Roditeljstvo: Da li je zapadnjački način odgoja deteta naopak

Roditeljstvo:Da li je zapadnjački način odgoja deteta naopak? Načini vaspitavanja dece veoma se razlikuju širom sveta

Da li već ima svoju sobu?”, pitanje je sa kojim se novi roditelji često susreću jednom kad izađu iz magnovenja života sa novorođenčetom.

Ali spavanje odvojeno od naših beba relativno je skoriji razvoj događaja – i ne važi za čitavu planetu.

U drugim kulturama je deljenje sobe sa bebom, a ponekad i kreveta, norma.

Ovo nije jedini aspekt novog roditeljstva koji Zapadnjaci rade drugačije.

Od dremke uvek u isto vreme preko treninga spavanja do guranja dece u kolicima, ono što doživljavamo kao standardnu roditeljsku praksu sve je samo ne to.

Roditelji u SAD i Velikoj Britaniji savetuju se da njihove bebe spavaju u istoj sobi sa njima najmanje prvih šest meseci, ali mnogi to doživljavaju samo kao kratku stanku na putu do odvojene dečje sobe.

U većini drugih društava širom sveta, bebe ostaju duže sa roditeljima.

Analiza iz 2016. godine posvećena istraživanju dece koja dele ne samo sobu već i krevet sa jednim ili dva roditelja, pokazao je visoku zastupljenost u mnogim azijskim zemljama: više od 70 odsto u Indiji i Indoneziji, na primer, i više od 80 odsto u Šri Lanki i Vijetnamu.

Istraživanje o stopi deljenja kreveta u afričkim zemljama je nepotpuno, ali tamo gde postoji sugeriše da je ova praska skoro univerzalna

Debmita Duta, doktorka i savetnica za roditeljstvo u Bangaloru, u Indiji, kaže da uprkos zapadnjačkim uticajima, deljenje kreveta ostaje snažna tradicija u Indiji – čak i u domaćinstvima u kojima deca imaju svoju sobu.

„Četvoročlana porodica ima tri sobe, jednu za svako dete i roditelje, a onda zateknete oba deteta u krevetu roditelja”, kaže ona,

„Toliko je uobičajeno.”

Deljenje kreveta jedan je od načina da se ublaži teret kad vas bebe bude tokom noći, kaže Duta.

Njena ćerka imala je krevet na izvlačenje pored kreveta roditelja na kom je mogla da spava do sedme godine.

„Čak i kada je prestala da sisa, i dalje je volela da spava sa nama u istoj sobi”, kaže ona.

Podsticanje na ranu samostalnost u skladu je sa tipičnim zapadnjačkim kulturološkim naglaskom na individualizmu.

Iz tog razloga, deljenje kreveta može nekima da deluje kao popustljivost prema vašem detetu i podsticanje na to da ostane zavisno od roditelja.

roditelji
Pexels

 

Ali roditelji sa kolektivističkijim mentalitetom, kao što je Duta, obično to ne doživljavaju tako.

„Čim im date malo samopouzdanja i samostalnosti, oni će se sami odvojiti od vas”, kaže ona.

„Neće doveka ostati zalepljeni za vas.”

Mnogi roditelji na Zapadu se umesto toga okreću metodama treninga spavanja, od kojih je najekstremnija verzija ostavljanje bebe nasamo da se „isplače”, u nameri da se beba podstakne da spava duže vremenske periode kako bi roditelji mogli da dobiju malo preko potrebnog odmora.

U Australiji čak postoje državne rezidentne škole spavanja u koje roditelji mogu da se prijave kako bi naučili decu da spavaju.

Kulturološki faktori utiču ne samo na mesto na kom beba spava, već i na to kad i koliko ona spava

Istraživanje Juna Kohijame, generalnog direktora Medicinskog centra Urajasu Ičikava u Tokijskom zalivu, i njegovih kolega pokazalo je da bebe u Japanu obično imaju kraće dremke od onih u drugim azijskim zemljama jednom kad napune tri meseca, možda, kaže on, zato što se „spavanje smatra lenjom navikom u Japanu”.

Kohijama je otkrio i da deca u azijskim zemljama obično idu kasnije na spavanje od njihovih ekvivalenata u dominantno belačkim zemljama.

On misli da je za to zaslužna želja roditelja da uveče provedu više vremena sa decom.

Deljenje kreveta – kulturološka norma u Japanu – takođe bi mogla da bude faktor.

„Roditelji osećaju da je beba sastavni deo njihovog tela”, kaže on.

