Psiholozi upozoravaju na dugotrajne posledice pandemije kod mališana i tinejdžera !!

Osim direktnih posledica na fizičko zdravlje, kovid indirektno utiče i na mentalno pogotovo kod dece, tvrde španski i britanski psiholozi. Oni upozoravaju na sindrom „dece duhova“, odnosno na činjenicu da se mališani zbog izolacije sve više povlače u sebe i imaju probleme prilikom socijalizacije.

Zatvaranje škola i manje druženja doveli su do toga da deca širom Ujedinjenog Kraljevstva postanu anksioznija i introvertnija. Deca koja su napredovala pre pandemije sada su izgubila svako interesovanje za svoje obrazovanje i društveni život, radije provode vreme sama u svojoj sobi. Ovo je nateralo čak 135.000 učenika u toj zemlji da se ni ne vrati u školske klupe nakon početka regularne nastave, piše britanski „Dejli mejl“.

Dr Džejn Gilmor, konsultant kliničkog psihologa i direktor kursa na UCL, i dr Betina Honen, klinički psiholog i viši saradnik u nastavi na UCL, objavile su istraživanje na ovu temu i kažu da ukoliko dete propušta blizu polovine školskih dana – to je jasna „crvena zastavica“.

- Oglasi -

– Pandemija je naterala neke tinejdžere da postanu apatični i izgube interesovanje za stvari do kojih im je nekada bilo stalo. Deca i tinejdžeri iz nižeg socio-ekonomskog porekla imaju veću verovatnoću da se odvoje od škole. Ovo ponašanje može prouzrokovati dugoročnu društvenu i emocionalnu štetu. Bez te vitalne društvene veze, još više problema se gomila i to bi moglo da traje doživotno – objašnjavaju one.

Ovakve tendencije primećuju i psiholozi kod nas. I deca u Srbiji pokazuju znake introverntosti i smanjenog interesovanja za društvene aktivnosti.

– Ja sam radilo jedno istraživanje sa učenicima u školi, to je mali uzorak i ne može biti u potpunosti reprezentativan, ali rezultati su pokazali da nivo ekstraverzije kod dece pada. Čak i kod dece koja na oko deluju kao ekstroverti, prema našim kriterijuma, ta potreba za društvom se strašno smanjila. Sada je prosečan rezultat na toj skali ekstraverzije mnogo manji nego što je očekivano za njihov uzrast i što se uzimalo kao norma u vremenu od pre nekoliko godina. Izraženo je to da imaju manju potrebu za vršnjacima i vršnjačkom grupom, a oni su sada u fazi razvoja kada baš treba najviše da žele da budu sa drugima i da pripadaju nekoj grupi – rekla je za „Blic“ Lidija Maksić psiholog u osnovnoj školi.

Internet zavisnost

Međutim, Maksić ovakve rezultate ne pripisuje samo izolaciji tokom pandemije, već kaže da se ovako nešto desilo u kombinaciji sa prisustvom tehnologije u životima dece – posebno društvenih mreža. Ona napominje da je internet zavisnost kod dece uzela sve više maha, a potpuno je ista kao i bilo koja druga zavisnost.

– Da su deca bila samo izolovana, njihova potreba za drugima bi porasla. Nego su oni bili izolovani, a imali su zamenu za socijalne kontakte i ta zamena je bila virtuelni svet. Ta kombinacija je pogubna. Mi već imamo porast depresije kod dece i anksioznih poremećaja. Prema istraživanjima koje sam sprovela u školi, anksizna i depresivna stanja samo u prva dva meseca ove školske godine su se povećala čak šest puta u odnosu na prethodna razdoblja, odnosno pre korone – kaže Maksićeva i dodaje da ne veruje da bi ovakvo stanje moglo da bude trajno kod dece.

Nikolina Milosavljević, dečiji psiholog, razgraničava pojmove introverzije i socijalne anksioznosti.

