Psiholog otkriva – kako unaprediti odnos sa detetom: SEDAM stvari koje treba da uradi svi roditelji

Roditelji su u stalnom preispitivanju da li su se dovoljno dobro snašli u toj ulozi, da li i gde greše i kako na tome mogu da porade. Roditelji se uglavno vode time da rade ono što u datom trenutku smatraju da je najbolje za njihovo …

Roditelj koji detetu dozvoljava da više sati u toku dana provede igrajući igricu, vođen je trenutnim zadovoljstvom svog deteta. Smatra da je neprihvatljivo da dete iskusi s jedne strane frustraciju, a sa druge da to ograničenje doživi kao nedostatak ljubavi. Čest je slučaj, međutim, da roditelji uz pomoć telefona ili računara okupiraju pažnju dece kako bi imali vremena za sebe. Tu se radi i o trenutnoj satisfakciji roditelja, ali i o uverenju roditelja da deci nikad ne sme da bude dosadno, što je pogrešno.

Stanje dosade podstiče kreativnost kod dece, a utiče i na razvijanje tolerancije na frustraciju. Dugoročno gledano, dete će se razvijati u ličnost koja svoje potrebe mora da zadovolji odmah i sada, pritom ne praveći razliku između realnih potreba i sopstvenih želja. Kako dete bude raslo, emocije će se usložnjavati, pa samim tim i nesporazumi i konflikti. Osobine koje roditelji nisu imali nameru da neguju kod svog deteta će početi da se ispoljavaju, a oni će se pitati šta se to desilo sa njihovim detetom.

- Oglasi -

U daljem tekstu, pročitajte nekoliko saveta o tome na koji način se odnos na relaciji roditelj-dete može unapređivati kroz detetovo odrastanje i sazrevanje

Pokazivanje emocija

Podržavanje iskazivanja osećanja je veoma važna stavka za razvijanje emocionalne inteligencije kod deteta. Iako nam dečije emocije često izgledaju dramatično i preuveličano, ne treba ih tek tako odbacivati (ali ne negiramo da su deca sklona i da manipulišu svojim prenaglašenim emocijama; učite da pravite razliku između iskrenih i manipulativnih emocija). Razumite da i dete ima pravo da bude tužno, povređeno, ljuto, besno. Ukoliko te emocije negiramo kod deteta jer su njegovi problemi ,,smešni’’, šaljemo mu poruku da nije prihvatljivo osećati se na određeni način. Primer je, recimo, otac koji uči sina da je manje vredan ako se rasplače.

Dete će onda mnoge emocije potiskivati, trpeti, neće učiti da kaže ,,ne’’, i ulazi u rizik da razvije neki od anksioznih poremećaja, kao i depresivnost. Takođe, ukoliko dete u sebi gomila ljutnju, ona će početi da se ispoljava kao nekontrolisani bes. Dete, zapravo, treba da usvaja stav da kvalitet odnosa koje tokom života formira sa drugim ljudima zavisi upravo od toga koliko u tom odnosu može da pokazuje svoja osećanja.
Takođe je bitno da roditelj koji se naljuti i razbesni zbog nekog ponašanja svog deteta ima određeni stepen samokontrole.

Dešava se da deca, posebno ona osetljivija, kao sunđer upiju ono što im roditelj u tim trenucima kaže. Kada bes progovori iz nas, često kažemo stvari koje inače ne bismo, a posebno ne na način na koji tad kažemo. Na osnovu reči koje se tada upute, dete može razvijati sliku o sebi. Velika je greška detetu koje dobije lošu ocenu reći: ,,Ti si glup/-a! Kako je moguće da to ne možeš da naučiš??? Kako to da je u odeljenju bilo deset petica, a ti si dobio/-la trojku???

Kako su drugi imali dovoljno vremena da se spreme za kontrolni, a ti ne???’’. Umesto toga, saslušajte svoje dete iako ste ljuti, i budite odrasli – nemojte reagovati u afektu, a pažnju usmerite na rešenje: ,,U redu, dobio/-la si trojku jer nisi dovoljno učio/-la. Šta možeš iz toga da zaključiš?’’. Vikanje, vređanje i poređenje će produbiti konflikt, i stvoriti tenziju, inat i otpor kod deteta. Usled preplavljenosti jakim emocijama, kapacitet da se čuje druga strana se značajno smanjuje. Razgovarajte ,,hladne glave’’ i nađite rešenja koja su prihvatljiva za obe strane.

Postavljanje pravila koja se dosledno poštuju

Ovo se odnosi na obe strane. Od najranijeg detinjstva, roditelji treba da postavljaju određena pravila i granice u skladu sa uzrastom kako bi dete raslo u zrelu ličnost sa razvijenom samokontrolom – pomoć oko kućnih obaveza, sređivanje sobe, pristup računaru i mobilnom telefonu tek kada se obave svi školski zadaci, vraćanje iz grada u dogovoreno vreme. Da bi se dete pridržavalo pravila, korisno je da unapred zna koje će mu zadovoljstvo biti uskraćeno ukoliko bude postupalo suprotno, a koje priušteno ukoliko ispuni svoje obaveze.