Iako, kao i u Velikoj Britaniji, Američka pedijatrijska akademija roditelje savetuje da dele sobu sa bebom kako bi se smanjio rizik od sindroma iznenadne smrti novorođenčeta (SIDS), ona ne savetuje deljenje kreveta zato što je ono upravo povezano sa povećanim rizikom od SIDS-a.

Ali Rašimi Das, profesor pedijatrije na Sveindijskom institutu za medicinske nauke Bubanesvar, i autor analize bezbednosti deljenja kreveta, kaže da nedostatak kvalitetnih istraživanja na ovu temu otežava da se kaže da li puko deljenje kreveta povećava rizik od SIDS-a u odsustvu drugih faktora rizika kao što su pušenje i konzumiranje alkohola.

„Nismo mogli da ocenimo da li samo deljenje kreveta zapravo povećava rizik od SIDS-a”, kaže Das.

Studije na ovu temu uglavnom potiču iz zemalja sa višim primanjima, gde je deljenje kreveta manje uobičajeno.

Ali zemlje sa nižim primanjima, gde je deljenje kreveta tradicionalno, imaju i neke od najnižih stopa SIDS-a na svetu.

Čini se da se ne radi o prostom pitanju geografije: kad neko ko živi na Zapadu uvede kulturološku praksu sa nekog drugog mesta, sa sobom donese i smanjeni rizik od SIDS-a.

Porodice pakistanskog porekla koje žive u Velikoj Britaniji, na primer, imaju niži faktor rizika od SIDS-a od britanskih porodica – uprkos tome što obično dele krevet sa bebom.

„To je kulturološka praksa koja se vezuje za nižu stopu SIDS-a”, kaže Helen Bol, profesorka antropologije sa Univerziteta u Daramu i direktorka univerzitetske Laboratorije za san roditelja i novorođenčadi.

Majke pakistanskog porekla u Bredfordu imaju veću stopu dojenja i manje su sklone pušenju, alkoholu i da ostave bebu da spava u drugoj sobi – što su sve faktori poznati po tome da smanjuju rizik od SIDS-a.

Das kaže da bi voleo da vidi podsticaj na deljenje kreveta, ali „uz poruku upozorenja da osobe koje dele krevet ne smeju da puše, piju alkohol i budu preterano gojazne”.

Britanska dobrotvorna organizacija za prevenciju SIDS-a Lalabaj Trast ima savete za roditelje koji žele da načine krevet bezbednom površinom za bebu.

Nošenje beba pruža način da se deca drže u blizini tokom dana, baš kao i deljenje kreveta noću

Baš kao što kad delite krevet imate bebu nadohvat ruke tokom noći, nošenje beba omogućuje da vam one budu blizu tokom dana dok roditelji moraju da završavaju obaveze ili rade po kući.

Nošenje deteta u nosiljci nije nikakav novi trend, već nešto što su ljudi radili otkad postoje.

Tek kad su kolica postala popularna tokom viktorijanskog perioda, tradicionalne nosiljke za bebe postale su manje uobičajene u nekim delovima zapadnjačkog društva.

U ostatku sveta, postoji naizgled onoliko različitih načina da se nose bebe koliko ima kultura u kojima se nose.

Čak i roditelji koji ne koriste nosiljke verovatno primećuju momentalni umirujući uticaj koji podizanje i nošenje ima na bebu.

„Oni intuitivno znaju da ova vrsta ritmičkog pokreta, između 1-2 herca, ima moć da umiri bebu”, kaže Kumi Kuroda iz Centra Riken za nauku mozga u Japanu.

Kuroda je počela da proučava fiziološke efekte nošenja novorođenčadi kad je videla da prethodna istraživanja, koja su koristila roditeljske dnevnike umesto fizioloških merenja u realnom vremenu, nisu pronašla nikakvu korelaciju između onoga koliko se bebe nose i koliko plaču.

„Nisam mogla da se složim s tim”, kaže ona.

Njeno istraživanje pokazalo je da nošenje bebe smanjuje brzinu otkucaja njihovog srca i pokrete, kao i koliko plaču.

Ona kaže da je naknadno istraživanje pokazalo da i pokreti bez držanja, kao što su guranje deteta u kolicima ili vožnja u auto sedištu, kao i njihovo držanje bez ikakvog kretanja, vremenom umiruju bebu, ali da oni najbolje funkcionišu kad se kombinuju.

Bliski kontakt, danju i noću, ono je što bebe očekuju, u biološkom smislu.

U prvim mesecima one moraju da se hrane često i u isto vreme.

Čak i kad se razvije bebin cirkadijalni ritam i njihovo spavanje počinje da se ustaljuje tokom noćnih sati, buđenje noću makar u prvoj godini savršeno je normalno.

