PRIČA O PORODJAJU : SPAŠENE!!!

Dakle priča ide ovako...

12988101_1583467808647789_94681825_n

foto.privatna arhiva . mama Dunja

- Oglasi -

Živim u Beogradu i sa svoje 32 godine spoznam pravu iskrenu ljubav, upoznam svog sadašnjeg muža, počnemo živeti zajedno i nakon godinu dana saznasmo da smo trudni, našoj sreći nije bilo kraja, jer će mo dobiti bebu, plod naše beskrajne ljubavi. Trudnoću mi je vodila dr. Živaljević, u Dragiše Mišovića, predivna i vrlo stručna doktorka. Trudnoća je bia potpuno u redu, od samog početka pa do kraja, na svaki pregled i uzv moj suprug je išao sa mnom, kroz sve smo zajedno prolazili, i i zajedno plakali kad smo prvi otkucaj bebinog srca čuli, i kad smo saznali da je naša sreća devojčica ( mužu se ispunila želja)… Sve je bilo savršeno.

Došao je i taj treći novembar, dan termina… Ctg ne pokazuje znake kontrakcija niti otvaranja.. Dobro, objasniše mi da je sve to ok, i da beba zna ponekad zakasniti i da se toleriše dve nedelje da porodja kasni… Svaki dan smo išli, sa spakovanim stvarima u gepeku, u bolnicu, na ctg, s nadom da se kući vraćam tek koji dan kasnije sa našom devojčicom… I tako osam dana… Već sam odavno ponosno nosila nadimak Georgina, i osam dana se vraćala kući s bebom u stomaku… Došao je i taj 11 novembar 2009, kad su me pregledali( ne moja dr, već neka druga) i ustanovila da nisam otvorena i nemam kontrakcije,ali imam previsok pritisak, pa me moraju zadržati u bolnici… Ok super to smo i čekali… Ali kaže nema mesta u dr.Mišović i da moram ići u drugo porodilište… Šok! Pripremana sam na ovo a ne na drugo porodilište, molim, zahtevam, nemogu me primiti i kraj! Očajna sam, plačem, zovem moju dr. Koja kaže da zaista nema mesta, i da moram ići u drugo jer visok pritisak može biti poguban za bebu. Plačem, očajna, uplašena, ne znam gde da idem… Zovem drugarice i one mi preporučuju Višegradsku… Odlazimo tamo… Gužva, ali me primaju odmah jer mi pritisak divlja… Uz prekore, jer “ evo još jedne otpadnice iz Mišovića“ …. Opraštam se od muža on me teši i kaže, uskoro ćeš videti našu princezicu… I tu saznajem da je proglašena epidemija svinjskog ili pričjeg gripa( više se ne sećam koji) i da su posete strogo zabranjene… Vode me u porodjajnu salu, pripremaju i smeštaju na sto. Prikačena na hiljadu gajtana, svojom rukom moram pridržavati kaiš od ctg- a, na stomaku, tako mi naredili. Pogledan na zidni sat 13 h. Dolazi jedna dr.sa orelepom crnom kovrdzavom kosom, i teši me drži za ruku, i kaže da će mi prvo regulisati pritisak, i dati indukciju… Pregleda me, osetila nisam, i odlazi uz reči da se smirim i da će sve biti ok. Smenjuju se babice, usta mi se suše, žedna sam, bole me ledja od ležanja, i držanja kaiša, ukočena sam, ali bolove nikakve još nemam… 14h, dolazi neka druga dr, plavuša, uranja ruke u mene, veći bol osetila nisam u životu, probija vodenjak, oko nje tri babice i neki na praksi, verovatno, zgražavaju se jer je plodova voda zelena… Niko mi ništa ne govori, niko mi se ne obraća… Od bola, se pomerim, jer taj grubi pregled nikad neću zaboraviti, dobijem grdnju od plavuše… Opet mi nameštaju kaiš… Daju mi još jednu indukciju, svi odlaze… Molim sve vreme boga u sebi, da mi dete izadje iz mene zdravo kao što je i bilo u stomaku, da mi je ne “ oštete“ … To mi je bila mantra, stalno