– Introverzija je deo temperamenta i pokazuje da takvi ljudi ne vole previše druge i gužvu oko sebe. Tako se opisuju ljudi koji bolje i lepše funkcionišu kada imaju manje ljudi oko sebe i kada su usmereni na sebe. Oni energiju za život crpe iz vremena provedenog sami sa sobom u nekim mirnim aktivnostima. Za razliku od ljudi koji energiju crpe iz velikog broja ljudi oko sebe. Često se introverzija povezuje sa nedostatkom samopouzdanja, ali to uopšte ne mora da bude slučaj. Postoje deca i ljudi koji su introvertni i veoma su sigurni u sebe i uopšte nemaju potrebu da imaju puno ljudi oko sebe ni da se brzo upoznaju s drugima da bi dokazali svoje samopouzdanje i svoje vrednost – ističe Milosavljevićeva.

Ona napominje da u ovakvim uslovima deca ispoljavaju simptome socijalne anksioznosti.

– Socijalna anksioznost se često povezuje sa introverzijom ili meša sa njom. To su deca koja se povlače jer ne osećaju samopouzdanje, odnosno, osećaju strah u odnosima sa drugima. Iza toga zaista i stoji nisko samopouzdanje. To su deca koja žele kontakt, ali imaju strah da naprave prvi korak. Karakteristično za njih je da teško podnose odbacivanje od strane druge dece – objašnjava Milosavljevićeva.

Generacija bez socijalnih veština

Ona za razliku od Lidije Maksić smatra da bi budućim generacijama mogli da nedostaju pojedini socijalni alati koje nisu uspeli da steknu u detinjstvu.

– Ono što ja mogu da predvidim jeste da će deca imati nedostatak pojedinih socijalnih veština. To su oni fini socijalni znaci u neverbalnoj komunikaciji. Manje će razumeti emocionalni ton razgovora. Manje će razumeti nepisana, neverbalna socijalna pravila ona koja učimo intuitivno tako što smo u komunikaciji sa drugima. Pre će razumeti pisanu komunikaciju jer su stalno na telefonu i računaru i dopisuju se. Verujem da će oni koji razvijaju socijalne mreže morati da smisle veliki broj emitikona i slično – objašnjava Milosavljevićeva.

Ona napominje da roditelji mogu i u ovakvim okolnostima da pomognu koliko je to moguće mališanima.

– Deca vole igre i igrice. Jedan način, ako pričamo o deci predškolskog uzrasta jer tu je realno moguće uticati na izbor zabave, moguće je organizovati naka porodična okupljanja, porodične „sastanke“, igranje igara i tako se povezati sa decom na prijatan način. Tu je moguće i pričati o ozbiljnim stvarima s decom ko će da preuzme koji posao u kući i slično. Kada su deca starija, mogu da se igraju društvene igre pa čak i igrice na računaru ili telefonu – i to je u redu, to je njihova relanost. S tim da je u ovom slučaju to drugačije jer su u kontaktu sa drugom osobom i ostvaruju socijalizaciju. Tako se povezuju i tako će se dete učitim tim neverbalnim znacima koji bi mu možda nedostajali. A daće bog da izlazimo polako iz pandemije i kada se to desi treba što više insistirati na tome, što više podsticati okupljanja – kaže Milosavljevićeva.

Maksićeva smatra da treba svi da se pomognemo deci da prebrode probleme nastale u pandemiji – od roditelja, društva do institucija.

– Mere protiv korone se polako ukidaju i kad ih ne bude što pre decu treba vratiti da nešto treniraju, da se bave fizičkom aktivnošću. Treba podsticati vannastavne aktivnosti u školama i slično. Roditelji bi trebalo da im ograniče vreme provedeno na računaru ili mobilnom telefonu. Najveći problem modernog roditeljstva jeste postavljanje granica. Nekad je teško disciplinovati i samog sebe, a kamoli drugog. Ali svakako se mogu uvesti i neka pravila, na primer, koliko sati u toku dana ili kada sme da se koristi mobilni telefon. Ukoliko se to ne poštuje, današnje tehnologije omogućavaju i da se uređaji zaključavaju šifrom i slično – naglašava Milosavljevićeva.

blic

 

Komentara
Loading...