PUSTITE DECU DA HODAJU BOSA , DA SE PENJU NA DRVO !!!

0

Dozvolite deci da odrastaju na način na koji je većina nas odrastala – napolju, na svežem vazduhu, često od jutra do mraka, po suncu, kiši, mrazu… Poneka povreda ili prehlada mala su cena za dragoceno iskustvu koje će steći i stvari koje će naučiti.

deca

Penjanje na drvo.

Pravljenje kolača od blata.

Građenje tvrđave od granja.

Smislite igru koja će da traje više dana.

Igranje po kiši.

Kampovanje u dvorištu ispod šatora od čaršava.

Da li se sećate ovih igara kada ste bili mali? A sada, pogledajte listu ponovo i recite kada je vaše dete poslednji put imalo priliku da se igra neke od ovih igara? Koliko često vaše dete ima mogućnost za stvarnu, slobodnu igru? Da li mu se pruža prilika da se propisno zamaže ili uprlja? Da li ih čuvate ispod staklenog zvona, plašeći se da bi mogli da se povrede?

Nema sumnje da je savremeni način života ispunjen obavezama. Posao, škola, dodatne aktivnosti posle škole, kućni poslovi i obaveze, domaći zadaci – sve su ovo stvari koje troše naše vreme, kao i vreme naše dece. Deca koja odrastajući sve više i više vremena troši na interesovanja van kuće i škole, teže pronalaze i izdvajaju vreme koje bi posvetila igri. I to nije problem samo malog boroja pojedinaca, već gotovo celog društva. Ipak, vreme za igru je od suštinske važnosti za decu svih uzrasta, ne samo za bebe i predškolce.

Na svu sreću, nije teško vratiti se u režim normalne igre. Ukoliko želimo da detetu pružimo priliku da oseti draž najboljih dana našeg detinjstva, moramo napraviti nekoliko ustupaka i malo popustiti stegu u sedmičnom rasporedu obaveza. Ovakvo opuštanje će nas ubrzo podsetiti da čak i malo poznatog osećaja slobode zahteva mnogo posvećenosti, i da nam potreban jedan novi ‘pravilnik’ za detinjstvo, koji u stvari i niije tako nov. Ova nova pravila su više potvrda iskustva iz ranijih godina i našeg detinjstva, od kojih ovde izdvajam sedam za koja verujem da mogu da u velikoj meri obogate život današnje dece.

Pravilo br. 1: Deca moraju da provode vreme van kuće, po mogućstvu svakog dana

Da bi dete bilo zdravo i bezbrižno, neophodno je da provodi dovoljno vremena van kuće. Pored toga što mu pomaže da razvije svoje fizičke sposobnosti, vreme koje provede napolju kod deteta pospešuje očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja i razvija maštovitost, kreativnost i samopouzdanje.

Čak i kada su u dvorištu koje nije tako veliko, deca će obožavati da provode vreme tamo. Biće srećni kada tu smišljaju igre koristeći različite stvari koje im dođu pod ruku, uključujući i predmete koje pozajmljuju iz kuće da bi ih koristili u igri. Igra ne mora da bude komplikovana i savršena, dovoljno je da učestala i zabavna!

Ne bi trebalo da se libite da im pomognete u potrazi za predmetima koji će obogatiti igru i koji će ih podstaći da još više vremena provedu u igri. To može biti bilo šta, stari čaršavi ili stolice ili nekoliko komada kanapa.

Već u prvih pola sata igre novim predmetom, kod moje dece se vide primeri saradnje, kao i pregovaranje, rešavanje problema, preuzimanje vođstva, pronalaženje i korišćenje resursa, istrajnost i usvajanje novih znanja kroz pokušaje i greške. Deca će koristiti prste i vežbati sitnu motoriku da bi vezali čvor na užetu,  videćete kako održavaju ravnotežu, puze, penju se i podižu, uz aktivno korišćenje svih čula. Biće kreativni, maštoviti i sigurni u sebe. Pritom, biće bezbrižni i odlično će se zabavljati.

I ne samo to, već će i igra koju je potakao ovako jednostavan izazov biti nastavljena danima, i uvek će trajati i usavršavati se!

Pravilo br. 2: Deci je potreban prostor da razviju sposobnost zdrave procene rizika

Kod dece koja se upuštaju u razumne rizike razvija se snažan osećaj samosvesti i samopouzdanja, istrajnosti i otpornosti. Ne smemo pri tom zaboraviti da deca inače svakodnevno prihvataju različite rizike – kao na primer kada kroče van zone u kojoj se osećaju lagodno i  zamole nekoga da se igra zajedno sa njima,  kada se pridruže sportskom društvu ili ispituju svoje granice vozeći bicikl sve brže, penjući se na sve veće visine, odnosno kada savladaju stav o šakama ili kolut unapred. Na žalost, za nas kao roditelje je čak i najmanja primesa opasnosti u igri dovoljan povod da izreknemo zabranu, i najradije bi ih čuvali ispod staklenog zvona zaštićene od svega, umesto da im dozvolimo da nauče koje su granice njihovih sposobnosti.

Ako živite u zgradi onda lokalno “dvorište” nema drveća za pošteno penjanje, niti postoji dovoljno prostora za vožnju bicikla. Veći deo krupnijih opasnosti sa kojima se deca hvataju u koštac vreba tokom odlazaka u prirodu ili na igralištima, dok se naša zadrava doza rizika kod kuće više bazira na pokušajima da ignorišemo njihovo skakanje na krevet ili sa kauča, odnosno na pretvaranju da ne vidimo njihovo odmeravanje snage ili uzbudljivu partiju ‘tutumiša’. Roditelji bi trebalo da predano rade na tome da kontrolišu poriv preteranog opreza, i da popuštanjem ostave deci  dovoljno prostora da nauče da veruju sami sebi. Ironijom slučaja, to je nešto što mogu naučiti samo ako se upuste u rizik!