i bez prekida sam ponavljala to u sebi… Smenjuju se babice, molim ih za vlažnu gazu, jer su mi usta i jezik suvi, ne daju mi. Bolove imam kao neke male, ali ništa strašno, više me bole ledja i ruke od ležnja u istom položaju i držanja kaiša… 17h je već, a ništa se ne dešava, ponavljam moju mantru… Dolaze obe dr.i plavuša i crnka, obe me pregledaju, crnu ne osetim, od plave oči ispadaju… Crna me teši dok me plava pregleda, i kaže mi da su dali već tri indukcije i da dam otvorena samo 5 cm, i da se nada da ćemo završiti carskim… Tu crnu sam u tom trenutku volela više nego svoju majku… Plavuša kaže, ma kakav carski, sad će to krenuti, otvoriće se… Crnka joj kaže, ma ovo mora na carski, pogledaj ctg… Plavuša i dalje ostaje pri svome… Ja mantram i navijam za crnku….17 i 50 h, crnka demonstrativno izleće iz sale plavuša i tim ostaju… Nakon 5 min.dolazi crnka s nekim “ dedom“ u zelenom hirurškom odelu, svi se sklanjuju, on mi prilazi, pregleda, pogleda monitor ctg-a i kaže, Terajte ovo na carski, šta ste do sad čekali! Istog momenta me prebacuju na krevet- kolica, odvoze… Vidim plafon lifta, tehničarka koja me vozi mi priča utešnim tonom, da sam upala kod najbolje, i da ne brinem, da će sve biti brzo gotovo. Sledeće što vidim je veliko okruglo svetlo operacione sale… Zaspala sam. Čujem, žensko, 3850gr, 51cm… Opšte stanje odlično! I plač, čujem plač, i shvatam da je to moja beba! Ali nemogu da dišem, neko mi lupa samare, muški glas viče Dunjaaa budi se, diši,… Ali ne mogu, rekla bih mu da ne mogu da disem al ne mogu reći… Pokušavam i polako shvatam da izgovaram nekim čudnim glasom NE MOGU! A glas mi kaže, možeš, možeš, vidiš da pričaš… I prodisala sam… Uvijaju me u ćebad i voze u šok sobu, premeštaju u krevet..
Bolovi su neopisivi, mogu slobodno reći da svaki milimetar na telu boli… Kažu mi sestre da pokušam spavati… Dovoze mi cimerku… Kao spavam… Donose mi moje stvari, molim sestru da mi da telefon. Zamislite dala mi ga je… Konačno jedna koja me vidi i čuje… Zovem muža, plačemo zajedno… I zahvaljujemo bogu što nam je naša srećica zdrava… Nisam ja važna, preboleću, rana će zarasti, bila gore ili dole… Ali naše dete je zdravo! Tek ujutu u sedam mi dovode moju mišicu da je vidim. Čupavo crno stvorenje… Zabezeknuta sam, jer kod nas u familiji sve su bebe bile ćelave, šta je ovo? Pitam babicu jel sigurno ovo moje dete… Smeje se kaže jeste. I gledam je, jeste, moja usta, tatino čelo i obrve… Moja čupavica, zbog nje se sve ovo isplatilo.. Sad je naša Marta devojčica od 6 godina, spremamo se za školu! Hvala milion puta crnoj doktorki Gojnić s prelepom crnom kovrdzavom kosom. Spasila nas je obe. A bog nam je baš nju poslao!
Tata je prvi put svoje dete video četri dana kasnije, kad nas je vodio kući, zbog izmišljene epidemije svinjskog, ptičjeg gripa…line9

Priču nam je poslala mama Dunja

12988197_1583427921985111_749134272_n

Ovo je Marta danas velika devojčica koja još malo kreće u školu

Bravo veliko bravo za hrabrost . Majka sve istrpi svaki bol svako poniženje samo da ugleda svoju sreću . Želimo joj divno i bezbrižno detinjstvo :*

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI SAJT I NEMA PRAVO DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA. POŠTUJTE AUTORA .

izvor: devetmeseci.net

Komentara
Loading...