Međutim, kada dete dođe u tinejdžersko doba, i roditelji moraju poštovati neka pravila koje postavlja tinejdžer, odnosno odrastanje samo po sebi. To su najčešće pravila koja se tiču njegove privatnosti i slobode, što mnogim roditeljima teško pada – ali uspešno roditeljstvo podrazumeva da dete ima mogućnost i da greši i da uči iz svojih grešaka. Tako se s jedne strane gradi poverenje, a sa druge razvija samostalnost. Previše protektivni vaspitni stavovi nisu poželjni (detaljnije o vaspitnim stavovima pročitajte ovde).

Pohvale na decu deluju motivišuće i veoma su poželjne. Preporuka je da budu praćene i fizičkim kontaktom. Na primer, kada dete uradi nešto dobro uputite mu poruku ,,Bravo, to je odlično!’’ i zagrlite, pomazite po ruci, glavi, napravite ,,baci pet’’ potez. Posebno su značajne u periodu adolescencije kada se gotovo svako dete suočava sa manjkom samopouzdanja. Često će im u tom periodu vršnjačka grupa nametati standarde koje ne ispunjavaju i koji će kod njih izazivati osećaj nesigurnosti. Svojim suvišnim pridikama u tom slučaju ćete samo dodavati ,,ulje na vatru’’. Umesto toga fokusirajte se na ono što kod svog deteta možete da pohvalite. Time ćete jačati njegovo samopouzdanje, ali i vašu povezanost.

Zajedničko donošenje značajnih odluka (ali taktički i bez pritiska!)

Ovo je veoma bitna stavka za kvalitet odnosa između roditelja i dece, posebno u adolescentnom periodu kada dete formira svoj identitet i odlučuje o svom budućem zanimanju. Biće dana kada će biti jako nesigurni u sebe i svet oko sebe, u svoje sposobnosti, u to u kom pravcu je najbolje da krenu. I jako im je bitno tada da znaju da ste uz njih. Savetujte ih i ukažite im na svoje viđenje određenih opcija, ali im nemojte nametati svoje stavove. U tome vam može pomoći da zajednički napravite listu ,,za i protiv’’ neke odluke, a zatim im dajte prostora da sami shvate šta je najbolje rešenje.

Vreme za zajedničke aktivnosti

Postalo je česta pojava da roditelji, ,zatrpani’ obavezama, tokom cele nedelje ne nađu vreme koje će kvalitetno provesti sa svojom decom. To, naravno, dovodi do toga da gube adekvatan uvid u detetovo odrastanje, i odnos sve više postaje površan, formalan. Dete koje odrasta u takvoj atmosferi, u adolescenciji će početi da osvešćuje nedostatak majčinske/očinske figure, i na osnovu toga može formirati uverenja o sebi i svetu oko sebe – recimo da nije voljeno, da je nepoželjno, da će uvek biti napušteno od strane drugih.

Međutim, ovo pravilo se odnosi kako na roditelje, tako i na adolescente koji su se zbog školovanja i/ili posla odselili od svojih roditelja. Tako, mladi koji se osamostaljuju često ostave po strani negovanje odnosa sa roditeljima, uglavnom usled prokupiranosti građenjem karijere. Kada im se ukaže slobodno vreme, onda imaju potrebu da budu sami ili da se posvete društvenom životu. Međutim, to produbljuje distancu između dece i roditelja. S druge strane, i sitnice mogu sprečiti distanciranje, kao na primer svakodnevni telefonski pozivi, zajednički ručak jednom nedeljno, zajedničko provođenje vremena za praznike.

Ostavite po strani tehnologiju kada provodite zajedničko vreme

Ovo je takođe pravilo koje važi i za roditelje i za decu. Isključite zvono na telefonima na par sati i usredsredite se jedni na druge. Ne morate odmah da proverite svaku notifikaciju ili istog trenutka da odgovorite na e-mail. Tokom vožnje, recimo, poželjno je da muzika ne bude previše glasna, kako biste imali priliku da razgovarate, posebno ako ste prethodno imali neki konflikt.

Zagrljaj

Mnoga istraživanja su pokazala da je fizički kontakt između roditelja i dece osnova psihičkog zdravlja. Od samog dolaska deteta na svet, uz pomoć zagrljaja i topline formira se zdrava afektivna vezanost sa roditeljem. Dokazano je i da zagrljaj može da redukuje nivo stresa. Iako će tinejdžer često nastupiti kao da mu zagrljaj nije važan, suprotno je. Vaš zagrljaj će mu staviti do znanja da je siguran, da nije sam, da ima podršku i oslonac i da može da prevaziđe probleme sa kojima se suočava.
Da li uočavate šta pozitivno, a šta negativno utiče na Vaš odnos sa roditeljima/decom? Na koji način se trudite da menjate ono što je negativno? Kako jačate ono što je pozitivno?

 

Autor/Izvor Vaš psiholog
Komentara
Loading...