Najekstremnija verzija treninga spavanja uključuje ostavljanje bebe same da „zavapi”

Ali ideja da je buđenje noću normalno nije poruka koju novi roditelji na Zapadu dobijaju od porodice, prijatelja i šire kulture.

„Mi smo na neki način razvili kulturološki mit da bebe ne bi smele da se bude noću”, kaže Bol.

Taj mit snosi određene posledice. Poremećeni san u ranom roditeljstvu povezuje se sa nastankom postporođajne depresije.

Ali Bol kaže da pokušaj da se „popravi” bebin san nije pravo rešavanje suštine problema – umesto toga, direktna pomoć roditeljima mnogo je verovatnije da će unaprediti njihovo mentalno zdravlje.

„Roditelji koji su depresivni doživljavaju ometanje sna od bebe gore od onih koji nisu”, kaže ona.

„Naš argument je zapravo da moramo da popravimo ono što se dešava u glavama roditelja, moramo, dakle, da im pružimo podršku tako da počnu da razmišljaju o ovome na drugačiji način.”

Bebe koje nemaju ime, već ih dozivaju pesmom

Ona je pokrenula službu po imenu Izvor informacija o bebinom snu kako bi roditeljima prenela tačne informacije o snu bebe.

Ideja da bi starije bebe „trebalo” da mogu da prespavaju čitavu noć potiče od istraživanja iz pedesetih koje je pokazalo da je, u grupi od 160 beba koje su živele u Londonu, 70 odsto njih počelo da „prespava noć” sa tri meseca.

Ali istraživači su definisali „prespavaju noć” tako da ne bude roditelje plačom ili meškoljenjem između ponoći i pet ujutro – što ni izbliza nije neprekinuti osmočasovni period za kojim mnogi roditelji žude – a ne da li su same bebe zapravo spavale tokom tog perioda.

 

U svakom slučaju, 30 odsto beba nije počelo da spava duže vremenske periode do tog perioda, a polovina beba koja je „prespavala noć” vratila se češćem buđenje tokom noći u prvoj godini.

„Biologija beba se nije menjala dramatično stotinama ili hiljadama godina”, kaže Bol.

„Ali naša kultura se dramatično promenila i naša očekivanja od beba ili od roditeljstva se dramatično promenila tokom nekoliko decenija.”

Oni su bespomoćna mala bića koja su došla na ovaj svet i moramo ih gledati sa empatijom i saosećanjem”, kaže Debmita Dua

Čak i danas, većina istraživanja sna novorođenčadi bavi se samo konkretnim podgrupama globalnog stanovništva.

„Najveći deo istraživanja u proteklih nekoliko decenija urađeno je na zapadnjačkim bebama”, kaže Bol.

Iako nesumnjivo postoje razlike između kultura kad je u pitanju kako se staramo o našim bebama, ima mnogo razlika i u okviru njih.

Ne misli svako na Zapadu da je idealno da beba spava u svojoj sobi.

U jednoj studiji, na primer, italijanski roditelji su to nazvali „bezobzirnim”.

Lične okolnosti igraju veliku ulogu u tome kako se ljudi staraju o bebama, a svaki roditelj pronalazi konkretan način za sebe kako radi određene stvari.

„Sve porodice su drugačije, tako da je široki diverzitet u redu”, kaže Kuroda.

Što se nje same tiče, Kuroda je spavala zajedno sa svoje četvoro dece kao način da se prilagodi tome što nije sa njima tokom dana.

„Radim puno radno vreme i ako se odvojim od njih tokom čitave noći, to je onda minimalno vreme koje provodim sa bebom.

„Mi možemo intenzivno da komuniciramo, čak i tokom noći. To je prava komunikacija i zajednički provedeno vreme.”

Ali ona kaže, kao i sa svim drugim roditeljskim odlukama, da ljudi treba da otkriju šta funkcioniše najbolje za njih i njihovu bebu, umesto da brinu previše oko toga šta rade drugi. „

Mislim da roditelj i novorođenče mogu da se prilagode jedno drugom”, kaže ona.

„To je kao tango.”

Ključ za razmišljanje izvan zapadnjačkih okvira mogao bi da bude zapamtiti da cilj beba nije da nas izmanipulišu, koliko god izazovno bilo razmišljati na taj način u tri izjutra.

„Ono što moramo da prestanemo da radimo je da razmišljamo o njima kao o gazdama koje je teško zadovoljiti”, kaže Duta.

„Ona su bespomoćna mala bića koja su došla na ovaj svet i moramo da ih posmatramo s empatijom i saosećanjem.”

Foto pixabay
Autor/Izvor bbc.com srbija
Komentara
Loading...