Pravilo br.3: Dozvolite deci da se uprljaju

Nema sumnje da niko od nas nije oduševljen večitim sređivanjem beskrajne gomile neopranog veša. Ipak, pošto je to jedan od onih poslova koji se ionako ne mogu izbeći, kada deca traže dozvolu da se isprljaju, odobrite im tom. Većina dece vole da spravljaju razne napitke i kolače od blata,  pomažu u vrtu i obožavaju sve vrste umetničkih projekata i igara u kojima aktivno koriste čula.

Igra ume da bude prljava – hajde da se ne lažemo – ni životna realnost nije ništa bolja! Zbog toga neprekidno treba da podsećamo sebe da smo kao porodice u istoj situaciji, i da malo prljavštine i nereda nikada nikome nije škodilo. Pravo je osveženje posmatrati reakciju nekih roditelja na igralištu dok gledaju kako im se dete po ko zna koji put baca u baru na igralištu, kako sa licem zaronjenim u šake zure kroz odškrinute prste i recituju: „Nema veze, sve se to ionako pere!”

Pravilo br. 4: Dopustite deci da hodaju bosa

Hodanje bosih nogu van kuće je prava slika detinjstva. Dok šetaju bosa, deci su čula aktivna, što im pomaže da hodaju, trče i skaču sa više samopouzdanja i sigurnosti.  Svakako, biće uboda pčela, uboda na ljusku od drveta i ogrebotina, ali u većini kuća i dvorišta nema bačenih komada stakla, niti bilo kakvih drugih posebno opasnih oštrih predmeta, i većini dece nikada neće biti potrebna neka ozbiljnija vrsta pomoći od hladne obloge, flastera ili zagrljaja zbog činjence da dosta vremena provede bez obuće. Naprotiv, hodanje bosih nogu jača mišiće stopala i nogu, i poboljšava agilnost, čime se verovatnoća od povrede zapravo smanjuje, a ne povećava.

Pravilo br. 5: Pustite ih da se igraju prutevima

Deca koja su navikla da se slobodno igraju, koristiće sve što im se nađe pri ruci, što u igri van kuće često podrazumeva pruteve, pesak, kamenje i vodu. Skromni prut se verovatno s pravom može smatrati za prvu igračku koju je čovek koristio. U rukama i očima deteta, prut postaje mač ili čarobni štap, pecaljka ili dirigentska palica. Prutevi i drugi jednostavni predmeti koje nalaze u okolini podstiču decu na kreativno i maštovito razmišljanje i igru. Štaviše, svaki put kada dvorištu iza kuće dodamo malu kolekciju predmeta kao što su prutevi ili štapovi, kamenje, panjevi, komadi drveta, bobice drveta (kao i pesak i voda), možemo biti sigurni da smo deci obezbedili izvanredan povod za igru, koji je pri tom praktično besplatan.

Pravilo br. 6: Veliki klinci su glavni (ali deca nalaze rešenje)

Niko ne tvrdi da deci koja su snažnija treba dozvoliti da svoju snagu nameću drugima zastrašivanjem i bezobzirnošću, ali stoji činjenica da će među našom decom dolaziti do neslaganja, i da će im biti potrebno vreme da ovakve situacije razreše. Svi smo to prošli kao deca. Sve igre u “čoporima” – braća, sestre i drugari, gde učestvuju svi – i mlađi i stariji – zahtevaju donošenje pravila i raspodelu uloga. Po pravilu su starija deca ta koja donose ovakve odluke, a mlađa deca ih bez pogovora prihvatala, nastojeći da po svaku cenu budu deo grupe i igre koju prožima osećaj drugastva i zajedništva. Ponekad su nečija osećanja povređena, dolazi do sukoba i pomirenja, ali će deca naučiti da pregovaraju i sarađuju, da saosećaju jedni sa drugima i da vode računa o mlađoj deci koja su  deo grupe.

Igrajući se sa drugom decom, deca uče na drugačiji način, različit od načina koji koriste odrasli. Zbog toga (mi odrasli) moramo da im pružimo priliku da se igraju sa decom različitih uzrasta, u grupama različitih veličina, vodeći računa da se nipošto ne mešamo u njihovu igru.

Pravilo br. 7: Deci je potrebno vreme da razviju složenu igru, ali ako ih pustimo da joj se posvete bez našeg mešanja, uspeće  

“Mogu li da idem napolje?” je pitanje koje će većina dece prvo postaviti ujutru, bez obzira što je hladno ili što nisu doručkovala. Ukoliko su deca “na misliji”, da nastave igru započetu ranije, ili izgradnju “skrovišta za avanture” verovatno ih danima nećete moći “uterati” u kuću. Posmatrajući njihovu igru  može se jasno videti kako se ona razvija i postaje sve složenija. Problem kod složenih igara je taj da odrasli koji ih sa strane posmatraju u njima ne prepoznaju apsolutno ništa. Upravo bi ovo mogao biti razlog zbog kojeg toliko potcenjujemo potencijal igre?

Složena igra zahteva uvođenje pravila, pregovore i razgovore. Njome se razvijaju lične i društvene kompetencije u okviru autentičnih situacija, koje ne postoje u organizovanim aktivnostima. Složena igra zahteva vreme, prostor i  decu, i to decu svih uzrasta koja su spremna i raspoložena za igru.

Igra u svakom smislu predstavlja jezik detinjstva. Mi, odrasli, moramo da naučimo da slušamo šta nam taj jezik saopštava. 

izvor.eci-pec.rs/blog

Drugi su čitali i ovo

Komentara
Loading...