo te grlili , ljubili a onda izgubili ….